Фељтон

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВ ЗАКОНИК БИО ТЕМЕЉ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ: Главни циљ за Карђорђа је био уједињење Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине

Написао: Академик Милорад Екмечић

10. 02. 2024. у 18:00

У ОКТОБРУ 1804. епископ бачки Јован Јовановић подноси руском цару план о српском царству. Негде се у руским плановима назива и „Славјанско царство“.

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВ ЗАКОНИК БИО ТЕМЕЉ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ: Главни циљ за Карђорђа је био уједињење Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине

Најзначајнији од тих пројеката је био у званичној форми поднесен од овлашћене српске делегације бечком и руском цару у фебруару 1806. Срби су захтевали да једна руска војна формација од неколико пукова буде усмерена преко Влашке на српску границу, или са Крфа и Црне Горе. У том случају, уверавали су руског цара, Срби би дигли општи устанак од Дунава до Црне Горе. Резултат би био формирање једног Славено- српског царства у које би били окупљени „сви Срби из Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације и Албаније“. Дали би тој држави велику војску од 220.000 војника, што значи да су веровали да на том простору живи десет пута више становника.

Пола године пре рата Русије и Турске, руски цар је почео тајно да помаже Србе. У Црну Гору је био одаслан посебан изасланик Степан А. Санковски 1805. Његов задатак је био да усклађује деловање Петра I Његоша у плановима са руском флотом на Крфу. На сличан је начин „за специјалног резидента“ у подунавским кнежевинама 24. јула 1806. био послат Константин Родофиникин, образовани одмерен Грк. Његово лукавство је још ојачано царевом инструкцијом да треба да студира праве намере Срба, њихов однос са Француском и Аустријом. „Иако се, чини се, вели цар, због једноверства може рачунати на њихову приврженост Русији, без обзира на то, у Вашим односима с њима будите крајње обазриви."

Никакву писмену преписку није смео да предузима и све поруке о Србима је требало да усмено шаље преко својих агената.

ОД СРЕДИНЕ 1807. Родофиникин ће доћи у Србију. Помагао је уређењу државне управе, згражавао се како је у том рату за ослобођење био јефтин људски живот. Његова значајнија дужност је била стварање могућности проширења- српске револуције на јужни простор према Грчкој. Његова службена титула је била да је он „руски комесар при Црном Ђорђу“.

Руска помоћ Србима је почела још пре него што је султан Русији објавио рат у децембру 1806. Она је знатније почела већ у марту те године. Преко заповедника руске војске у подунавским кнежевинама Ивана И. Михељсона најпре је послато 13.000 златника, касније 100.000 турских пјастера и 4.500 пушака са барутом и оловом. У јесен 1803, пре избијања српске револуције у фебруару 1804, руски цар је послао у Црну Гору генерала Марка Ивелића, са задатком да спречава могуће врбовање Црногораца и Херцеговаца за устанак против Турске.

Кад је почео рат са Турском, руски војни план је рачунао на помоћ Срба. Њихов би главни циљ било заузимање још неослобођеног Београда, па удар према Видину. Управо тада је Карађорђе несвесно открио да се не сматра војним савезником за вршење војних услуга у општим балканским и светским плановима Русије. Обавестио је руску команду да мора да велики део своје војске држи према Босни и на Дрини. Историчар Миленко Вукићевић је 1907. закључио да је „Русија, позивајући Србе у савез, гледала на њих као на оруђе које ће им помоћи на десном крилу, скрећући војну Срба ка истоку и југоистоку Србије, а Срби су желели помажући Русе, да и њима Руси помогну ослободити се Турака и створити независну државу“. То ће тако трајати све до слома српске војске 1813.

ИАКО су се Срби, у часовима трезвеног гледања у очи опасности слома од још неистрошене турске војне премоћи, мирили са могућношћу да своје државне границе заокруже на реци Дрини са запада, Тимоку и Дунаву са истока и севера и Студеници на југу, до Лима, Шаргана, Јавора, Голије, као што се наводи у једном предлогу Аустрији крајем децембра 1809, ипак је њихов циљ био уједињење државе српског народа. Најчешћи пројекат за стварање будуће српске државе је био везан за идеје о Славеносербском царству. Иако се у одређеним случајевима мислило да оно не би било само јединствена српска држава, у већини случајева се на њу мислило. Границе тог царства је најбоље нацртао митрополит Стратимировић у једном пројекту из јуна 1804. Он га упућује у Русију и предлаже да Русија обликује „политичко биће“ српског народа. Он живи од Влашке до Јадранског мора, у Угарској, Славонији, и Хрватској. Требало би приволети Аустрију да Србима препусти Боку, део Далмације и Срем, а да се хабзбуршком цару препусти „Турска Хрватска“, како се називао део Босанске Крајине до реке Пливе и Врбаса. Вероватно је под „делом Далмације“ подразумевао Дубровник и делове средње Далмације. И сам Карађорђе је био нејасан шта подразумева под будућом српском државом. У писму Петру I Његошу од 16. априла 1806. он вели да је главни циљ уједињење Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине. Исте године, месец дана потом (29. маја), он је ту додавао и Далмацију.

ОД САМОГ почетка успостављања независне државе, показивала се и потреба стварања правне основе њеног одржања. У новембру 1808. су се руски представници жалили да се у Србији „сад суди по обичајима“. Нешто касније је вођство захтевало да се из Русије „ишту књиге у којима се содержавају закони росијски, да 6и из ниха извадили законе, који су за нас прилични и по њима се владати могло“. Крајем 1810. траже се од Руса чиновници који би саставили законе и увели поредак „без којег се не може живети“. На високој је цени Наполеонов „Грађански кодекс“, па се покушава његова набавка. Историчари, а нарочито Стојан Новаковић и Александар Соловјев, успели су да реконструишу оно што је остало од „Карађорђевог законика“. Ипак је његову коначну, до сада најпотпунију верзију, 2008. сачинио Зоран С. Мирковић. Установио је да је настао до 11. јануара 1810, имао 41 члан, од којих 11 није очувано. Је- дан је члан (9) прописивао да вршиоци власти („старешине, војводе, капетани, кнезови, судци буди кога чина“) морају судити по прописима закона, а не по „атеру или по пизми или по кумству, или по правитељству, или по сродству, или по миту“. Сваки прекршилац ће се пред целим народом прогласити за „разоритеља правде народње“, па лишити свога звања. Зоран С. Мирковић је испитивао изворе који су служили за узор у састављању овог законика. Највише их је нашао у хабзбуршким законским прописима, посебно оним који су примењивани у Војној граници.

ТРЕБА узети у обзир чињеницу да је ово време када хрватска национална свест у Далмацији и Дубровнику не постоји. То се исто односи на Славонију и Босну и Херцеговину. Постоји извештај из јануара 1808. да је Карађорђе „признао католика Ивана Косанчића Самарџића из Јајца ( у Босни) за свога буљубашу и при томе му обећао да ће га признати за команданта тврђаве Јајце и целе Турске Хрватске. Он је позивао повремено и католике на устанак.

Писао је поруке дубровачком Сенату, неким католичким бискупима. У Далмацији је његова слава утрла пут нади за ослобођење. Тамо су га називали „Црни Јуре“. Бискуп Врховац га у свој латински дневник уноси као „Chrerni Georgium“, Грци Маврос Георгиос.

Остаје питање колико су католички становници поменутих области имали исту свест као Срби. У једном су били подједнаки - обичан народ је мало лупао главу о томе којој нацији припада, јер све док се не потеже питање независних држава и њихових граница, он од тога питања нема никакве вајде, нити га у своје главне муке броји. Историчар Стјepo Обад је 1983. оценио да су у устанку против Француза 1806. и 1807. три четвртине становника Далмације била на страни Црногораца и Руса, који су тај устанак водили и помагали.

ДУБРОВНИК У СРПСКОЈ ДРЖАВИ

КАРАЂОРЂЕ је као главни задатак сматрао ослобођење Босне и Херцеговине. У исто време, он чак каже да су вођи српске револуције „у самом почетку оснивања нашега вечиту наду имали“, да уз помоћ Црне Горе ослободе Босну. Он је назива „вјечним, заклетим, домаћим непријатељем“ који је увек о томе радио да „избрише сасвим име и благочестије српско“.

Петар I Његош је својим концептом Славеносербског царства без сумње подразумевао и Дубровник, подручје средње Далмације где је дошло до побуне православног и католичког становништва против Француза.

СУТРА: РУСКА ФЛОТА ЗАПОСЕЛА ДАЛМАТИНСКА ОСТРВА