Фељтон

ФЕЉТОН - ШЋЕПАН У ЛАВИРИНТУ ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ: Ниједан црногорски владика пре Шћепана није успео да ограничи племенску самовољу

Др Јанко Ницовић

12. 01. 2024. у 18:00

ВЛАДАВИНА Шћепана Малог у Црној Гори може се поделити на два периода. Први, који почиње његовим доласком у Црну Гору и траје до турског похода на Црну Гору 1768. год., и други који почиње тада, а завршава се његовом срмћу.

ФЕЉТОН - ШЋЕПАН У ЛАВИРИНТУ ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ: Ниједан црногорски владика пре Шћепана није успео да ограничи племенску самовољу

Први период био је период неограничене власти Шћепана Малог. Друштвене прилике које су тада постојале у Црној Гори карактерисале су: племенски сукоби, пљачке, отимачине, убиства, невоље и несреће. У таквим околностима појављује се Шћепан Мали, као “руски цар”, обећава мир и нуди спасење. Народ га је прихватио као спаситеља и о њему се говорило“ ...да га је бог упутио да заведе ред и мир у Црној Гори“. Слушали су га сви, а свештеници и калуђери, са олтара црногорских цркава, јавно су проповедали да је Шћепан Мали истински цар Петар III. Колико је у том периоду Шћепан Мали био “обожаван” показује писмо које су упутили гувернадур и сердар Црне Горе од 12. децембра 1767, у којем су изразили дивљење и поштовање према њему речима: “... најславнији, најузвишенији и највећи, највећи господине, господине господару, царско крило, небески анђеле, сунце које нас је огријало својим зрацима”. Није забележено у црногорској историји да су било коме, ни раније ни касније, упућиване такве речи. Он је својим држањем и понашањем на народ оставио утисак више личности од цара, пре свега, његовим уверењем да је дошао као израз божјег надахнућа. Његова моћ је и почивала на свеопштој вољи народа да заведе ред. Тако је и могао доносити одлуке које, пре њега, у црногорској историји нико није доносио.

ЊЕГОВ циљ је био завођење реда и мира. Он то није учинио доношењем нових правних норми, него је на основу постојећег обичајног права постигао ред међу племенима. Ниједан црногорски владика пре њега није успео да ограничи племенску самовољу, као што је то њему успело. Чинио је то врло строгим мерама које су оправдане и историјски напредне, јер су биле усмерене на то да се уједине самостална племена и да се од њих створи држава са организованом влашћу. За седам година, колико је владао у Црној Гори, сазивао је 25 пута народне скупштине, на којима су по старом обичају, учествовали не само црногорски главари него и народ са правом да одлучују о свим важним питањима опште- племенских односа. То често сазивање народних скупштина на Цетињу утицало је да припадници разних племена осете да морају водити више рачуна о заједничким интересима него до тада...“Више волим да се скупљате код мене него на посебним племенским скупштинама” рекао је Шћепан Мали на једној скупштини из 1771.Из тога се види колико је интензивно радио да ограничи самосталност племена и да их око себе окупи, да би се могла успешније борити Црна Гора против Турака. Знао је да се најбрже долази до јединства кроз борбу против Турака...Та узајамна помоћ племена учвршћивала је међуплеменску слогу...

Шћепан Мали није био законодавац као Петар I или књаз Данило, мада се у неким млетачким документима могу наћи његови покушаји да пропише народу правила понашања. Своја начела Шћепан је формулисао у неколико тачака, које је донео општецрногорски збор 17. септембра 1767.: а) општи мир међу племенима; б) кажњавање извршилаца прогонством из земље у случају личне освете; в) протеривање лопова. Уз то, он “заповиједа да се не само учини мир у народу но да се допушта свијема који су због злочинства побјегли у Турску или у какву другу земљу, да се могу слободно у отачество вратити”. Такође, Шћепан је наредио “ако је ко отео туђу жену мора је повратити, који је одагнао своју жену, а оженио се другом, мора је повратити, а другу жену отпратити".

НАЈЗАД, најважнија одлука, која до тада није била позната у обичајном праву Црне Горе, а која је била од посебног значаја за стварно завођење реда и мира, каже да ће “убице бити кажњене смрћу, а ако убица побјегне онда његови рођаци морају платити десет дуката глобе који ће се раздијелити међу главарима”. Кршење напред наведених одлука значило је “казну и од бога и од земаљских власти”. Земаљску власт представљао је Шћепан Мали, и његове одлуке у првом периоду владавине безпоговорно су извршаване.

Спречавање и сузбијање крвне освете била је први услов да би се постигла слога међу племенима. Зато је Шћепан Мали немилосрдно поступао у умиривању крвне освете и знатан број главара из разних племена платили су главом, по “царевој” пресуди, када нису хтели да послушају његов савет и његова наређења. Око 90 смртних пресуда он је изрекао због крвне освете. Ништа мање таквих пресуда није било због разних крађа и разних међусобних спорова. Таквим оштрим мерама он је за седам година, колико је управљао у Црној Гори сузбио освету и крађу, што је створило услове за међуплеменску слогу и солидарност.

Начело “глава за главу” он је спровео у живот. Тако је у мају 1768. наредио да се један братоубица стреља и обеси на једно дрво као заструшујући пример другима. Двојицу других убица је затворио, осудио на новчану казну од које је пола задржао за себе, а пола дао онима који су их ухватили.

ПРОТИВ лопова је био немилосрдан. Користио је физичке казне, али и затвор. У јуну 1768, једног лопова је прво батинао, затим обесио за ноге, па за руке, на крају ослободио пошто је исплатио 40 цекина у корист покраденог...Тим оштрим мерама Шћепан је, како је речено, сузбио крвну освету и искоренио крађу. Остала је у народу прича да је Шћепан, поред пута који води за Котор, оставио 10 дуката и за дуже време нико их није узео.

Крвна освета, као колективни и индивидуални начин суђења, била је резултат непостојања државе које би била у стању да обезбеди примену закона, па се освета тако јавља као резултат немоћи државе. У време Шћепана Малог освета је била искључиви начин судског поступања, јер није било ни закона ни ауторитативне судске власти која би спроводила у живот своје законе...Увиђајући да крвна освета доводи до међуплеменских и унутарплеменских сукоба Шћепан Мали је много учинио на њеном искорењивању. Нико више није сматрао, као раније, да треба сам да се свети. Освета се није смела извршити у цркви, манастиру или другим светим местима. Такође, била је забрањена и на заједничким јавним добрима.

ШЋЕПАН се упорно борио и против уобичајене праксе давања уточишта (тзв. право утоке) убицама ван територије Црне Горе...Да би елиминисао штетне последице широко схваћеног права утоке, Шћепан Мали забрањује давање уточишта, посебно убицама који долазе изван територије Црне Горе.

За спровођење у живот ових мера Шћепан Мали је организовао један наоружани одред који је бројао од десет до педесет људи. У почетку, тај одред је био замишљен као заштита њега лично, али је касније постао главно средство усмерено против крвне освете и крађе.

У том периоду Шћепан Мали је био једини признати ауторитет власти у Црној Гори. За народ, он је био “цар”, и личност коју је сам бог упутио. Због тога, Шћепановим мерама нико се није противио. Међутим, после турског напада, и његовог кукавичког понашања, његов ауторитет је доведен у питање. Од некадашњег “месије” и “цара” он остаје и даље личност коју су још поштовали, али стварну власт као некада није више имао и она се временом преносила се на друге обичајно-правне установе које су постојале у Црној Гори.

ПРИЗНАТИ ВЛАДАР

И ПОРЕД чињенице да је Шћепан Мали дуго времена био анатемисан и запостављен, не може се спорити да представља крупну личност у црногорској историји друге половине XVIII века. То, што начин на који је дошао на црногорски “престо” није био уобичајен, као “цар самозванац”, ни у најмањој мери не умањује његов значај. Био је признати црногорски владар за кога су се интересовали европски дворови, и значајан државник који је започео политичке, друштвене и судске реформе од одлучујућег значаја за каснији развој црногорске државе. Његова појава “убрзала је процес стварања државне власти...

СУТРА: ШЋЕПАН МАЛИ РАСПИСУЈЕ ПРВИ ПОПИС У ЦРНОЈ ГОРИ