ФЕЉТОН - НА КРФУ СЕ КРУНИО УГЛЕД ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ: Током три године дугог прогонства српска држава је пролазила кроз разне кризе

У ЦРВЕНОЈ књизи коју је аустроугарска влада издала сабирајући у њој дипломатске документе одабране тако да покажу невиност званичног Беча у околностима које су пратиле избијање светског рата, нити једном није споменут републиканизам у Србији или српским земљама као фактор у догађајима који су претходили Сарајевском атентату. ( Ово је тим чудније пошто су припадници Младе Босне били и револуционари и републиканци.)

Милорад Драшковић, самостални радикал ушао је у сукоб са регентом Александром, Фото "Википедија"

Балкански ратови и први глобални сукоб у историји за неко време су затворили унутрашње политичке борбе, макар кад је реч о политички странкама које су листом ушле у велику ратну коалицију. Јаша Продановић је касније о том времену написао:

„За време Рата, монархија је показала своје право лице. Уместо личног режима од пре 29. маја јавила се олигархијска владавина официрске камариле. Стари методи лажних завера и измишљених атентата стављени су поново у покрет. Корупција је почела да се шири нагло и брзо. Као што је стара монархија била под краљем Миланом напредњачка, а под последњим Обреновићем створила је нарочиту краљевску странку, тако се и нова монархија идентификовала са радикалима, странком без принципа и са лабавим моралом.“

ТОКОМ три године дугог прогонства српска држава је пролазила разне кризе. Колико год била касније стављана под сумњу, наводна завера црнорукаца, која је довела до догађаја у Острову од стране власти проглашеног за атентат на регента Александра Карађорђевића, отворила је питање Солунског процеса који је свакако био највећи од свих изазова српској круни и влади у прогонству. Поред унутрашњих и међународних заплета који су пратили суђење и пресуду оптуженим официрима и погубљење њих тројице на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, постављало се питање шта би, у случају свргавања Карађорђевића. припадници Црне руке даље предузели у погледу уставног уређења Србије.

Према оптужници, њихова намера је била да укину уставни поредак, свргну владу и династију, и успоставе владавину једног војног комитета.  Михаило Ранковић – бивши посланик Самосталне радикалне странке, у време рата присталица Пашићевих радикала и члан Црне руке – тврдио је да је намера била успостављање „војне републике“.  

НАЈБОЉА слика промене која се догодила 1917, после погубљења осуђених на Солунском процесу,  однос Милорада Драшковића, првака Самосталне радикалне странке, кога је Јаша Продановић чак убрајао међу „страначке монархисте“, према Солунском процесу.  Према неким сведочанствима, током наредних година већина самосталаца се разочарала у Карађорђевиће као династију, али претежно не и у монархију као установу. Веровали су да је династија „потрошила фонд од имена Карађорђева“ и да је треба „најурити“.  Драшковић је августа 1909. чак саветовао републиканском самосталцу Јовану Жујовићу да отпутује у Велику Британију како би тамо пронашао новог краља за Србију. У време једне од наредних криза, 1912, Драшковић је ипак мислио да је за промену династије постало прекасно.  Балкански ратови и Први светски рат довели су до поновне промене његовог става. У то време члан велике коалиционе владе, он је високо ценио допринос младог регента Александра ратном напору Србије. Драшковић је након успешног преласка преко црногорских и албанских планина о Александру Карађорђевићу писао својој сурпузи:

„...Како је подносио, како је мирно, како достојанствено поднео више но ми остали. Нашој је војсци писана тешка судбина, али јој је Бог оставио једно задовољство: има на свом челу јунака достојна ње. Из Албаније је дошао пошто је испратио 2/3 своје војске и осигурао прелазак осталих.“  Овај сасвим позитиван однос је, како кад је реч о Драшковићу, тако и код већине самосталаца, радикално промењен након што су јуна 1917. погубљењем пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и Радета Малобабића извршене пресуде војног суда. Мада је првом пресудом знатан број црнорукаца био осуђен на смрт, очекивало се, с обзиром на прилике у којима се налазила прогнана српска држава, али и на неуверљивост доказа на основу којих је пресуда донесена, да ће осуђени коначно бити кажњени на дугогодишње казне затвора. Тада су самосталски министри Љубомир Давидовић и Милорад Драшковић поднели оставке, а са њима је из Пашићевог кабинета, који је престао да буде израз коалиције већине парламентарних странака, иступио и напредњак Војислав Маринковић.

САМОСТАЛСКИ министри одлучили су се на оставке после аудијенције код регента Александра која је касније нашироко препричавана и за многе савременике и ауторе има карактер догађаја прекретнице. Треба, међутим, напоменути да је на почетку кризе у којој су удела имала сва три центра моћи у држави – војска (посебно њено црнорукачко крило), регент и влада – управо Милораду Драшковићу, као министру правде, било дато задужење да у Солуну спроведе неку врсту истраге. Његов извештај донео је и предлог за кажњавање појединих официра. Каснија истрага и процес, међутим, отворили су и питање саучесништва појединих министара, а влади је реферисано да су неки завереници указивали и на саучесништво министара Драшковића и Маринковића.  Но, упркос томе, Драшковић и Љубомир Давидовић отишли су после изречених пресуда код регента да од њега траже да се уздржи од изрицања најтежих казни осуђенима.  Очевици су сагласни да је разговор постао буран. Драшковић је у једном часу ударио шаком по столу и обратио се регенту узвикујући: „Височанство, само не у крв.“  Самосталски прваци су потом узбуђени напустили овај састанак. Управо негде у то време Јаша Продановић изговорио је директније и бруталније оцене солунске пресуде тврдећи да су оне: “’смишљена завера да се невиним људима узму главе – „убиство“ дакле“.  

НА РЕГЕНТОВА питање о сопственим републиканским уверењима, Продановић је овог пута образлагао нешто другачије него што је то учинио више од деценије раније на слично питање његовог оца: „Републику неће довести чиста теоријска пропаганда републиканских начела. То ни у једној земљине не бива тако, него се републике јављају кад монархије дозлогрде народу. (...) Народна маса може много да трпи, али кад ‘пређе дара меру’, јављају се буне, револуције и завере. То је лекција светске историје. Ако принц не буде владао како треба, он ће сам појачати (...) републикански покрет.“  Регент Александар је касније пренео прваку Југословенског одбора Анти Трумбићу овај Продановићев став као израз нелојалност и одступање од родољубља. Практично је оптужио двојицу самосталских политичара за саучесништво.  Упркос томе, бивши министри учествовали су у раду Крфске конфереције почетком лета 1917. годне. Управо тада је, међутим, група самосталаца на челу са Јашом Продановићем одлучила да коначно прекине са монархијом. Већина оних српских опозиционара, у то време није била антимонархистички опредељена, али им је сметало деловање владе и регента Александра које су сматрали недовољно демократским.  Јаша Продановић се тада, 1917. године, последњи пут састао са Александром Карађорђевићем.

ОДРЖАЊЕ МОНАРХИЈЕ

ПОГУБЉЕЊЕ тројице осуђених на Слунском процесу довело је до велике промене у делу српске политичке јавности. Без обзира на безнадну ратну ситуацију, Крста Цицварић је приметио да је чак и Слободан Јовановић, кога Дејвид Мекензи назива „конзервативним професором“, постао републиканац.  За Цицварића је управо међународни однос снага био кључан кад је реч о одржању монархије у прогнаној српској држави.

СУТРА: СРПСКА ОПОЗИЦИЈА ТРАЖИ ФЕДЕРАЛНУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Препоручујемо

Друштво

0 3

ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊЕ И ИСМЕВАЊЕ ПОРЕКЛА ВОЂА РАДИКАЛА: Црква је одговарала републиканцима: "Опрости им, Боже, не знају шта раде"

23. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ: Током прве године излажења забрањено је чак осам бројева "Републике"

22. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПОСЛАНИЦИ У СКУПШТИНИ КРИТИКУЈУ КРАЉА И ПАШИЋА

21. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације