ФЕЉТОН - СРПСКА КОЊИЦА ИЗАЗВАЛА РАСУЛО У ТУРСКОМ СТРОЈУ: Устаници стварају војно упориште, које ће по херојским биткама назвати Делиградом

РУСКА дипломатија и војска су се ангажовале у помоћ Србима. Кнез Адам Чарториски, један од двојице канцелара задужен за спољне послове, предлагао је припремање савеза са Француском, при чему би Јужни Словени у Турском царству и Грци били ослобођени.

Српска војска је на Мишару натерала Турке у паничан бег, Фото Слика Афанасија Шелоумова

Од свих Руса који су, у већој или мањој мери, одлучивали о судбини Срба иза 1804, Чарториски је писао највише пројеката и најмање стварно учествовао у тој политици. Он се држао слова и духа Руско--турског уговора од 3. јануара 1799. После мира у Братислави, склопљеног између Француске и Аустрије 26. децембра 1805, Чарториски ствара план о федерацији Грка и Словена „под протекторатом Турске и заштитом Русије“. У истом смислу, сматра да Русија треба да подржава Црну Гору у вођству побуне православних у Боки Которској, Далмацији и Херцеговини. Ти вешто писани планови, које Чарториски црта по саветима „Војног комитета за питање Котора и Јадранског мора“, немају значаја онолико, колико заузимају простора у написима истраживача. Основна брига руског цара је како изићи на крај са идејама митрополита Стратимировића о уједињењу Срба из хабзбуршке и турске државе у једном Славеносербском царству. Тај ток акције није формално ишао преко канцеларије Адама Чарториског. Њему се, са великим надама и поштовањем његових звања, обраћао Сенат Дубровачке републике да руски цар прихвати њиховог посланика Јулија Алвесинија.

Руски изасланик у Црној Гори Степан Станковски је био разрадио план о дизању устанка у околним турским покрајинама, уз истовремено ангажовање и Црне Горе. Врло брзо ће се тајни рад пренети и на припремање великог устанка католика и православних у средњој Далмацији и околини Дубровника. По одлукама Народне скупштине у Остружници од 24. јануара 1806. Срби се нису одрицали дипломатских подухвата. Шаљу депутацију аустријском цару, а и поруке турском султану о потреби мира и враћању Србима оних права која су им раније била утврђена, у смислу државне аутономије и опште амнестије.

У БОСНИ је било тада 76.000 турских војника, а у свако мирнодопско раздобље српске револуције до 1815. увек је било под оружјем око 16.000. То је снага која охрабрује Турке да се са Србима могу лако и брзо обрачунати, тим пре што су им сви дипломатски ветрови почели да пуне једра. Русија је спремала могући устанак хришћана, али наређење о томе се није давало, него је све време стање остајало замрзнуто до тренутка кад се Турска сама покрене против Русије. До тада су се две државе понашале као савезнице. Од априла 1806. Чарториски је напустио руско министарство спољних послова, а с њим су отишле и склоности олаког мењања стратегије и подређивање војних ствари, утопијским пројектима о европском преустројству. Од њих је у историји српске револуције остало пуно узвишених речи, али готово никакве користи.

Понашање Срба у овом рату је зависило од неизвесне игре дипломатских уступака и понуда за мир, са војним победама над турском војском. Од средине јула 1806. Карађорђе настоји да се у Константинопољ  пошаље српска војна депутација, под вођством трговца Петра Ичка. Био је цинцарског порекла из Македоније, а једно време преводилац у турским диоломатским мисијама у Берлину и Бечу, пре него су тамо успостављане сталне амбасаде.

КОНАЧНИ споразум са султаном који је водио овај окретни дипломата („Ичков мир“) био је склопљен у Константинопољу 10. септембра 1806. Србима је коначно призната њихова државна аутономија, сами би бирали нахијске кнезове и једног врховног кнеза („баш кнез“). Турски гувернер, „мухасил“ је остајао у Београдској тврђави, са малом војном посадом. Коначна конвенција о овоме је требало да буде потписана у Београду, након повратка Петра Ичка. Турски мухасил је у Београдској тврђави имао на располагању 300 војника, а поред њих су и Срби могли имати 500 војника. Све су друге тврђаве препуштане Србима, као и право да дохотке тимарским спахијама предају мухасилу, а не њима, а да годишњи трибут, као знак сизеренства султану, плаћају у висини од шест милиона акчи годишње. Српском врховном кнезу су давана наследна права, једно земљишно имање под Авалом, право да се кити самур калпаком као одличјем владара. Као и у сваком другом споразумевању са турским султаном, нису биле у питању узајамне недоследности и неискрености обе стране, него и недореченост споразума који се могао читати и између редова. Било је нејасно колико ће Срби држати војника у Београду. Српски оптимизам да је то пола хиљаде, удара на турски песимизам да је то десет пута мање. Сем тога, Турци су имали и тумачење да су Срби по свом сизеренском положају били дужни да подметну раме за војну одбрану границе на Дунаву и против Руса, ако устреба, пошаљу 20.000 војника.

ОВАЈ  је споразум коначно пропао, нешто због српских војних победа над султановом армијом, а нешто због затезања стања између Русије и Француске и охрабривања Срба да ојачају своје војне снаге. Док се још веровало да ће „свети рат“ подићи све што је шеријат захтевао, а то је учешће у рату свих, сем сакатих и невољних, све док султанова коњица не попасе зелену српску траву и земљу остави у згаришту, мало је и са турске стране било вере у споразумевање са Србима. Они су били стављени под војни обруч. Три похода (румелијски из Ниша, албански преко Новог Пазара и Карановца и босански на Шабац) требало је да крену истог дана.

У рату против Срба, проглашење „светог рата“ је можда више помогло Србима, него Турцима. Први су се уозбиљили и темељито припремили, а други осоколили јаловим надама да небеса боље раде него њихове војсковође на земљи. На истоку су Срби створили војно упориште, које ће по херојским биткама назвати Делиградом. Затварао је пролаз у долину Мораве и био цели један сплет шанчева, опкопа и палисада. У биткама од 13. до 16. јула турска војска, под командом Ибрахим-паше и Шахит-паше, била је жестоко тучена, а још више остављена у расулу српским напредовањем према Нишу и Пироту.

ЈОШ  упечатљивију војну победу Срби су извојевали над турском војском из Босне. Ишла је у снази од око 20.000 војника, под командом најистакнутијег од старешина Кулин-капетана.

Срби су на утврђеном Мишару код Шапца укопали десет хиљада својих пешака, а две хиљаде коњаника сакрили у оближњој шуми за удар с леђа. Срби су добили за савезника оне које су Турци предвидели за себе, на аустријској страни Саве. Турци су их позвали да посматрају како ће Србе у ланцима провести у Босну. Срби су били обавештени са исте стране од својих пријатеља и ухода о траљавости турског похода и слабој војној опреми.

Карађорђе је покажњавао српске сеоске кнезове који су Турцима припремали храну и добродошлицу. Главна битка 13. августа 1806. је трајала од осам сати изјутра до подне. За та четири судбоносна часа сломљено је самоуверење босанских муслимана о непобедивости.

Карађорђе је лично командовао овом битком.  Наредио је да се седи и пијуцка, док Турци на првим линијама почну јурише са пушкомета даљине. Још у првим налетима је покошен и Кулин-капетан. Јуриш српске коњице је изазвао расуло у турском строју и натерао га на панично бежање.

ЗАТРТ ЦВЕТ ВЛАСТЕЛЕ

У МИШАРСКОЈ  бици је затрт цвет босанске муслиманске властеле. Одјек о поразу је ишао брже од гусала слепих певача који су ту битку приказали верно, као да су извештавали за неке новине у удаљеној престоници. Да народна песма не лаже, чак ни у метафорама да је удовица Кулин-капетана била обавештена од стране два врана гаврана, историчари књижевности су објаснили доказом да су два дервиша у црним мантијама то заиста урадили.

 СУТРА: ТАЈНЕ НАРЕДБЕ ПАШАМА ДА СЕ ДОКОПАЈУ КАРAЂОРЂЕВЕ ГЛАВЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - НАПОЛЕОНОВО ПРОКЛЕТСТВО ИСТОРИЈСКИ ПРАТИ СВЕ СРБЕ: Карађорђев први назив је био "верховни командант и сербски предводитељ народа

07. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА НИЈЕ БИЛА СЕЉЧКА ХАЈДУЧИЈА: Споразум под Београдом са Ебу Бекир-пашом, дугорочно, узето је био историјски тријумф

06. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО ОДРАЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ ЈЕ ЖИВЕО: Већина Карађорђевих војвода су убијали и више и неразборитије од њега

05. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВОЂЕ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ БИЛИ СУ ТРГОВЦИ СВИЊАМА: Срби из Јужне Уграске су убрајани у врх балканских националних буржоазија тога доба

04. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације