ФЕЉТОН - ЊЕГОШЕВИ ПОДАНИЦИ ЦЕНИЛИ КЊИГЕ ИЗ МАЧЕВЕ: Његошева дефиниција нације је била заједничко порекло и заједнички језик

ЦРНА Гора је након завршетка српске револуције враћена у стање пре успона у ратовима са француском окупацијом Далмације.

Владика Раде је говорио руски, франциски, италијански и немачки језик , Фото Портрет Јохана Беса из 1847. године

Покушавала је да 1813. не дозволи припајање Боке Которске Аустрији, али је у томе одлучивао стратешки значај залива, као једне од најзначајнијих поморских база на Медитерану, око које се отимају све велике силе. Цела Црна Гора изгледа као једна пужева кућица око тог залива. Због тога је и стратешки интерес свих великих сила да се она не уклапа у српску државу.

Формално је Црна Гора један део Османлијског царства, чија је територија била подељена у три суседна турска санџака. Држава није интегрисана у једну целину и колективни идентитет. Увек је званични назив „Црна Гора и Брда“. Брда су област подељена, док су поједини делови или целина признавали турску власт, било Скадарском, Новопазарском и Херцеговачком санџаку. Формално, то траје до постизања независности 1878, када се то двојство укида.

За све време од 1815. до независности 1878, Турци су сматрали да је то одметнути и непризнати део Османлијског царства. Народ који се сматра независним и околне државе које га сматрају султановим поданицима праве питање које се решавало само оружјем. Вук Караџић је писао 1837. да Црна Гора „може бити у Европи једино друштво људско, у коме нема никаква правитељства у правом смислу ове ријечи“. Можда би ближе истини била формулација да нема модерне владе, у правом смислу те речи. Црна Гора је друштво састављено од племена. Рачунало се 1846. да је било 39 племена, на чијем челу су били главари, или ако се удружују кнезови. Ова титула је наследна до 1851, када је претњом смрћу било забрањено да се наслов кнеза може признавати икоме сем државном владару.

У ОВОМ стању државне непризнатости, ни од турског султана, нити од великих европских држава, Црна Гора је у економском погледу једва састављала крај с крајем, ако је уопште састављала. Од 1815. до 1825. редовна новчана помоћ руског цара, од хиљаду дуката годишње, била је обустављена, а затим обновљена. Држава - то су порези. Владика Петар I Његош није успео да одржи у животу неке елементарне порезе, или је те „дације“ изгледа плаћао он сам. Тек са доношењем „Закона отачаства’ 1833. уводе се стални порези. Свака је кућа плаћала по пола талира, на Ђурђевдан и на Митровдан. Ипак се одржавање руске новчане помоћи протеже до пред Први светски рат.

Једино насеље које се сматра градом је престоница Цетиње. Тек након независности 1878. се предузимају знатније градње, а пре тога је то неколико кућа око цетињског манастира.

Након 1815. поред манастира је постојала још и једна управна зграда и свега девет кућа. У процесу изградње државности вишег степена, требало је сузбијати жилаву примену крвне освете. Њу је смрћу кажњавао и „Законик обшчи црногорски и брдски“ из 1798.

Петар I је умро 1830. Заменио га је Петар II Његош, у тренутку преузимања власти младић од 17 година. Изузетне интелигенције, у једном народу, који је иначе обдарен, он је постигао високо образовање. Никада један ђак није научио више у горим условима живота.

Од 1838. изграђује нову управну зграду, коју ће народ, назвати „Биљардом“. је Његова библиотека у њој је била главна знаменитост. Његови поданици подједнако цене књиге и мачеве. Обоје су убојита оружја, у народу који од оружја живи.

ПОРЕД  „Сената“ чији су чланови били плаћени, створена је била и мала стајаћа војска. Од 1837. у свако племе је наименован од владике и један капетан, као представник државне управе. Уместо кривичног законика, донесени су „Закони отачаства“ као његова замена. Средином века је православна црква сачињена од десет манастира и око 200 свештеника.

Од 1833. црногорског владику устоличује Синод руске православне цркве. Тако је остало до његове смрти 851, када је место владара преузео световни кнез. Русија се тада нагађала са Аустријом око могућег савеза и препуштала је Црну Гору под аустријски утицај...

Петар II Његош је створио државу у којој је ретко добро остварена основна ствар државности - испољавање воље народа да према њој испуњава своје обавезе. При сваком значајнијем догађају, Његош је био на лицу места, писао главарима са Цетиња, ишао на разне стране где је требало. Задатак свој Петар II није видео само у свакодневним пословима. Путовао је у Русију два пута да подстакне поверење те најближе светске силе.

Путовао је и због културе, па је цели његов животни напор потрошен у нешто више него што је држава. Он изграђује српску и југословенску заједничку народност. „Ђе народност - живот је душеван, ђе је није - без душе кипина.“ Његова дефиниција нације је заједничко порекло и језик. У време револуције 1848-1849, када се Црногорци у малим чаркама трве са Бокељима и Дубровчанима, он за католике вели да их је историја издвојила из једне заједничке подлоге у српској нацији. Није желео да постане световни владар, због уверења да је Црна Гора део будуће Србије, где кнез већ постоји.

ГРАНИЦЕ Црне Горе са суседима су биле чвршће и кад нису биле међународно признате. Са обе стране тих граница ни хришћани ни муслимани не дремају. Увек су под оружјем.

Разграничење са Аустријом је урађено враћањем поседа манастира у Маинама и Стањевићима, који су 1718. припали Венецији а она их, без предаје суверенитета, оставила Црној Гори без гаранција сталности. Петар II је Маине продао Аустрији 1837, а Стањевиће 1839, јер их ни уз помоћ Русије није могао задржати. Разграничење се завршило, уз финансијску добит и на територијалну штету Црне Горе.

Дефинитивно утврђивање границе је извршено тек након посете књаза Данила Наполеону III 1857. Преговори су били везани за устанак раје на граничном подручју, али су постигнути од 1858. до 1860. Касније су прављене мање исправке, до великог разграничења 1878. Обе стране су биле задовољне. Црногорци што су добили границе и веровали да су неформално тиме добили признање независности, Турци што су успоставили чврсте границе између својих административних области у Херцеговини, Албанији и Црној Гори.

Брда се делила на 7 племена 

ОДАМАХ након преузимања митрополитске функције, сходно томе и државне, "владика Раде" прегао је да ни од чега ствара нешто. У томе није далеко одмакао... "Правитељствујушћи сенат црногорски и брдски" од 1831. је једна врста владе од 16 чланова. Држава се делила на нахије и племена, чији се број мењао. У Црној Гори су на броју четири нахије и 27 племена. Брда су се делила на седам племена - Бјелопавлиће, Пипере, Куче, Васојевиће, Братоножиће, Морачу и Ровце.

 Крај  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЛАЖНИ МИТ О "НАЧЕРТАНИЈУ" КАО ТАЈНОМ СРПСКОМ СПИСУ: Људевит Гај је био сардник канцелара Метерниха и за то је био добро плаћен

23. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРЕТЕЊСКИ УСТАВ РАЂЕН ПО ЕВРОПСКОМ МОДЕЛУ: Русија и Аустрија су биле за измену устава из 1835. г. док га је Британија је бранила

22. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФЕУДАЛИЗАМ У СРБИЈИ ЈЕ КОНАЧНО УКИНУТ: Британска филозофија је била да нема сталне пријатеље, већ само сталне интересе

21. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КНЕЗ МИЛОШ НИЈЕ ХТЕО ДА БУДЕ БРЖИ ОД ИСТОРИЈЕ: Књаз је вођења државе објаснио речима "Ако оћеш - оћеш, ако нећеш - опет оћеш"

20. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације