Фељтон

ФЕЉТОН - СВАКИ СРПСКИ СЕЉАК ЗНАО ЈЕ ЗА ДИНАСТИЈУ НЕМАЊИЋА: Срби, редак народ који је имао свест о својој историји, без књига, да одатле учи

Написао: Академик Милорад Екмечић

31. 01. 2024. у 18:00

УТИЦАЈ лингвиста Јохана Аделунга, који је направио систематизацију словенских језика, код Срба се врло рано осетио.

ФЕЉТОН - СВАКИ СРПСКИ СЕЉАК ЗНАО ЈЕ ЗА ДИНАСТИЈУ НЕМАЊИЋА: Срби, редак народ који је имао свест о својој историји, без књига, да одатле учи

Он је сматрао је да се заједнички словенски језик старих Словена распао на три целине, које су се касније самостално развијале. Пољски и руски језик су на северу, а на југу Европе је све ставио под српску капу. Сви други словенски језици, укључујући ту и бугарски, на Балкану су само деривати заједничког српског језика и од њега су настали.

Ставови Аделунга су можда прихваћени и због тога што су неки од водећих тадашњих писаца, као Матија Релжовић и Доситеј Обрадовић, били школовани и боравили у Саксонији. Након Аделунговог првог великог дела о немачком језику и како да се он стандардизује 1782 („Umsadiges Lehergedaube der deutcshen Sprache”, преношено је и у српску културу правило да треба писати као што се говори. Када је отац српског књижевног језика и велики реформатор ћирилске азбуке Вук Караџић 1814. објавио своје прво дело о новом књижевном језику код Срба, полазио је од Аделунговог начела „Schreib wie du Sprichst“. Та се реченица код разних немачких писаца више пута прековавала од XVII столећа. У српском је доследније примењена, па се заборавило на немачко вековно порекло.

Борба око језика је борба за нови поредак у држави и нови облик слободне државе, која одговара народу који тим језиком говори. У Француској је тек у револуцији 1789. Национална скупштина забранила употребу дијалеката (,,раtois“), који су били знак ропства и феудализма, у корист јединственог француског језика. Суверени народ, који води државу, мора на првом месту знати заједнички језик којим ће то радити. У реформи српске азбуке је требало избацити слова из црквене и руске ћирилице, из традиције од раног средњег века, а убацити шест слова за српски изговор (ћ, ђ, љ, њ, ј и џ). То ће урадити Вук Караџић после српске револуције, пошто је студирао лингвистику код Јернеја Копитара у Бечу.

У свом „Буквару“ из 1767. Захарије Ст. Орфелин је делимично покушавао да нађе излаз. Емануел Јанковић је 1789. формулисао реченицу против лингвистичких традиционалиста: „Ја нисам Славјанин нег Србљин и... не пишем за Славјане нег за Србље.“ Највише је напретку српског језика у XVIII веку придонео филозоф и писац Доситеј Обрадовић, у „Баснама“ 1788, у делу „Живот и прикљученија“ 1783, „Совјети здравога разума“ 1784. и „Етици“ 1800. Обрадовић је придонео реформи српског језика и азбуке, али то није довршио. У поимању здравог разума он мисли и на здрав народни језик. Као европски образован писац био је делимично под утицајем реформатора грчког језика тога доба Адамантиоса Кораиса, који се определио за потпуно друго начело од српског - не обични народни говор, него да језик црквене литературе буде основа (,,катаревус“). Доситеј Обрадовић заиста пише новим језиком, али није сасвим ослобођен црквене традиције.

Више је писаца и лингвиста придонело коначној победи Вука Караџића. Саво Мркаљ је у једном делу „Сало дебелога јералибо азбукопротрес“ 1810. утро пут победи правила да сваки глас у језику мора имати своје посебно слово.

Мора се закључити да је и поред звезданих тренутака напретка српске лингвистике у XVIII веку, она ипак заостајала за потребама свога времена. Већина водећих писаца је долазила од учених Срба из Јужне Угарске, где су имали прилике да се образују у црквеним и световним школама. Основни разлог је ипак у чињеници да је тамо најпре створена српска средња класа, да су Срби почели да улазе у аристократију и да су имали отреситу интелигенцију. Више од тога, они су имали богат кућни живот, што је увек прва и основна установа културног прогреса.

Постоји ипак огромна разлика у култури Срба под турском влашћу. Мирослав Пантић наводи пример хроничара Мула Мустафе Башескије који је писао хронику збивања у Сарајеву од 1746. до краја века, који нигде не помиње да је у највећем босанском граду постојао неки гуслар народних песама. Поменуо је 1780. једнога који је то могао бити, али га изричито не назива гусларом. Већ у самом почетку назире се коначна победе религије као основе нације, а не њеног језика. Заједно с тим Јужни Словени су стекли културну историју која је завршила у победи религиозног, сектаријанског типа националног покрета... У типологији европских национализама, то је „национализам судњег дана“.

Сличну улогу у изградњи националне свести, као што је има језик, врши и историја једног народа. Могло би се рећи да су Срби били редак народ на свету који је имао свест о својој историји, а да није имао ни школа, ни књига да је одатле учи. Срби имају епске народне песме. Оне су најуспелија уметничка остварења за своје време, врело најчистијег народног језика, али су, поред свега тога, на првом месту орална историја једнога народа, са разбијеним друштвом у неколико непријатељских царстава чија се граница само у рату и под оружјем прелази, и тада ретко. Посматрана из угла оралне историје, народна песма не лаже о догађају који се десио. Одатле и неспоразуми у српској науци о томе да ли је циклус епских песама о Косовском боју 1389, верно описао издају једног од српских велможа Вука Бранковића. Иларион Руварац у томе види средњовековну склоност ка легенди, а Иван Божић упућује на догађаје који изгледају реални. Било како било, сваки је српски сељак знао за династију Немањића из средњег века. Њихове цркве су биле пуне икона светаца, од којих је знатан део чланова династије Немањића. За Српску православну цркву је династија Немањића била света. То није познавање историје, него легенда историје која је за свест друштва кориснија.

Наравно, то је далеко од науке историје, али јесте једна представа о њој која је у изградњи националне свести играла бољу улогу него дебеле учене књиге, чији тираж не прелази хиљаду примерака. Дворане у којима заседају старешине у српској револуцији након 1804. украшене су иконама светих краљева и царева лозе Немањића. Када се у револуцији 1805. образује један Совјет, столица му је у Смедереву, „граду деспота и царевах наших“, а као грбови и заставе узимају се симболи династије Немањића из средњег века, чијим се легитимним наследницима сматрају вође побуне. За преузимање традиције државности из националног средњег века, Вук Винавер истиче свештенике и калуђере.

Крајем XVIII века је објављено неколико историја српског народа које покушавају да нађу одговор о његовом раном пореклу и путевима којима је у раном средњем веку дошао у балканску постојбину. Павле Јулинац је у делу „Краткоје ваведеније в историју произхожденија славено-сербского народа“ 1765. већ у наслову одредио његово место у општој словенској заједници. Мислио је да му је првобитна постојбина била у Сибиру, за шта је везао и његово име. У време одржавања Темишварског сабора 1790, а нарочито у време његових припрема, појављује се више дела, који акценат стављају на то да српски народ мора имати своју државу како би остао народ. Народ је оно што извојује своју политичку слободу. У написима који су објављивани у вези са одржавањем тог српског сабора, види се доминација идеологије француских мислилаца епохе рационализма. Цитирају Монтескјеа, како би цару доказали да се народ без државе мора сматрати само „народом у идеји“.

ЈЕЗИЧКЕ ГРАНИЦЕ

НИСУ Срби били једини народ на свету који је тачније знао покрајине у којима се говори њихов језик, него и тачно његове географске границе. Онда када је то постала устаљена европска навика, европски научници су пре Срба почели да цртају и српске етничке границе по језичној основи. За Србе је то направио чешки писац Павел Шафарик, у једном 1842. врло запаженом делу о етничкој распрострањености словенских народа ("Р. Ј. Šafarik: Slovenky zemevid", Prag 1842). Српски је простор омеђио правцем од Бара на јужној јадранској обали, до Копра на западној и реци Драви на северу.

СУТРА: ПЕСНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ НЕ ДИЖУ НЕГО ИХ ОБЗНАЊУЈУ