ФЕЉТОН - КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ПО ДАНИЛОВОМ ЗАКОНУ: По предању све оне који су окрвавили руке у Кучима Бог је казнио одузимањем порода

И САМИ зло­чин­ци, а не са­мо на­род, на­бра­ја­ју шта је ко чи­нио и што до­че­ку­је. Поп Јо­во Војво­дић из Глу­во­га До­ла го­во­ра­ше: „Не­ће од на­ше ку­ће тра­га оста­јат, за­што је мој брат поп Ми­ја­и­ло нај­пр­ви по­чео клат ђе­цу у ко­ли­јев­ке, па сад не­ма ње­га ни од ње­га ни­ко­га, но му је пу­ста ку­ћа за­тво­ре­на.

Фото Vikipedija

И ја сам има 3-4 ђе­ти­ћа, сад ни­је до јед­но жи­во, и ње­му се не на­дам да ће жи­вјет, но ће ми се траг ис­ко­пат, ка сви­је­ма зло­чин­ци­ма и без­бо­жни­ци­ма.

- Мар­ко Пе­ра­зић пи­та је Не­шка Ду­пи­ља­ни­на: ’Ка­ко си, Не­шко? Одав­но те ни­је­сам гле­да’.

Не­шко му је од­го­во­рио: ’Ја ни­ка­ко, Мар­ко, но ми се сте­че оно, кад ми ре­че да не за­ко­љем оно ди­је­те, е ћу Бо­гу пла­тит: Ја не по­слу­ша, но га за­кла, и Бо­гу пла­ти: три сам си­на има, јед­но­га ми изје­ла зми­ја, је­дан ми се уда­ва­ио у во­ду, а је­дан ми се рас­па од бо­ле­сти на посте­љу: сад ни­јед­ног не­мам жи­во­га. Ма­ла што сам има и шњим жи­вио, све ми се је погуби­ло и Бог ми је све мо­је на­гр­дио.’ Мар­ко, ожа­ло­шћен, ре­че: ’Не­мо сам се­бе та­ко убијат, мо­же бит да је то Бо­жа суд­би­на.’ Не­шко ре­че: ’Ни­је то Бо­жа суд­би­на, но је то ђавоља судби­на ко­ја на­гна мене и дру­ге да ко­ље­мо ђе­цу у ко­ли­јев­ке и стар­це, те не Бог нагр­ди, ме­не и дру­ге ко­ји смо то чи­ње­ли те се ка­ли­је­жи на­род с на­ма’. Мар­ко ре­че: ’Не кали­је­жи се на­род но ве жа­ли.’

Не­шко: ’Не­ма пра­во ни­ко да нас жа­ли, згри­је­шио би Бо­гу ко би нас жа­лио.’“

- ЈЕДАН Љу­бо­ти­ња­нин за­пи­та Ђо­ка Пу­ни­ши­на, Ку­ча, ода­кле је, и кад му он ка­за да је из Ора­о­ва, упи­та га: „А је ли сад они дуб код убла бли­зу се­ла?“ Кад му Ђо­ко ка­за да јест, он му ре­че: „Под они дуб за­кла је ди­је­те у ко­ли­јев­ку је­дан наш, ето га сли­јеп од оба ока, а руке осу­ше­не.“ За ти­јем му је на­бра­ја по се­ла и пле­ме­на што се је ко­ме до­го­ди­ло, а слијепац, чу­ју­ћи што му при­ча, ре­че: „Не­ка, Бо­гу фа­ла, е сам ја и дру­ги ово до­че­ка­ли, дадо­смо примјер на­ро­ду.“ Здра­ви му ре­че: „Вас жа­ли на­род да ви мо­же што по­моћ“.

Слијепи: „Не заслу­жу­је­мо Бо­гу ни љу­ди­ма да нас жа­ле.“ Здра­ви: „Е, ја­дан, за­слу­жу­је сватко да се жа­ли: и све­ти су се ва­ра­ли, па се и ви пре­ва­ри­сте, но ће Бог опро­сти­ти оно­га што се ка­је.“

Слијепац ма­ло окри­је­пљен, ре­че: „Мо­же Бог да ни ове му­ке што олак­ша за они сви­јет, а за ови не­ма­мо што тра­жит.“

- Ка­пе­тан Па­вић Пе­ра­зић го­во­ра­ше: „Бог­ме, ви, Ку­чи, оне го­ди­не, пла­ти­сте од нас што ни­је при­је би­ло, а ми пла­ти­смо од бо­га, да се не чу­је да је ко Бо­гу та­ко пла­ћа, па је на­бра­ја с дру­жи­ном што је ко пла­тио Бо­гу.”

На­спрам стра­вич­не ана­те­ме ко­ја је на­кон по­ха­ре Ку­ча па­ла на Црм­ни­ча­не као ви­нов­ни­ке нај­ве­ћих зло­чи­на, ва­ља ис­та­ћи да су Кр­њи­ча­ни, хра­бри рат­ни­ци из овог црм­нич­ког се­ла са оба­ле Ска­дар­ског је­зе­ра, јед­не од нај­и­сту­ре­ни­јих и нај­твр­ђих цр­но­гор­ских бу­си­ја на граници пре­ма Ал­ба­ни­ји, од­но­сно та­да пре­ма Ска­дру и тур­ској си­ли, од­би­ли да сту­пе у војску кња­за Да­ни­ла и уче­ству­ју у по­ко­љу Ку­ча. Ку­чи им то ни­ка­да ни­је­су за­бо­ра­ви­ли, а пово­дом сто че­тр­де­сет го­ди­на од по­ха­ре, уру­чи­ли су им и спе­ци­јал­ну за­хвал­ни­цу.

ЗАНИМЉИВА су и раз­ма­тра­ња Мар­ка Ми­ља­но­ва от­куд та­ква су­ро­вост и не­ми­ло­срд­ност црногор­ске вој­ске, ка­ко је и по чи­јем на­ре­ђе­њу по­чи­ње­но то­ли­ко зло­чи­на у Ку­чи­ма:

„У пр­ви ма’ ми­сли­ло се да је цр­но­гор­ска вој­ска учи­ње­ла оно­ли­ка зла без за­по­ви­је­ди старије­га, ка не­зна­ни­ја ка­ква, јер се ни­је мо­гло вје­ро­ва­ти сво­ји­је­ма очи­ма и ра­зу­му, док се ни­је ви­ђе­ло ко­ли­ко је вој­во­да Мир­ко с ти­јем за­до­во­љан. По­чем му се ни­је мо­гло по­знат, кад је на Мо­ра­чу био, да ће по­ми­слит што рђа­во, но ка да је у сво­ју ку­ћу одио, на­род је нага­ђао због че­га учи­ни ово. Јед­ни су јед­но го­во­ри­ли, а дру­ги дру­го, али се бр­зо зна­де, да је књаз Да­ни­ло на­ре­дио да та­ко буд­не, и вој­во­да Мир­ко ни­је мо­га да не из­вр­ши на­ред­бу, па и да ни­је же­лио. Исти­на, мо­га је да не учи­ни цио овај ибрет и ка­стиг, али на­ре­ђе­но му јест било. Ово су по­свје­до­чи­ли гла­ва­ри брц­ки и цр­но­гор­ски, ко­ре­ћи са­ми се­бе за што пу­шти­ше да се оно зло учи­ни, чу­ју­ћи да на­род за­ви­ди они­је­ма ко­ји од­бра­ни­ше, а ко­ри и ку­не оне који зло чи­ње­ше. Ка­пе­тан це­тињ­ски ста­ри Ла­зо Пу­ра­нов, Сте­фан и Ма­шан Пер­ков, Ви­до Бошковић, поп Ри­сто Пи­ле­тић, Ву­ле Ни­ко­лин, Су­ла Ра­до­вић и мно­ги стар­ци ове вр­сте ко­ји се нијесу бу­дућ­но­сти бо­ја­ли, ни­ти се сте­пе­ну и ор­де­ну на­да­ли, до оно­ме ве­ли­ко­ме кр­сту, ко­ји ће их с ово­га сви­је­та про­пра­ти­ти - сми­јау го­во­ри­ти да је књаз Да­ни­ло на­ре­дио ’и ђе­ца у колијев­ке да се ко­љу’ и да је ре­ка: `Удри Ку­ча на бож­ју вје­ру, ако га дру­га­чи­је уфа­тит немош.`“

Законик Данила Првог, штампан 1855. у Новом Саду, Фото "Википедија"

КАО што је познато на иницијативу књаза Данила Црногорски сенат је 1855.године донио Законик Данила Првог. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања, као што су положај човјека и грађанина, положај књаза као врховног господара, права и положај судова и обавезе грађана у одбрани отаџбине. Овим законом је довршено рушење патријахалног начина живота, укинута самосталност племена, учвршћена државна власт, што није прошло без отпора. Законик је имао 95 чланова, а његово доношење је наишло на значајан одјек у широј јавности.

Међутим, о то­ме ко­ли­ко је књаз Да­ни­ло ишао да­ле­ко у свом са­мо­вла­шћу, ка­ко су и ко­ли­ко ње­го­ву во­љу по­што­ва­ли и сли­је­по из­вр­ша­ва­ли и по­је­ди­ни пле­мен­ски ка­пе­та­ни, го­во­ри и један при­мјер из Црм­ни­це ко­ји у свом фељ­то­ну о Но­ви­ци Це­ро­ви­ћу на­во­ди Ду­ка Лон­дро­вић:

„Књаз Да­ни­ло је тра­жио да се при­мје­њу­је све што је про­пи­са­но у ње­го­вом за­ко­ни­ку , а посебно је  био окрутан члан 4 који дословце гласи: ’Који би се Црногорац или Брђанин усудио личност или достојанство Књаза вријеђати, биће исто онако кастигат као и они који самовољно  човјека убије’. У то­ме му је све­срд­но по­ма­гао и брат, вој­во­да Мир­ко. Од­сту­пи­ти се ни­је смје­ло ни за дла­ку. За­кон су у на­ро­ду при­мје­њи­ва­ли пле­мен­ски ка­пе­та­ни, на­сто­је­ћи да при то­ме за­до­во­ље во­љу кња­же­ву. У то­ме су не­ки ишли та­ко да­ле­ко да је то да­нас те­шко схва­тљи­во”, пи­ше Ду­ка Лон­дро­вић и за при­мјер на­во­ди слу­чај из јед­ног црм­нич­ког се­ла.

„У том се­лу, због не­ких за­ђе­ви­ца, до­шло је до уби­ства и бје­жа­ња у Тур­ску. Због 'то­ја­га­ња’, уври­је­ђе­ни су уби­ли ка­пе­та­на — по­па Фи­ли­па Бо­ка­на. Уби­це су по­хва­та­не и за­тво­ре­не на Це­ти­њу. Суд их осу­ди на смрт. Ка­зна је тре­ба­ло да се из­вр­ши у се­лу Бу­ко­ви­ку, гдје се злочин и до­го­дио. То на­ре­ди лич­но књаз. Из­вр­ше­њем ка­зне по кња­же­вој на­ред­би тре­ба­ло је да ру­ко­во­ди та­мо­шњи ка­пе­тан Ми­ло Вој­во­дић.

КАПЕТАН Вој­во­дић на­ре­ди да уби­цу, Ива Лу­ки­ћа, уби­је ње­гов ро­ђе­ни брат, Ни­ко­ла Лу­кић. Овај, под си­лом и при­ти­ском, то мо­ра ура­ди­ти! При­ли­ком из­вр­ше­ња ка­зне, дру­ги осу­ђе­ник, Стан­ко Ра­да­ча, ни­је био до кра­ја до­ту­чен већ је још по­ка­зи­вао зна­ке жи­во­та. Ви­де­ћи то, капе­тан Ми­ло Вој­во­дић узе од не­ког при­сут­ног пу­шку и да­де је Стан­ко­вом оцу Дра­гу, ста­р­цу од пре­ко 80 го­ди­на. Ка­пе­тан на­ре­ди ста­ром оцу да до­ту­че свог ро­ђе­ног си­на, или ће и он би­ти уби­јен! Под при­ти­ском, ста­ри Дра­го је мо­рао по­ву­ћи ороз пу­шке упе­ре­не у је­два жи­вог си­на. Дра­го је два пу­та ву­као за ороз, али пу­шка не опа­ли. Ви­де­ћи то, син Стан­ко ре­че оцу:

'Ја­дан, оче, не­мој ме ти би­ти. Има ме ко би­ти и без те­бе. Ви­диш да сам уби­јен…’ Оја­ђе­ни Дра­го, по­што пу­шка не опа­ли, ре­че ка­пе­та­ну Вој­во­ди­ћу’: Ка­пе­та­не, ти си бож­ју пре­сту­пио, очи­ма ви­диш да пу­шка не­ће из ру­ку очи­них пу­ца­ти на сво­је ди­је­те… Ви­де­ћи то, ка­пе­тан други­ма на­ре­ди те до­ту­ко­ше Стан­ка Дра­го­ва.”

ВЕЧИТА ЗАХВАЛНОСТ

ЦРМНИЧКОМ селу Крмњице, које је одбило да чествују у покољу, Кучи су уручили повељу захвалности која дословно гласи „Због из­у­зет­не хра­бро­сти, од­би­ја­њем да уче­ству­ју у дру­гој по­ха­ри Ку­ча под ко­ман­дом вој­во­де Мир­ка Пе­тро­ви­ћа, а по на­ред­би кња­за Да­ни­ла, ка­да су у Ку­чи­ма по­сје­че­не 243 му­шке гла­ве, од дје­це у ко­ли­јев­ци до ста­ра­ца и бо­ни­ка, јер не хтједоше пла­ћа­ти по­рез Це­ти­њу, као ни ни­ка­да ра­ни­је тур­ци­ма, ода­је­мо захвалност житељи­ма при­је­зер­ског се­ла Кр­њи­це у сло­бо­дар­ској Црм­ни­ци, про­сла­вље­ним бор­ци­ма за сло­бо­ду и по­бјед­ни­ци­ма мно­гих би­та­ка, по­себ­но нај­же­шће у том ју­нач­ком се­лу, ка­да зароби­ше 1.500 Ар­ба­на­са и под­вод­ном ди­вер­зи­јом по­то­пи­ше брод код Цкла, та­ко да преживје­ли Тур­ци из бо­ја на Кр­њи­ца­ма не сти­го­ше жи­ви у Ска­дар!“

СУТРА: КЊАЗ ЛИКВИДИРА СВЕ УМНЕ ЉУДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

10. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - КУЧИ ПЛАЋАЈУ КРВАВИ ДАНАК КЊАЗУ ДАНИЛУ: Данило је хтео да од Куча створи тврду крајину и поуздану брану према Турцима

09. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - КЊАЗ НИКОЛА ЈЕ ПАМТИО УБИСТВО СТРИЦА ДАНИЛА: Књаз Никола је говорио - "Ви сте Бошковићи ривци за смрт мог стрица - платићете ми то

08. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 10

ФЕЉТОН - КЊАЗ ДАНИЛО ПОНИЖАВА БОШКОВИЋЕ И БЈЕЛОПАВЛИЋЕ: Књаз Данило је казнио Бошковиће тако што је наредио да уместо сабље носе бритву

07. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације