ФЕЉТОН - У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ ШПИЈУНСКИХ ИГАРА: Милановић је иза себе већ имао једну успешну обавештајну мисију у Алжиру

ЈОВАН Милановић је знао да је Брисел главни центар шпијунаже у свету. Такође, и те како је познавао све обавештајне доктринарне поставке - како се води обавештајна операција, од стварања обавештајне мреже, откривања планова (намера) противника, до њиховог неутралисања.

ИСКУСТВО Јован Милановић као војни изасланик у Алжиру, Фото Из књиге "Јован Милановић: Највећи српски обавештајац"

Међутим, реалност у обавештајном НАТО амбијенту није омогућавала стандардни обавештајни наступ и класичан клише. Ситуација је захтевала сасвим нови приступ и нови систем рада, на којем би се класичан обавештајац, без обзира на то колико је добар у свом „занатском“ делу посла, без ширине и свестраности какву је имао Милановић, тешко снашао. Исувише би био оптерећен принципима рада који су захтевали пуно провера и анализа личности, што значи пуно времена, а времена није било.

Проблем је био у томе што тако велика обавештајна операција захтева тимски рад, са различитим профилима официра као стручњака за поједине ситуације које се појаве пошто нису сви погодни за све. На једвите јаде обезбеђено је присуство само једног човека, маскираног дипломатским имунитетом. Да би успео, тај официр је морао бити „универзални војник“, уз широк спектар знања и способности, какав је Милановић заиста био, а уз то одлучан, храбар, спреман на велике ризике и решен да по сваку цену изврши оно што се од њега тражило - да спречи стратешко изненађење када је у питању безбедност његове земље. А шта је то стратешко изненађење?  Најкраће речено, то је „неочекивана сила, у неочекивано време, против неочекиваних мета“.

ГЕНЕРАЛ Милановић је, дакле, и пре одласка у Брисел био сасвим свестан опасности које га тамо вребају, и није чудо што је у то време о одласку у Брисел размишљао као о „путовању са картом у једном смеру“. Био је потпуно свестан да би тамо могао бити ликвидиран, јер су његова уверења да би се то стварно могло догодити подстицали садржаји многих досијеа наших и страних обавештајаца која је проучио. У интервјуу за ТВ емисију „Дозволите“ на првом програму РТС  (који су у писаном облику 14. 12. 2020. пренеле „Вечерње новости“) рекао је и ово:

„Тада сам о путовању у Брисел размишљао као о путовању са картом у једном правцу, јер сам читао досијеа мношх наших и страних обавештајаца. Зашто? Зато што си илегалац у пуном смислу, зато што си се у исто време нашао у једном вртлогу опште шпијунаже, у једној структури у којој постоји неколико хиљада дипломата чије се функције крију на различите начине, и ти си један од њих, који ће у једном тренутку можда бити проваљен. И ако будеш проваљен у неком најгорем моменту или најпотребнијем за твоју земљу, могуће је да ти повратна карта никада не треба.“

ЈОВАН се ипак није поколебао нити одустао, иако је анализирао себе и вагао своје могућности. Иза себе је већ имао једну успешну обавештајну мисију (Алжир), што значи да је био довољно искусан оперативац. Осим тога, његова оружја за предстојећи обавештајни обрачун у Бриселу били су: животно искуство, вишегодишња виртуозност у изучавању стратегије великих сила, познавање дипломатије и одлично владање француским језиком.

Био је оптерећен и тиме да ли су они који су га упутили у Брисел свесни да од њега траже немогуће - да сам, и то веома брзо, створи јаку обавештајну мрежу и продре у структуре НАТО, одакле је планирана будућа агресија на СР Јутославију. Никакву обавештајну мрежу није наследио и морао је да почне „од нуле“. За стварање какве-такве обавештајне мреже потребне су године напорног рада и истраживања, а од њега се очекивало да обавештајне извештаје доставља „колико већ сутра“. То је за Милановића представљао додатни психолошки притисак, ништа мањи од опасности у којима ће се потенцијално наћи. Знао је да ће, пре или касније, његов рад као „дипломате“ из државе према којој НАТО припрема војну агресију бити под лупом контраобавештајне машинерије Алијансе. Сувише је то притисака под којима треба радити тако рискантне послове, а он није имао ни са ким да се консултује, како би потврдио и учврстио своје процене и одлуке, а камоли да са неким подели послове који га чекају.

ПОРЕД  хитности, био му је потпуно јасан значај његове обавештајне мисије. Све друге обавештајне могућности и везе биле су прекинуте нарушеним политичким односима и све је дословно зависило од њега. Знао је да безбедност његове државе и народа зависе од тога да ли ће успети, и то јесте било велико оптерећење. Схватио је да мора да рескира и улази у високоризичне ситуације, што би у нормалним околностима избегавао. Његова маска обавештајца са дипломатским статусом и лажном биографијом показала се довољно добром, будући да је успех на крају био потпун. Приликом доношења одлуке кога да упуте у Брисел, Врховни савет одбране СР Јутославије знао је да не може да пошаље било ког обавештајца, јер су императивно биле неопходне и друге способности и квалитети. Било је важно да се личност коју пошаљу потпуно уклопи у своју лажну биографију, а за Милановића на месту министра-саветника за политичка питања у Дипломатској мисији СР Југославије при ЕУ нико није могао ни да претпостави да је пуковник и обавештајац. Морао је да поседује дипломатско знање, политичко искуство и све остале неопходне карактеристике које се очекују од личности на таквом месту, како не би био одмах уочен и стављен под стриктне контраобавештајне мере, што би му ограничило, а можда и онемогућило извршење постављених задатaка.

ЗАИСТА  је ретко да се обавештајац нађе у тако тешкој ситуацији да мора да почне „од нуле“ уз огроман притисак коју је представљала сложена и опасна геополитичка ситуација за његову земљу. Где год одлазио на службу, оперативац обично наследи већ оформљену обавештајну мрежу од свог колеге, каква год она била, и иако примопредаја информатора и сарадника службе (за противника шпијуна) може да потраје месецима, увек зна шта и како треба да ради, што по саветима и инструкцијама свог претходника, што по својој процени ако одлучи да нешто мења у будућем раду. У овом случају тога није било.

Генерал Милановић је прве дане свог боравка у Бриселу овако описао: „Рад у Бриселу је имао карактер класичног обавештајног рада. У мом случају, дипломата на камуфлажној функцији Министарства иностраних послова. Био сам без сарадника, са минималним дипломатским контактима у Мисији СРЈ у ЕУ, без оперативних позиција, претходно створених. Стицајем околности, од некога сам добио на читање књигу  Зорге од једног руског аутора. Понео сам је са собом у Брисел. Првих петнаест дана, док сам напамет учио структуру НАТО, јер сам тамо отишао без припреме, директно са дужности начелника кабинета ГШ, читао сам и о "Зоргеу" и о Бранку Вукелићу. Они су ми били и остали узори. За разлику од њих, ја сам остао жив.

Спречити изненађење

СА ЗАДАТКОМ да прикупља информације, шаље извештаје и спречи стратешко изненађење у вези са претњама НАТО, Милановић је отишао у Брисел у јануару 1995. и остао тамо до децембра 1998. године. У почетку није баш деловало да је то добра позиција за обавештајни продор у Команду НАТО, јер она није имала никакве везе са седиштем Европске уније у које је био упућен, осим што су у истом граду.

СУТРА: ПРЕДОДРЕЂЕН ЗА ВАЖНУ ОБАВЕШТАЈНУ МИСИЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - ТОДОРОВИ ПОСЛЕДЊИ САТИ ПРЕД ВЕШАЊЕ: По­след­ње Кадићеве ре­чи су биле - "Бо­же и мај­ко Бо­го­ро­ди­це, при­ми мо­ју гре­шну ду­ш

18. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТОДОР ЈЕ КАО ДЕЧАК ПРЕЖИВЕО УЈЕД ЗМИЈЕ: Тодор је остао на слу­жби на Це­ти­њу и на­кон Ње­го­ше­ве смр­ти, по до­ла­ску кња­

17. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТОДОР КАДИЋ ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ, МИТА И ЛЕГЕНДЕ: Легенде говоре да су Кадићи у своје време били најјаче братство у племену

16. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

15. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације