Фељтон

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНЦИ ПОДРЖАЛИ ГЕНОЦИД ЗА ВРЕМЕ "ОЛУЈЕ": Милановићева дрскост да посећује љуте непријатеље Срба и Србије дала је резултате

Пишу: Љубан Каран и Илија Кајтез

24. 11. 2023. у 18:00

ВРХУНАЦ обавештајне дрскости генерала Јована Милановића био је у томе што се приликом одабира личности из Команде НАТО пакта са којима ће успоставити редовну комуникацију није оријентисао само на представнике нама наклоњених држава, него и на оне који су у том периоду били изразито непријатељски настројени према Србији, па и иницијатори, подстрекачи и носиоци идеје о агресији на СР Југославију.

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНЦИ ПОДРЖАЛИ ГЕНОЦИД ЗА ВРЕМЕ ОЛУЈЕ: Милановићева дрскост да посећује љуте непријатеље Срба и Србије дала је резултате

Наравно, наступ према њима био је другачији, перфидан, лукав, али и парадоксално, довољно дрзак да они нису могли ни да посумњају да у ствари комуницирају са превејаним српским обавештајцем. На пример, управо је на такав перфидан начин успоставио редован контакт и са шефом Британске војне мисије при НАТО пакту, иако су се Британци, у складу са својом недодирљивом традицијом, строго држали правила и процедуре. По устаљеној пракси и протоколу, затражили су му радну биографију, а он им је потурио лажну у којој му је тренутна званична функција била министар-саветник - и они су насели! Чак су прихватили и објашњење да је Милановић пре доласка у Брисел био на функцији шефа дирекције СРЈ за везу са НАТО, иако то није била истина.

ТАКО је и остали део „сервиране“ и припремљене легенде (тзв. легендирање) за њих био прихватљив и логичан, односно да је због тога што СР Југославија није имала војног аташеа у Бриселу, и да га никад није ни имала, Милановић испред своје државе био задужен да разговара са њима, јер једноставно нису постојале друге линије комуникације. „Прогутали су удицу“, послали му специјалне таблице и отада је улазио на главни улаз у зграду НАТО.

Глумио је дипломату наивца па им је отворено говорио како он није ту да би шпијунирао, него да кроз разговор са њима сазна њихово мишљење о понашању СРЈ након Дејтонског споразума и добије евентуалне сугестије и инструкције за креирање будућих ставова СРЈ. Тако је успео и да од оних који су нам били непријатељи редовно добија важне информације, у смислу шта планирају ако будемо непослушни и ако не поштујемо њихове „савете“ и директиве.

НА ПОДЈЕДНАКО сјајан начин успостављао је контакте и редовну комуникацију са представницима других држава које нам нису биле наклоњене. Та врста комуникација, поред корисних информација, имала је и други велики значај - додатно маскирање разлога уласка у НАТО институције, а тиме и смањење безбедносног ризика. Јер, зашто би неко био интересантан НАТО контраобавештајцима ако посећује и љуте непријатеље Срба и Србије?

Дрскост је дала резултата, будући да је Милановић тако прикрио своје стварне изворе информација и постигао оно што је било суштинско за саму операцију - да његов долазак у институције НАТО пакта више никоме не привлачи пажњу.

ИНТРЕСАНТНО је да су први подаци до којих је дошао генерал Милановић, а који се могу сврстати у ред оних које можемо третирати као стратешке и најважније са становишта безбедности и интереса српског народа на Балкану, били везани за Србе у Хрватској и из Републике Српске. Преко свог извора дошао је до информације да се Србима из Хрватске припрема велика превара: наводни „статус кво“ и обећање да ће о коначном статусу бити одлучивано касније. Двојица агената ЦИА под маском дипломата ОЕБС, Вилијам Вокер и генерал Жак Клајн, припремили су подвалу да заштићену територију под контролом УН и под српском самоуправом, Источну Славонију, Барању и Западни Срем, перфидно отму Србима и предају Хрватима. Иако је упозорење било конкретно, јасно и благовремено, ништа по том питању није предузето да се ова намера спречи или бар омете. То је уједно било и прво разочарање Милановића у погледу експлоатације обавештајних података од стране државног врха СРЈ. Данас се то објашњава интерним тајним договорима између Фрање Туђмана и Слободана Милошевића, чиме се практично алудира на предају или, боље речено, издају Срба на овом подручју.

Можда та чудна дешавања можемо боље разумети ако проучимо обавештајни извештај генерала Милановића који је доставио у вези са планирањем и карактером хрватске злочиначке војне операције „Олуја“ - условно речено хрватском операцијом, ако имамо у виду податке које је доставио Милановић:

„ОДЛУКА о ’Олуји’ није донета у штабу НАТО као што је то било у случају агресије на Републику Српску. Разлог за то је било, пре свега, америчко-немачко неповерење у остале чланице НАТО. Интерес САД је био да то буде хрватско-америчка војна операција. Целокупна лотистика била је америчка, од планирања до ваздухопловне подршке. Циљеви су били слични као и у Републици Српској. Два дана пре операције ’Олуја’ имао сам склопљен сценарио америчко-хрватске агресије. Не треба заборавити, она је имала геноцидне размере, на основу усташке доктрине НДХ. Томе се САД нису противиле.

Напротив, биле су сагласне.“

Због чега нису предузете адекватне мере одбране Републике Српске Крајине и због чега се и дан-данас САД само стидљиво спомињу као саучесници у ратном злочину над Србима у Хрватској, који су се у том тренутку осећали безбедно у заштићеним зонама УН уз распоређене мировне снаге УН, није и даље разјашњено. Да ли је одбрана уопште била могућа уз директно ангажовање САД, ако узмемо у обзир удаљеност и „развученост“ територије РСК, такође је нерешена загонетка. Данас већ имамо довољно поузданих информација да америчко директно ангажовање у злочиначкој „Олуји“ можемо сматрати неспорним. То је уједно одговор и због чега нико није реаговао и због чега Хрватска није сносила баш никакву одговорност за војни упад у штићене зоне УН. Наравно, Американци су могли да „угасеа свако интересовање, радозналост и протест, тако да ни данас не знамо све детаље. Но, оно што за ову студију јесте битно то је да је генерал Милановић и на ту међународну девијацију на време упозорио.

Исто тако, један од првих података био је од великог значаја за Републику Српску, јер је преко свог извора у НАТО пакту успео поуздано да утврди како су масакре на сарајевској пијаци Маркале инсценирали оперативци америчке ЦИА, амерички инструктори и бошњачки официри, уз знање и сагласност бошњачке власти и Алије Изетбеговића. У првом масакру, 5. фебруара 1994. године, погинуло је 68 а рањене 144 особе, док је у другом масакру, 28. августа 1995. године, погинуло 37 а рањено 90 особа. Друти масакр је послужио као директан повод за бомбардовање положаја Војске Републике Српске. Милановић каже да је у руци имао документ који доказује да је терористички и крајње бездушан масакр на пијаци Маркале у Сарајеву инсцениран како би за тај злочин била оптужена српска страна.

ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ

МОГУЋНОСТ да у зграду НАТО улази на главном улазу генералу Милановићу обезбедили су Британци, што је и те како била гаранција да је реч о провереној и у безбедносном смислу безопасној особи. Милановић је тако и од пријатеља и од непријатеља у саставу НАТО добијао изузетно важне информације које су често обухватале и по десет-једанаест страница текста, практично „затрпавши“ материјалом Обавештајну управу Генералштаба ВЈ, која је то, у недостатку других важних извора информација, једва дочекала.

СУТРА: МАСАКРЕ НА МАРКАЛАМА ИНСЦЕНИРАЛИ АГЕНТИ ЦИА