ФЕЉТОН - СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА СЕ ШИРИ НА СРЕМ И БАНАТ: Наполеон је Аустрији дао модел нове државе са Јужним Словенима под њеном влашћу

ПОРЕД Далмације и Дубровника, српска револуција се у Срему пренела на хабзбуршку територију.

ПРОСВЕТИТЕЉ Доситеј Обрадовић је бринуо о школама за време устанка, Фото "Википедија"

Због нејасне етничке границе између Срба и румунских Влаха, јер је у влашком језику било половина словенских речи, аустријска полиција уходи влашка села по Банату. Област Крајине у североисточној Србији, са влашким становништвом, такође је имала аутономију у османлијској држави, са једним врховним кнезом, који се наслеђивао из породице Карапанџића. У почетку српске револуције, због поштовања аутономије од стране турске администрације и јањичара под Пазваноглуом у Видину, ситуација је била мирна. Од средине 1807. утопила се у српску револуцију и изгубила неки посебни идентитет, као да никада није ни постојала. У етничком погледу се народ не дели од Срба.

Свуда уз границе Београдског пашалука постоје српске побуне, некада повезане са збивањима у Србији, а некада без доказа да је то било посреди. Аустријске власти се боје српске, или опште православне, завере у корист Русије. Владајућа девиза која открива понашање Аустрије према Србима је била Graeca fides nulla fides . Устаници су избијали у пределима Ниша, пре него што Срби покушавају да га заузму, као и у западној Бугарској.

Извештаји говоре да је српска побуна утицала на хришћанска села све до Солуна.

Аустријски цар је око себе створио најутицајнији круг људи који настоји да онемогући ширење овог српског немира. Основа његове политике је да се не дозволи да неко други сем Аустрије, може да ослобађа католике у Османлијском царству и на јадранској обали. То ће бити стављено и на папир, не само у малој преписци него идејним и стратешким прорачунима у мемоару генерала Радецког из марта 1810. Сматрао је да је интерес Аустрије све до обала Црнога мора, а Дунав је њена жила куцавица.

НАЈЗНАЧАЈНИЈА од ових побуна на хабзбуршкој страни је била „Тицанова буна“ почетком априла 1807. у Срему. Названа је тако по одслуженом војнику Теодору Аврамовићу Тицану.

Он је дигао устанак више села у Срему, почео поход да заузме Илок, да се убаци у Бачку и Мађарску и тамо изазове сељачку буну. Аустријска полиција у својим хитним порукама вели да је за сељаке био вођа, пророк и ослободилац....

Аустријска полиција је оцењивала да је ова побуна против феудализма била инспирисана од неких вођа српске револуције, посебно од старешине Луке Лазаревића из Мачве. Један је од његових помагача говорио народу: „Ово је права српска земља. Ја овде стојим једном ногом, а другом на супротној обали Саве. Дођите браћо да се у вери и у крсту ујединимо и пробудимо српског краља који је умро пре 400 година“. И буна у селу Крушчица у Банату из јуна 1808. имала је шири одјек, а вести о њеним последицама се вукле кроз кореспонденцију дуго времена после ње.

Ове побуне у Срему и Банату имају највише сличности са побунама у западним европским земљама. Не само да је ово била побуна против хабзбуршког типа феудализма, а не државног у Османлијском царству, него је као оружје у овој буни коришћена штампарска машина више него у било ком другом тадашњем немиру. Аустријски цар је био обавештен да је више хиљада пропагандних књижица било растурено. Страховало се од опасности побуне војних јединица. Само године 1807. из аустријске војске је пребегло у Српску револуцију 515 дезертера, од тога 188 из регуларних јединица које су сматране поузданијим од граничарских. Међу заплењеном литературом је „Стематографија“ Христофора Жефаровића. На насловној страници је гравура цара Душана на коњу, поред чијих копита су грбови свих земаља које се сматрају српским. У једној књижици пензионисаног официра Стаматовића тражена је аутономија за Србе у хабзбуршкој држави.

Постоји више таквих књижица, а хабзбуршки историчари су опонашали ранију забринутост полиције и истицали њихов разорни утицај..., Теодор Аврамовић Тицан, кад је ухваћен,  стављен је пред суд и погубљен везањем за четири витла за чупање удова.

ЗБОГ овакве политике Русије према српској револуцији, све су велике силе постале њени противници. То се највише односило на Аустрију, која је о томе давала најмање знакова.

Француска је страховала за своје интересе на Балкану, више него њени дипломати у Бечу.

Наполеон је 1806. одузео од Аустрије јадранску обалу са Далмацијом, Боком Которском и Дубровником, управо због планова да одатле има бољи утицај на развој прилика у Османлијском царству, али и да одатле онемогући окупљање Јужних Словена око руског савезника Србије. И кад 1809. учини у томе еволуцију и дода томе још делове Хрватске и Словеније, он ће из тих „Илирских провинција“ настојати да Аустрији понуди модел окупљања Јужних Словена у једној новој држави под њеном влашћу и под вођством католичких народа Словенаца и Хрвата.

У француске методе сузбијања српске револуције спада и завера да се убије њен вођ Карађорђе. Након савеза Русије и Француске у Тилзиту склопљено је примирје у Слобозији, које почиње 24. августа 1807. траје до 3. априла 1808. Оно није предвиђало подршку српској револуцији и више је то био дипломатски оквир да се Турци с њом лакше обрачунају. Као два посредника у одржању примирја у Видину је деловао пуковник Гиљемино, као и пуковник Меријаж. Овај последњи прати и незадовољство неких српских вођа радом Карађорђа, па су склони да се тражи подршка у Француској. Други су мислили да би један изасланик руског цара то најбоље радио, уместо Карађорђа. То је можда био и разлог да се у ову заверу за убијање Карађорђа умешају и прсти руског изасланика Константина К. Родофиникина.

Ова се завера помиње као „афера Морбаш“ по главном агенту, који због овога путује из Видина у Дубровник, одатле у Травник босанском везиру и одатле у Земун ради бољег контакта са извршиоцима у Србији. Сматра се да је С. Морбаш  био Србин Јаков Брескуал.

ПО ПЛАНУ завере су двојица српских војвода, која су идентификована као Миленко Стојковић и Петар Добрњац, требало да изврше то дело. Захтевали су да им се плати одређена сума у златницима, а затим да се једном даде генералски чин и феудални посед у Виртембергу, а другом у Аустрији. Било је предвиђено да се размене таоци, чланови породица српских војвода, због чега је требало да иду у Задар. Новац је давао босански везир, али  тек после, пошто Наполеон даде о томе наређење.

Цела је ствар пропала, управо што такву сагласност Наполеон није давао, све док 1809. Стојковић и Добрњац нису протерани из устаничке Србије. Остаје питање зашто је Наполеон оклевао. Генерал Мармон је у новембру 1807. саветовао Наполеона да успостави везе са Црним Ђорђем. Он није био сигуран да ће се Турска одржати и поред велике помоћи коју је од Француза добијала. Неко француско поглаварство над српском револуцијом би могло најбоље да послужи у окупљању Јужних Словена против Русије.

Оскудица извора не дозвољава да се тачно установи у којој је мери ова завера за убиство Карађорђа повезана са наредбом султана да се он ухвати и погуби. Шведски посланик је известио да је Карађорђе ухватио ту поруку, па због тога игнорисао Ичков мир 1806. и наредио да се убије београдски паша. Треба претпоставити да се ова два случаја не могу раздвајати, и да је Морбашева афера почела 1806, а не средином 1807.

САЛВЕ ЗА ДОСИТЕЈА

СТРАХОВИ да би српска револуција могла закуцати и на аустријска врата нису били сасвим без основа, иако је било без основа очекивати да би се на такву дрскост ико од истакнутих српских људи тада осмелио. Од 1807. до 1811. у Србију је прешао тада најистакнутији српски интелектуалац, Доситеј Обрадовић. По једној песми из 1804. „Востани Сербије“, која се њему приписује, он говори о Србима у Србији и Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији. Кад се из лађе исркцао на тло слободне Србије, поздрављале су га салве топова са свих београдских утврђења. Радосније не би дочекали ни неку крунисану главу, да је тамо дошла. Аустријске уходе стално извештавају да је он главни аустријски непријатељ.

Он се бринуо за организовање српских школа, укључчујући ту и једну вишу школу, на којој је читао приступну беседу. Копирао је Хумболтов школски систем у Немачкој.

 СУТРА: ВОЖД ЈЕ БИО ВЛАДАР У РАНГУ КРАЉА БИРАН ОД СКУПШТИНЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ТАЈНЕ НАРЕДБЕ СУЛТАНА ДА СЕ ЛИКВИДИРА КАРАЂОРЂЕ: Старешина албанских стражара Азиз-бег прима српски новац и отвора капије вароши

09. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКА КОЊИЦА ИЗАЗВАЛА РАСУЛО У ТУРСКОМ СТРОЈУ: Устаници стварају војно упориште, које ће по херојским биткама назвати Делиградом

08. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације