ФЕЉТОН - ОБАВЕШТАЈНИ ВИРТУОЗ ШИРИ КРУГ СВОЈИХ ИНФОРМАТОРА: У лето 1998. године обавештајна мрежа "Олимпик" бројала је више десетина људи
ПРЕКО многих извора које је имао генерал Милановић је проучио ко располаже кључним информацијама и документима са самита НАТО-а.
Подразумевало се да су најбоље били информисани они који су самит припремали и формализовали његове закључке - Португалци. Пре разговора са португалским дипломатом, који је описан у претходном наставку овог фељтона, преко других извора је прикупио и проучио све до чега је дошао о његовој биографији и личности. Наравно да је знао да је овај „склон чашици“ и да воли добру ракију. У обавештајном раду случајност не постоји, све је ствар анализе, процене, добре припреме за акцију и одлучног наступа.
Некада се важне одлуке морају донети у трену: ако сте неодлучни, тај тренутак прође, па тако и шанса за успех. Наравно, увек се прави план за одступницу, ако је процена личности била погрешна, у смислу да се садржај разговора одвуче на теме ван зоне сумњивог интересовања. Исто тако, ово је добар пример неочекиваних проблема који могу снаћи обавештајца који нема тим и који је потпуно самосталан и препуштен сам себи, од фазе планирања и оперативног рада, па до проблема са хитним достављањем информација.
Будући да у мисији није било дипломате надлежног да потпише курирско писмо како би информације отишле безбедно, дипломатском поштом, Милановић је због хитности морао да се упусти у огроман ризик преношења „отвореног“ материјала са високим степеном тајности НАТО-а, преко страних држава и бројних граничних прелаза, дословно преживљавајући стрес за стресом. На срећу, успео је да важна документа достави лично, аутомобилом, што потпуно одудара од редовне праксе.
Милановићу, који је у свакодневном послу навикао на ризик, опасност и стрес, још једна напета ситуација није представљала нерешив проблем.
ДЕШАВА се и да обавештајац буде разочаран начином експлоатације обавештајних података, посебно ако је до њих дошао уз високи ризик. То је био случај и са Милановићем, и утисак је да комплетна машинерија Генералштаба понекад није могла да га прати. То би могло свакога да уздрма, али њега није поколебало. У тешким условима брзо се „калио“ и очврснуо, тако да више ништа није могло пољуљати његово самопоуздање. У вези са материјалима о припремним вежбама НАТО-а за агресију на СРЈ, Милановић нам је рекао следеће:
„Међутим, приликом мог другог одласка у Београд очекивао сам да видим превод претходно донетих сценарија и припреме наших варијанти одбране. Планови штабних вежби су пренети архиви највише високошколске војне установе, која није имала капацитете да их проучи и предложи решења.
Том приликом имао сам реферисање у Обавештајној управи Генералштаба Војске Југославије. Постављено ми је питање: „Да ли је могуће да доживимо стратегијско изненађење?“ Дао сам одговор да није могуће и извршио анализу функционисања НАТО.
Објаснио сам да је НАТО гломазна организација и да од прве наредбе за прикупљање података о снагама за учешће у агресији до извршења наредбе (три фазе) треба да прође најмање месец дана, уз претпоставку да је агресија одобрена Резолуцијом Савета безбедности.
Да бих био сасвим уверљив, самоиницијативно, изрекао сам заклетву:
„Ако дође до стратегијског изненађења, нећу се вратити жив у земљу. Деца ми живе у земљи, њима се нећу вратити као неспособњаковић“. Уосталом, на исти начин сам се заклео када сам дошао у Војну академију.“
У КРАТКОМ периоду Милановић је успео да направи тако јаку и поуздану обавештајну мрежу да је био потпуно сигуран да га НАТО не може изненадити. Потпуно је проучио и схватио компликоване процедуре и начин доношења одлука Алијансе и у вези са тим едуковао врх Генералштаба, тако да су и они могли да се увере у његово познавање ситуације, те да неће погрешити ако се потпуно ослоне на његове информације. Поновљена заклетва знак је константних и јаких психолошких притисака изазваних свакодневним опасним и стресним ситуацијама.
Након Самита у Лисабону, Министарски савет НАТО-а дао је одрешене руке структурама НАТО-а да израде војне планове. Донета је одлука о такозваној „Санкционисаној политичкој стратегији“, као и одлука о слању ултиматума Јутославији и тадашњем председнику Слободану Милошевићу. У лето 1998. године у том планирању ишло се све даље, тако да је разрађен „План употребе копнених снага“, као и „Избор појединачних циљева за бомбардовање“. Разрађене су три варијанте напада на Југославију и трагало се за „правним моделом“ оправдања агресије у међународном праву. Другим речима, трагало се за конкретним поводом за покретање ратне машинерије НАТО-а. Милановић је преко своје мреже „Олимпик“ био у току са дешавањима, па је тако и наш државни и војни врх у Београду био обавештен да ће и најмања грешка наше полиције или војске у обрачуну са албанским терористима бити преувеличана, „надувана“ и искоришћена као директан повод за агресију. То ће Алијанси створити одређене проблеме јер ће се испоставити да повод за агресију не постоји и да га није могуће испровоцирати онако како су у Команди НАТО то планирали. Журило им се и били су принуђени да повод инсценирају преко већ споменутог шпијуна ЦИА Вилијама Вокера, шефа косовске верификационе мисије ОЕБС. На основу података генерала Милановића наши државни органи су тако нешто могли очекивати, па су подметање и инсценирање наводног злочина над албанским цивилима одмах раскринкали. Тако је Србија нападнута без икаквог разлога и са измишљеним поводом.
ОПАСНОСТИ које су се надвиле над Србију практично су условиле даноноћни рад генерала Милановића. Био је то својеврстан психички и физички притисак. Хитност и брзина, знао је то обавештајни виртуоз, никада не смеју прерасти у брзоплетост и игнорисање безбедносних норми. Ширење обавештајне мреже захтева много више ангажовања, па тако и времена по питању контактирања веза. Наравно да је у таквим околностима свако планирање састанка са оперативном везом био један мали план акције, у којем је све ваљало проучити и испланирати унапред, посебно безбедносне мере које се никада не смеју сметнути с ума, а о свакој ситници водити рачуна. У обавештајном раду на ситницама се и пада, јер тешко да искусан обавештајац може да направи крупну грешку. У вези са својим оперативним радом у том периоду Милановић каже:
„Током лета 1998. године, моје присуство у НАТО и контакти са људима којима су биле доступне информације о припреми НАТО за агресију на нашу земљу били су свакодневни и са више оперативних веза. У то време наша обавешпшјна мрежа бројала је више десетина људи, већином нама наклоњених, великих пријатеља, те људи који су радили у структурама НАТО и нису се слагали са водећим силама које су подметале информације и лажи о дешавањима на КиМ.
Слободно могу набројати да су то људи из француске мисије у НАТО, белгијске, италијанске, шпанске, Грчке и многе друге. Сличноје и са кадром из амбасада Партнерства за мир, института итд. Једну информацију сам укрштао у току дана више путма.
Информације кадра Руске амбасаде и стратешког партнерства са НАТО биле су, по значају, немерљиве. Исто тако дипломатском кадру Кине тешко да се можемо одужити.“
БЕЗБЕДНОСТ САРАДНИКА
ГЕНЕРАЛ Јован Милановић током боравка у Бриселу није бринуо само за сопствену безбедност, него за безбедност извора информација, за безбедност обавештајне операције, али и за безбедност своје земље. Знао је колико тога зависи само од њега, а то је превелик терет за једног човека. Као частан официр, више је бринуо о својој части и угледу, него о сопственој безбедности.
СУТРА: НАТО "ЈАСТРЕБОВИ" ФАБРИКУЈУ ПРИЧУ О СТРАДАЊУ АЛБАНАЦА
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт
НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.
23. 11. 2024. у 18:55
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
ПОТПРЕДСЕДНИК САД УМРО ТОКОМ ОДНОСА: Био са 50 година млађом љубавницом, Бела кућа није знала како да саопшти вест о смрти
БИО ЈЕ то 27. јануар 1979. године. У 1 ујутро, портпарол породице Нелсона Рокфелера објавио је званичну изјаву за штампу. Бивши потпредседник преминуо је У 71 години живота раније те вечери.
22. 11. 2024. у 18:36
Коментари (0)