ФЕЉТОН - РУСКА ФЛОТА ЗАПОСЕЛА ДАЛМАТИНСКА ОСТРВА: Устанак у Далмацији је значајан за историју српске револуције у целини

ВОЂСТВО устанка, који тајно организују руски емисари кад француска армија окупира Далмацију, даје православно становништво.

НЕПОВЕРЉИВ Руски генерал Марко Ивелић је сумњао у лојалност Црногораца , Фото "Википедија"

Иако мањина, оно је пре других показивало отворено незадовољство доласком француских војника. Другим речима, прве импулсе стпора француској окупацији давало је православно брдско становништво.

Рачунало се да је 1796. Далмација имала 256.000 људи, од чега 51.071 православних (1781). Католици су имали 2.404 свештеника и 885 калуђера и калуђерица, а православни 221 свештеника. За време Венецијанске републике православна црква није имала своју епархију у покрајини и црква је формално била толерисана, али не и подржавана.

Дубровачка република је имала 35.000 становника, а православнима није био дозвољен улаз, нити да у самом граду Дубровнику могу остати после првог сумрака. Бока Которска је имала 31.000 становника. На целом подручју бивше Венецијанске републике, у Далмацији и Боки је било 66.510 људи способних да прихвате оружје. Око 12.000 бивших морнара из Венеције вратило се ту и повећало социјалне тензије, које су трајале од 1797. Сем Дубровника, који се као велико трговачко упориште дегенерисао, остали градови су углавном били италијански, или поиталијанчени. У њима је живело патрицијско племство, а феудални однос је био посебног типа закупнине („колонатски односи”). У сваком случају, како су градови због губитка трговачког промета почели да осиромашују, заоштравао се сукоб патрицијског племства у њима са сељацима на суседним областима. Крајем XVIII века у Конавлима је избио устанак кметова против дубровачког патрицијата, и та је побуна врло сурово била угушена. Устанак је ухватио и суседну област Макарског приморја и Имотског у унутрашњости.

ПОСТОЈИ врло мало докумената на основу којих би се реконструисала припрема овог народног устанка у средњој Далмацији. То није значајно за историју Далмације, него и за целу српску револуцију у чију се целину историјски мора укључити. Шведска дипломатска грађа коју је средио и већим делом превео на српски Душан Топаловић - открива да та побуна има далеко шире оквире него што би далматински простор понудио. Још у новембру 1804. је посланик из турске престонице јавио „да су Црногорци одбацили сизеренство Порте и затражили да се ставе под заштиту руског двора“. Сумње у то су одбачене, па је на основу података очевидаца послатих у Котор, 25. фебруара 1805. јављено да је 22. септембра, митрополит Петар I заједно са 300 потписа, затражио руску царску заштиту и одбацио турско сизеренство. Исте вечери је одржана церемонија и полагање заклетве руском двору. Томе се противио генерал Марко Ивелић, изасланик руског цара у Боки,  „због тога што је тај народ већ прекршио своју верност и покорност оног момента када су се супротно својим обавезама тајно повезали са француском владом, вршећи тајну кореспонденцију са њиховим агентима. Ова је оптужба, међутим, отклоњена митрополитовим жртвовањем свога секретара“. Остала је нејасноћа зашто је руски посланик у турској престоници сакривао ову вест. Митрополит је очигледно опоменут да одметање од турског суверенитета не одговара Русији. У литератури је остало необрађено на који је начин Црна Гора 1805. платила трибут турском султану. Заклучак би био да су Црногорци прогласили одметање од султана, али их је руска дипломатија вратила у поданике.

КАД ЈЕ  дошло до устанка у средњој Далмацији, шведски посланик је открио у извештају 19. априла 1806. да су руски представници поднели турској влади предлог о заједничкој подршци томе устанку. Он је био одраније припремљен, а у извештају се наводи да је план о тој побуни припремио један „бивши далматински војник“. Предвиђао је да ће у првом таласу устанка устати на оружје 12.000 људи у самој Далмацији, а припремљено је и 130.000 у „суседним окрузима“. То одговара ранијим подацима да је у Херцеговини било припремљено 19.000 устаника, сврстаних у 43 одреда. Очигледно је устанак припреман од 1803, на турској и потом француској страни, али су га руски дипломатски интереси окренули на рат само против француске окупације.

Као што је, на подстицај руске политике и емисара у Црној Гори Степана А. Санковског, уз допремање оружја са руских бродова у Боки Которској, Петар I Његош успео да створи велику мрежу герилских одреда у суседној Херцеговини, радило се и у средњој Далмацији.

Аустријске уходе су 1805. установиле да је од Коњица до Никшића у 43 герилска одреда, са харамбашама на челу, било уписано 19.000 војника. Због тога што је Русија била у савезу са Турском, а обе су савезнице послале своју флоту 1799. уз албанску обалу и запоселе Јонска острва најпре, цела ова герилска војска, тајно организована на турском простору Херцеговине, пасивно је чекала. Било јој је наређено да не сме провоцирати интервенцију Турске против Црне Горе, па тиме довести у питање савез Турске са Русијом. Погранични турски капетан у Хутову, уз границу Дубровника, сам је организовао један помоћни одред муслимана и католика и помагао Французима да лакше заузму град Дубровник.

ПЕТАР I  Његош је најпре сазвао Народну скупштину на Цетињу и организовао црногорску војску од 12.000 људи. У покушају да се онемогући улазак Француза у Дубровник, црногорска и руска војска су и саме кренуле кроз Конавле. Њима се придружило и две хиљаде православних сељака са турског суседног подручја. Французи су ушли у Дубровник делом преко турског земљишта и у граду држали гарнизон од 800 војника. У исто време је руска и црногорска војска дошла на капије Дубровника, па пошто није успела да уђе у град, заобишла га и угрозила из Гружа. Било је шест хиљада црногорских и две хиљаде руских војника, иако ти бројеви у разним изворима варирају.

Сељаци су по селима Дубровачке републике дочекали са одушевљењем руску и црногорску војску. Владика Петар I је ишао од села до села. Прогласио је укидање феудалних односа и опрост плаћања обавеза на десет година. Седео је на брегу Босанка под једним сунцобраном и посматрао престоницу замишљеног Славеносербског царства. Народ је био одушевљен његовом појавом...

РУСКА флота је запосела острва средње Далмације, искрцала се посебно на острво Брач и укотвила у малу луку Омиш, одакле је контролисала развој устанка по суседним брдима. Тулио Ербер вели да се дух побуне проширио на цели брдски простор од Солина до Подгоре, па још јужније до Стона пред Дубровником. У унутрашњости је покрио област Имотског, где је извештено да се налази седам хиљада устаничких војника под оружјем. Научна истраживања о овом устанку су до сада дала мршаве резултате, највише кривњом хрватске историографије, јер овај устанак није био у складу са општим тенденцијама да се цела прошлост Далмације кроатизује од самог словенског насељавања у раном средњем веку.

Организација устанка је почела доласком руске флоте, а можда и пре почетка француске окупације. У Макарској је организован састанак за покретање устанка. У далматинским градовима су постојале побуне против аустријске окупације 1797. У Венецији се у јулу 1800. побунио Далматински морнарички пук. Покушај регрутације изазива социјалне немире, што се понавља и 1805. Регрутују се само далматински сељаци, а не и они из Боке. У устанку 1806. пожар је захватио подбиоковска места Макарску, Подгору, Тучепе.

Масонске ложе у Далмацији

УСТАНАК у Далмацији 1804. године поклапа се са  временом  кад српски емисари, преко неких фрањевачких калуђера, организују добровољце за поход према Бањалуци, где се очекивало спајање са Карађорђевом војском. Трговац Илија Мостарац у јануару 1805. скупља војску од три хиљаде људи у западној Херцеговини, "већином католика и Грка".

Праву позадину овог покрета је немогуће установити, јер по далматинским градовима од венецијанских времена постоје масонске ложе: у Задру и Сплиту од 1806, Копру и Котору од 1807, Дубровнику 1808, Шибенику, Макарској, Ријеци, Трсту 1809. Процветале су тек након 1795, а на венецијанском подручју их је било 114.

 СУТРА: СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА СЕ ШИРИ НА СРЕМ И БАНАТ 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВ ЗАКОНИК БИО ТЕМЕЉ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ: Главни циљ за Карђорђа је био уједињење Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине

10. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ТАЈНЕ НАРЕДБЕ СУЛТАНА ДА СЕ ЛИКВИДИРА КАРАЂОРЂЕ: Старешина албанских стражара Азиз-бег прима српски новац и отвора капије вароши

09. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКА КОЊИЦА ИЗАЗВАЛА РАСУЛО У ТУРСКОМ СТРОЈУ: Устаници стварају војно упориште, које ће по херојским биткама назвати Делиградом

08. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - НАПОЛЕОНОВО ПРОКЛЕТСТВО ИСТОРИЈСКИ ПРАТИ СВЕ СРБЕ: Карађорђев први назив је био "верховни командант и сербски предводитељ народа

07. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације