ФЕЉТОН - ПЕСНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ НЕ ДИЖУ, НЕГО ИХ ОБЗНАЊУЈУ: Турска и Аустрија биле су против тога да Србија добије статус елементарне државности

РЕВОЛУЦИЈЕ се дешавају и код неписмених народа, а присуство аграрног питања као њихове основе у свим случајевима револуција у Европи од 1789, намеће закључак да ни код Срба песници не дижу револуције, него их обзнањују.

Алекса Ненадовић је био кнез тамнавско-посавске кнежине, Фото "Википедија"

Они су сведочанство да се буре приближавају, али нису кривци за њих као што све полиције света мисле.

Карактеристика националне свести код Срба пре револуције 1804. јесте у чињеници да је култура није одгојила, нити подигла до степена политичке узбуне. Националност је вечна установа у бићу сваког народа, у смислу како је Фернан Бродел објаснио идентитет Француске. Он је створен у процесу дугог трајања, од развоја у трајању од четири хиљаде година и једне милијарде људи свих генерација које су стварале ту нацију. У том је смислу нација природна појава, а не што је природа одредила антрополошку, расну и језичку подлогу.

И Срби су плод сличног развоја у којем су миграције и ратови туђих војски играли значајнију улогу него код великих европских народа. Основна установа и оквир развоја српске нације је православна хришћанска религија и њена црква. Она је аncien depot   српског народа. Трагична страна тог златног новчића је у томе да све што је отпадало од религије и цркве, у исто је време отпадало и од нације и претварлао се у партнерске нације, или се асимиловало у стране нације. Религија не даје мобилну свест народа у покрету. Она не позива на револуцију, али јесте стара баштина на којој се гради своја држава. Класични покрет националног буђења Срби ће доживети тек након успостављања основе независне државе 1815, када почне и раст српских средњих класа у мери која се не сматра вечним почетком, него квасцем преображаја у нови тип друштва.

ОД ДРУГИХ појава и процеса који су учествовали у дубинском припремању српске револуције 1804, борба за локалну самоуправу игра значајну улогу. Поред сличних установа локалне аутономије, коју имају словенски народи, као што је породични облик задруге, у неким деловима српске територије племена и братства, Срби имају и самоуправну кнежину.

Она није исто што је „ммр“ код Руса, али јесте нешто слично. Као код других словенских народа, код Срба такође постоји идеолошки мит о исконској слободи Србина који је рођен у селу, чији орах представља средиште самоуправног одлучивања. Уместо храста код Русоа и словенских мислилаца у Русији, код Срба је орах заузео то место. У доста обимној литератури о томе, која је након Хакстхаузеновог  открића руске сеоске демократије 1847. процветала са каснијом појавом социјализма после 1872, остаје ипак истина коју је Карл Маркс у полемици са Михаилом Бакуњином дао у то исто време: сеоска аутономија, „аграрна аутономија на вегетативном нивоу“ како је назива Маркс, није претпоставка демократске државе, јер је увек била солидна основа деспотизма на њеном врху.

Француска је имала породичну задругу, која је иза револуције 1789. ишчезла. Врло је сличан процес у Србији након револуције.

Сматра се да је самоуправна кнежина настала на основи сточарскох катуна. Литература и научно истраживање не потврђују да је таква кнежина настала из ранофеудалних жупа, што је карактеристика и других народа... Због номадског начина, посебног начина опорезивања, катун (од cаnton раног средњег века у других народа) имао је аутономију у Османлијском царству. Имао је и привилегију да даје посебне војне јединице „мартолози“.

На челу тих кнежина су били кнезови и примићури. Једни су били везани за тимар и деловали по тапији коју добијају од султана, а други су били старешине - ћехаје (од кепхали) који се у неколико села брину о скупљању пореза и повратку избеглица.

ПО ИСПИТИВАЊУ  Јована Цвијића у Србији XIX века само је око 20 одсто народа било староседелачко. Србија је до 1960. била трајно историјско пасивно миграционо подручје. Усељеници су углавном становници из планинских области у суседству, где преовлађује сточарски тип друштва.

Свиштовским уговором 1791. Србија није добила аутономију по узору на румунску покрајину Влашку, коју су захтевали српски представници тога доба. Влашка је имала једног врховног „господара“, али је аутономија била под заштитом Русије. Ни Турска ни Аустрија нису хтеле да Србија овим миром добије статус елементарне државности, без самосталне државе. Уместо тога, у уговору 1791. први пут је цела територија названа именом Србија.

Била је подељена у 12 нахија, са „оборкнезовима“ на челу сваке. Турске власти су потврђивале ове српске старешине. Одређена је висина пореза, тимариоти су враћени на своје спахилуке, али нису могли становати по селима, него углавном у Београду. У села су долазили њихови заменици субаше. Исто тако је било забрањено да војска станује у приватним кућама. Везир на челу покрајине је имао одред од 600 војника, али су и Срби имали једну своју војну формацију. Главна повластица је била забрана јањичарима да могу преузимати власт у Београдском пашалуку, као што су је били отели у северозападној Бугарској, северној и јужној Албанији, а за неке локалне старешине у Босни (капетани) би се могло рећи да су били на том путу. За хутовског капетана се говорило да је био „полуодметнут од султана“.

ЗАЈЕДНО  тим законом је била загарантована забрана мењања карактера земљишног власништва, претварањем тимара у приватне читлуке. Јањичари су два пута, 1793. и 1794, покушали да преузму власт у Београдском пашалуку. Повод одметања Пазваноглуа у северозападној Бугарској 1794. у Србији је било наређено да се диже војска састављена од српских сељака. На челу сваког села одређен је један сеоски кнез, а на челу десет села један оборкнез. Мобилише се десет људи по селу, па су Срби створили једну војску, најпре од осам, а касније од шеснаест хиљада војника. Нису примали турског заповедника, па је постављен Станко Арамбашић из Великог Села. На сваких педесет војника је долазио заповедник буљубаша, над стотином харамбаша, а на хиљаду бимбаша. Ухваћени јањичарски бунтовник је извршиоцу плаћан са четири дуката, а његова одсечена глава са два дуката. Срби су отпочели праве „крсташке ратове“. Срби ће изгубити ову самоуправу, после повратка јањичара 1801, када кнезовима управљају сеоске субаше.

Поред свега, аутономија и борба за њено очување је имала врло конструктивне последице за избијање српске револуције. Пре свега, освежено је војно вођство у народу. Ако је Србија тада имала 1.800 села, она је у дизању народне војске 1795. морала имати и 180 оборкнезова и десет пута више сеоских кнезова. Једно време је на челу тих оборкнезова био и један српски врховни кнез. Од јула 1793. на челу пашалука је Хаџи Мустафа-паша, који је на састанку са оборкнезовима у априлу 1796. пристао да Срби изаберу свог врховног кнеза. Избор је пао на ћупријског оборкнеза Петра, за кога Вук Караџић пише да је био учесник у Кочиној крајини до 1791, да је био „најстарији и најпаметнији кнез у Србији“.

Подаци се не слажу и о његовом мандату јер се узима да је та одлука брзо поништена, а постоји и податак да је остао на том месту до јануара 1804, када је погубљен. У сваком случају, тако велика одлука о давању врховног кнеза Србији, мењала је до темеља њену администрацију, приближила је статуту који су имале подунавске кнежевине Молдавија и Влашка, што је Турска у време склапања мира са Аустријом 1791. избегла да прихвати. Од 33 српске петиције султану од 1793. до 1806. на очување и повећање аутономије односи се 28 петиција.

КНЕЖЕВСКО НАСЛЕДСТВО

ЗАЈЕДНО са насељеницима сточарима у Србију су стизале и њихове традиционалне установе локалне аутономије. Старешина кнежине (области), кнез, била је изборна установа. О томе правила не постоје. Право разумевање замагљује истоветност тог назива за старешине села, или братстава у Црној Гори и Херцеговини. У овом последњем случају су до закона 1851. били наследни. Слично као са наслеђивањем феудалних властелинстава, кад султан старом држаоцу увек продужује мандат, а после смрти првенство даје његовом сину, тако је и са кнезовима на челу кнежина. Они су потпадали под ову традиционалну османлијску установу давања предности синовима.

 СУТРА: ТАЈНИ ПОКРЕТ ЗА ДИЗАЊЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 30

ФЕЉТОН - СВАКИ СРПСКИ СЕЉАК ЗНАО ЈЕ ЗА ДИНАСТИЈУ НЕМАЊИЋА: Срби, редак народ који је имао свест о својој историји, без књига, да одатле учи

31. 01. 2024. у 18:00

Друштво

0 4

ФЕЉТОН - ОБИЧАН СРБИН ЈЕ ИМАО РАЗВИЈЕНУ СВЕСТ О СЕБИ: Страни писци, познаваоци Срба, истицали су оданост вери код обичног, неуког света

30. 01. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДУБОКИ КОРЕНИ РЕЛИГИЈЕ КАО ВОДОДЕЛНИЦЕ НАЦИЈА: Српска револуција због Наполеона изгубила могућност да на западу нађе савезника

29. 01. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ДОГАЂАЈ У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА: Прво рушење исламског типа феудализма и стварање слободне нације

28. 01. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације