ФЕЉТОН - ПРЕДОДРЕЂЕН ЗА ВАЖНУ ОБАВЕШТАЈНУ МИСИЈУ: Инспирисан Зоргеом Милановић се жртвовао по његовим моралним принципима

У ВРЕМЕ одласка у Брисел Милановић је већ био искусан обавештајац, тако ни сам себи не може да објасни зашто је међу оно мало ствари које је понео на пут била и стара књига о обавештајној мисији човека кога сматрају највећим светским обавештајцем свих времена, Рихарду Зоргеу.

Генерал Јован Милановић у редакцији „Новости“, Фото Архив "Новости"

Присетио се да му је ту књигу давне 1966. године поклонио кум, још у време када су као тек стасали официри службовали у Македонији, у Скопљу. Наиме, Зорге је тек двадесет година након своје смрти, 1964. године, одликован орденом народног хероја Совјетског Савеза. За време Стаљина о томе се ћутало јер је велики вођа хтео да прикрије да је Зорге знао да ће Немачка напасти СССР и да га је упозоравао на то, али му овај није веровао.

Након посмртног одликовања, руски писац Михаил Колесников је написао књигу Зорге која је преведена на многе језике, па тако 1966. године и на српски језик. Књига је постала прави хит, самим тим и пригодан поклон Милановићу од кума, не знајући да ће и он сам, игром случаја или провиђења, постати обавештајац.

Пошто сматрамо да у животу, политици и рату нема случајности, тако је и генерал Милановић данас свестан да му је та књига помогла да неке ствари и процесе боље разуме у вези са начином успостављања обавештајне мреже и рада са информаторима у веома осетљивом и непријатељском окружењу, и у условима веома активне дипломатије. Чак бисмо могли закључити да су у условима самоће и тешких дилема Рихард Зорге и наш земљак Бранко Вукелић били једини Јованови консултанти, саветници и узори у смислу како одржати самопоуздање и покренути обавештајни рад када све указује на то да повољни услови за то уопште и не постоје. Посебно га је инспирисао Зоргеов најближи сарадник, Бранко Вукелић, као бескомпромисни и храбри Србин у најважнијој светској обавештајној мисији.

ГЕНЕРАЛ Милановић нам је показао ту фамозну књигу Зорге коју је носио у Брисел, и имали смо снажан осећај да у руци држимо амајлију и део српске обавештајне историје, не због њеног садржаја будући да се односила на друге и покојне обавештајце, већ као инспирација и подстицај на велику жртву, без које се није могао постићи такав успех.

Листајући је, видели смо да је Милановић оловком подвукао неке пасусе или реченице, као поруке или сугестије које су му биле важне за његову мисију: Као сваки одлучан човек, Рихард Зорге се није плашио за свој живот - он је био потчињен узвишеном циљу.

Страховао је за задатак. Бојао се да брижљиво замишљена и разрађена операција „Рамзај“ у коју је Берзин  полагао тако велике наде, не пропадне због каквог пропуста, непажње или глупе ситнице. Из тога је Милановић могао закључити да и његова историјска мисија захтева изузетну храброст, одлучност и сналажљивост, али и велики опрез јер га у таквом окружењу због непажње може одати свака ситница. Или, још један пример подвученог текста: Он је придавао сувише велики значај везама и веровао да исход важних преговора умногоме зависи од тога какве везе има и одржава амбасадор за време бављења на том положају, колико му у тој земљи верују, то јест амбасадор мора да зна са ким има посла, да би унапред могао проценити слабе и јаке стране партнера у преговорима, њихову поузданост, или пак њихове слабости. А онда и: Сараднике Амбасаде, па и самог амбасадора, стално контролише и прати јапанска полиција.

ИЗ ТОГА  је за потребе своје мисије могао закључити колико је важно успостављање контаката и веза са личностима на извору информација и колико је важно те везе одржати и сачувати. Као што је то било некада, било му је јасно да ће и он, као дипломата, све време на неки начин бити надзиран и контролисан у Бриселу. Наравно да је Јован Милановић као искусан обавештајац све то знао и без читања књиге о Зоргеу али, као што је већ раније речено, читањем је сам себе преслишавао и имао животворни осећај као да се са неким консултује. Потрудио се да унапред, на време предвиди и разјасни опасности које га вребају у овом новом амбијенту, који ће према њему свакако бити непријатељски настројен за разлику од релаксираног амбијента у Алжиру и Мароку.

И ту му је помогао „консултант Зорге“ у подвученом сегменту књиге: Специфичност рада обавештајца оставља сурови печат на читав његов начин живота и у миру и у рату, јер је изложен опасности да буде откривен за сва двадесет четири часа у току дана. Обавештајац носи два терета. Поред главног задатка, он мора радити и оно што раде сви остали: одлазити на дужност, општити са познаницима и бринути за хиљаду свакодневних ситница.

Но, сваки његов поступак као да је строго одређен неписаним законом: добро отвори оба ока и буди крајње обазрив. Читајући то својевремено у Бриселу, Зорге је упозоравао генерала Милановића на то да буде константно опрезан и да не сме занемарити ни своју дужност министра-саветника у Амбасади СР Југославије, јер би тако упропастио маску која треба да сакрије његову праву активност.

Усвојимо ли максиму да „ништа није случајно“, можемо рећи да је Милановић већ на почетку своје мисије схватио да је предодређен за високе обавештајне домете, у тренутку када на папиру није имао никакве шансе, нити је имао представу како ће све то да уради.

Читајући о Зоргеу и Вукелићу, одлучио је да се жртвује по њиховим моралним узорима и принципима, иако је добро знао како су прошли његови узори на својој историјској обавештајној мисији. Колико год је у Београду процењивао да је ситуација за рад изузетно тешка, по доласку у Брисел могао је да се увери да је она још много гора него што је мислио. Претешко бреме које га је запало у том тренутку можда понајбоље описује сам Милановић:

„Прозори моје канцеларије су били окренути ка улици. С друге стране улице био је висок дрворед. На дрвећу хиљаде врана. Непрестано, по цео дан гракћу. Тако замишљен и забринут сетим се мога села. Баба је говорила, чим се тако сјате, неко ће да умре. Почиње да ме прогања црна слутња, непријатност.  Почињем да их безуспешно бројим. И тако неко време. Размишљам, да ли сам могао да одбијем ову дужност, да се некако извучем. Крај каријере би био неминован. Па шта, ни деда ми није био генерал, иако сам ја већ на том положају. А шта је са мојом заклетвом отаџбини? Осрамотићу деду и све моје који су били у војсци. А Косово? Па моји корени и преци су тамо. Мој деда је као дете са родитељима побегао са Косова због крвне освете. Деда мије погинуо 1917. у борби са Бугарима. Осим тога, зар дијалог на Врховном савету одбране, када је више пута понављано `он је из Куршумлије, он је изузетно способан. официр`, не говори да сам предодређен за важну, можда историјску мисију? Дакле, нема натраг. Одлучујем да кренему акцију.

БРИГА ЗА БЕЗБЕДНОСТ

ВРЕДИ навести неке реченице које је Јован  Милановић подвукао у књизи Зорге: Све је стављено на коцку, па је чак и брига за сопствену безбедност отишла у други план...

Хватати за гушу свакога с ким желиш да успоставиш пријатељске  односе; Кад путујеш у специјалној мисији, никоме не веруј, буди опрезан, и очекуј провокације и атентате.

Упамти: инострана обавештајна служба ради! Сваки келнер може бити агент и твој убица.

Ове поруке су толико јасне да их не треба ни објашњавати.

СУТРА: ПРАВОСЛАВЉЕ ПОМАЖЕ И У ОБАВЕШТАЈНОМ РАДУ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ ШПИЈУНСКИХ ИГАРА: Милановић је иза себе већ имао једну успешну обавештајну мисију у Алжиру

20. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БРИСЕЛ – ГРАД СА НАЈВИШЕ ШПИЈУНА У ЦЕЛОМ СВЕТУ: Још 1991. године Миловановић је радио на студији о могућој агресији НАТО на СР

19. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - ТОДОРОВИ ПОСЛЕДЊИ САТИ ПРЕД ВЕШАЊЕ: По­след­ње Кадићеве ре­чи су биле - "Бо­же и мај­ко Бо­го­ро­ди­це, при­ми мо­ју гре­шну ду­ш

18. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТОДОР ЈЕ КАО ДЕЧАК ПРЕЖИВЕО УЈЕД ЗМИЈЕ: Тодор је остао на слу­жби на Це­ти­њу и на­кон Ње­го­ше­ве смр­ти, по до­ла­ску кња­

17. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације