ФЕЉТОН - НАТО ПОКУШАВА ДА ВРБУЈЕ ГЕНЕРАЛА: Политичари хтели да искористе Милановића за међустраначке обрачуне
НИЈЕ чудо што су обавештајне способности генерала Јована Милановића схватили и његови љути непријатељи из НАТО пакта, и покушали да их искористе.
Након преврата у Србији и успостављања прозападне власти, док је председник био Војислав Коштуница, након трећег пензионисања позвали су Милановића у нашу савезну установу како би га повезали са НАТО обавештајцима. Одмах је било јасно да су на томе инсистирали страни обавештајци, док је наша власт само испуњавала њихове налоге. Са њиховог становишта, био је то логичан покушај - нису могли ништа да изгубе јер су се у Србији понашали као да су у својој земљи, а могли су да добију заиста много. Без икаквог ризика по сопствену безбедност могли су да дођу до огромне ризнице података којом је Милановић располагао, а камоли да је још на све то и пристао да ради за њих. У ствари, било би нелогично да то нису покушали.
Странци су му хладно, као да је у питању пословни ангажман, понудили да за њих ради обавештајне послове на истраживању исламског тероризма. Тако то иде, ангажују га против „опште опасности“ - тероризма - а касније се такво усмерење претвори у рад против сопствене државе. Наравно да је генерал Милановић то знао далеко боље од оних који су му такве понуде давали, као и све остале системе њиховог обавештајног наступања према њему. Иако је понуда била примамљива, каква и треба да изгледа, јер зло увек има много примамљивих лица, Милановић је био свестан о чему се ради и шта они од њега желе, и без двоумљења је одбио понуду. Међутим, они нису тек тако одустали. Нису могли да прихвате још један пораз од истог обавештајца који им је већ створио толико проблема. У складу са својом обавештајном праксом, послужили су се уценом: рекли су му да ће заузврат скинути „црвену заставицу са његовог имена“. Наравно да је Милановић схватио да му они у ствари и даље прете ликвидацијом, и потрудили су се да и он ту претњу схвати озбиљно. Знали су да ће је разумети иако је била увијена у дипломатске фразе.
НАШ најбољи обавештајац доживео је и то, дакле, да му они који су му угрожавали живот у Бриселу прете и у властитој земљи, заштићени плаштом политичара из државног врха! Није имао никакву дилему док је одбијао понуду иако је, као неко ко их најбоље познаје, апсолутно разумевао да те претње нису „пуцањ у празно“ и да негативан одговор може имати кобне последице. Када је земља окупирана и понижена, први на нишану окупатора и домаћих издајника су најбољи синови и кћери Отаџбине. Генералу Јовану Милановићу треба да је на част и на понос што је био први на мети окупатора и „демократске власти“.
Историја и српски народ су на страни свог јунака и хероја из Брисела. Сви људи морају да умру, чак и они који мисле да то њима никада не може да се деси, а иза сваког остаје само траг у виду (не)дела, образа и народног предања.
Отуда не чуди што су ондашњи политичари на власти, који очито нису знали да процене са ким разговарају, упућивали и понуде друге врсте, крајње дрских. Покушали су да на неки начин искористе Милановићеве способности обавештајног продора за међустраначке обрачуне (или, како је он то окарактерисао: „Одбио сам да за рачун једне наше политичке странке радим као шпијун у другој“. Обавештајци НАТО нису, међутим, одустали тако лако након Милановићевог одбијања да сарађује са њима; био им је исувише важан да би га тек тако пустили на миру. Нису имали погоднију личност од њега, која би им боље указала на слабе тачке њиховог контраобавештајног и, уопште, безбедносног система. Осим тога, и даље их је мучило то што нису знали ко су били информатори и сарадници у његовој обавештајној мрежи. Хтели су њихова имена, јер би тек на основу тога могли правилно да процене све домете обавештајне операције генерала Милановића према Команди НАТО пакта. С правом су били упорни, јер би та сазнања прецизно указала на потребне корекције зарад унапређења њиховог безбедносног система, па их је значај проблема усмерио на то да изналазе нове начине примамљивих понуда или претњи.
У ЛЕТО 2002. године послали професора са Католичког универзитета у Бриселу, са којим се генерал Милановић интензивно дружио за време своје мисије у Бриселу, да га пронађе и ступи са њим у контакт. Користећи одређена познанства из круга наше дипломатије, професор је кроз неколико дана некако успео да га пронађе. Милановић му је понудио ручак у једном ресторану и овај је радо пристао на то. Из неког разлога, што је заиста било чудно, професора је изразито занимала Милановићева црвена флека на глави (хемангион). Једина логика овако нападног интересовања за Милановићев физички изглед била је брза идентификација: уочљив детаљ на основу којег је било могуће препознати га и идентификовати било где и било када, чак и уколико би поседовао лажна документа. Иако му је све било јасно, генерал Милановић се само насмејао и допустио професору да направи „селфи“ са њим како би обавио посао због којег је дошао (и због којег је вероватно упућен у Београд). Није хтео да му направи проблем јер му је својевремено у Бриселу, током обавештајне операције, био веома користан. Остала је дилема да ли им је то требало зарад лакше елиминације или да га без напора ухвате, затворе, саслушају и ликвидирају. Могуће је и да су се једноставно плашили да се негде не појави као обавештајац под неком другом маском, у некој сличној обавештајној операцији против НАТО алијансе.
ТАЈ СТРАХ од Милановића отворено су демонстрирали и када је требало да, као врстан експерт и полиглота, помогне СДПР-у (Савезна дирекција за промет и резерве) око продаје оружја и војне опреме у Азији и Африци. Од моћника НАТО стигла је изричита забрана да он буде у саставу те пословне екипе и, наравно, морао је да буде искључен. Тако је страх од нашег обавештајца на Западу прерастао у параноју, што није ни чудо будући да су добро знали колико је продоран и какве је обавештајне успехе имао.
Нестварно делује и иде на част војној контраобавештајној служби и њеним руководиоцима тог времена што су се, након свега што је учинио за своју земљу, бавили генералом Милановићем под сумњом да је страни шпијун! Таква не „мрља“ већ права „флека“ на образу највише је била у тадашњег начелника Управе безбедности Генералштаба, генерала Александра Димитријевића. Ништа чудно: у то време су бројне катастрофалне грешке руководиоци војне контраобавештајне службе себи лако опростили, па тако и ову, када су нашег врхунског и најбољег обавештајца привремено третирали као страног шпијуна. Ево шта је о томе листу “Сведок” рекао генерал Милановић 8. јануара 2013. године у тексту под насловом „Милановић шпијунирао за државу, држава шпијунирала Милановића“:
“Када сам се вратио у Београд и заузео место заменика шефа Војне обавештајне службе, у некој неархивираној документацији пронашао сам текст у којем је била анализа - јесам ли ја заврбован или не од францускоg официра! То је радила служба војне безбедности (на чијем челу је тада био Александар Димитријевић - напомена редакције). Просто ми је било смешно! Један човек (француски мајор Бинел - напомена редакције) жртвовао је своју каријеру за туђу земљу, налази сеу истражном затвору, мени је главау торби у Бриселу, а они анализирају да ли је Бинел мене заврбовао. Па како је могуће да њега ухапсе и да га тужилац терети за националну издају, ако је он мене заврбовао?!“
Обавештајни дилетанти
БИЛО је тужно гледати како иза комбинација страних обавештајних служби према генералу Јовану Милановићу, након свега што је учинио за нашу земљу, као нека врста посредника стоји тадашњи политички врх и партије на власти. Они против којих се тако успешно борио сада су му претили у његовој земљи, башкарећи се слободно у највишим државним институцијама. Јасно му је било да земљу воде обавештајни дилетанти - и не само обавештајни.
СУТРА: ГЕНАРЛ ЈЕ САМ ИЗГРАДИО ЈАКУ ОБАВЕШТАЈНУ МРЕЖУ
(УЗНЕМИРУЈУЋЕ) БРУТАЛНО УБИЈЕН ПОЗНАТИ ПЕВАЧ: Испливао језиви снимак ликвидације (ВИДЕО)
ШВЕДСКИ репер Габоро, чије је право име било Нинос Хоури, убијен је на паркингу у четвртак увече, јављају локални медији.
21. 12. 2024. у 08:06
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
АНЂЕЛКА БЕСНА: "Молим, зашто да не одем из твоје емисије? Не поштујеш ме"
ГЛУМИЦА је схватила да туђе непоштовање и неваспитање нема везе са њом.
22. 12. 2024. у 10:41
Коментари (0)