ФЕЉТОН - ПОСЛАНИЦИ У СКУПШТИНИ КРИТИКУЈУ КРАЉА И ПАШИЋА

ЦЕЛОКУПНА историја Народне радикалне странке од доношења Устава из 1888, који су српски републиканци сматрали „дарованим“, била је хронологија сарадње, попуштања властима и корупције.

Јаша Продановић је био оснивач прве Републикнске странке , Фото "Википедија"

Чак и када је део радикала створио Самосталну радикалну странку ништа се, за припаднике републиканске демократије, није много променило. Почетком јануара 1907. одржана је у „Коларчевој сали“ седица Клуба самосталних радикала. „Република“  је извештавала о анализи програма радикалне демократске странке у Бугарској и напредне пучке странке у Хрватској,  коју је окупљенима представио Јован Скерлић. Говорник је закључио да је Самостална радикална странка за разлику од ове даве дошла „спонтано, из практике, из живота“ и да нема „ни толико доктрине ни прецизан програм, те широки хоризонт политичких и социалних идеја“.  Уследила је дискусија у којој су према извештавању „Републике“  на једној страни Јаша Продановић и Драгољуб Јоксимовић заступали очување дотадашњег програма, док су се за нови програм залагали Скерлић и Коста Јовановић.

Последња двојица предлагали су оснивање народне војске, увођење општег права гласа, давање истог права женама, укидање посредних преза, смртне казне и одвајање цркве од државе. Исмевајући „шупље фразе“ „реакционарне и опортунистичке“ деснице у СРС – како су назвали залагање за „санирање финансија“, „ширење просвете“, „пошумљавање голети“ – присталице „републиканске демократије“ тврдили су да су самостални радикали признали да њихова странка нема идеологију.  За разлику од самосталаца, за радикале ништа није требало доказивати. „Републиканске демократе“ виделе су радикале као странку „на служби камарили“, од оснивања странке 1881. до 1903. аутори „Републике“ избројали су чак девет великих уступака које су радикали извршили према властима: „тражиће им се... и они ће све учинити“. 

У РЕДАКЦИЈИ  „Републике“  веровали су да су власти пропустиле да забране шести број новине због тога што је у водећем тексту тражено уклањање вере из просвете. Наводно су власти веровале да је сваки напад на религију контрапродуктиван за републиканце зато што изазива отпор јавности.  Као да су са „демократском републиканизом“ после више од четврт века поново на ред дошли револуционарна реторика и најава коренитих, насилних промена у држави.

Полиција  је забрањивала „Републику“, а судови су те забране поништавали.  Уредништво новина се жалило на злоупотребе судског поступка у циљу њиховог прогона. Полиција је забрањивала бројеве које би потом полицајци однели из штампарије. Судови су одуговлачили са одлукама о полицијској забрани, коју би најчешће поништили, али прекасно да би број могао да буде продат читаоцима. Дешавало се и да полиција не остави реверс о заплењеном тиражу, па би касније био враћен далеко мањи број примерака новина. Зато уредништво није било у могућности ни да тужи полицију.  Када је полиција крајем марта 1908. забранила и 14. број Републике, незабрањена су остала свега три њена броја. Уредништву је остало само да настави по старом. Вређали су судије и полицајце.

„Арнаутски тип мита влашче“ био је за њих само наставак режима последњег Обрновића, део полицијског апарата који је одан свим режимима.  Тврдили су да окупациона управа мање забрањује бањалучку „Отаџбину“, која је пак далеко више гоњена од мостарског „Народа“ или сарајевске „Српске ријечи“. Набројане новине „много мање гоне пуномоћници Франца Јосифа и куфераши са Мусале но што „Републику“ гоне шумадински Цигани са Теразија“.

ЗА РАЗЛИКУ од ондашњих социјалиста и социјалдемократа, републикански демократи нису раздвајали демократију и социјализам. У том веровању следили су учење Жоржа Ренара. Крајем јануара 1908. у једном чланку представљен је покрет у прилог успоставе републике на Београдском универзитету. Универзитетска омладина постала је од „авангарде српског радикализма“ група опортуниста који ради запослења и повластица делују у прилог корумпираном властима „рад комада хлеба бијелога“, већина студената је стала против „поклоника Горњег дома“ и „апостола корупције и државних удара“.  Наведено је и да се републиканска идеја на универзитету појавила три године раније (1905) „и почела вршити свој благотворни утицај на студентску интелигенцију“.  О очекивању да већина студената постану присталице републиканске идеје аутори чланка у „Републици“  рачунали су да влада променом Закона о универзитету забрани организовање студентских политичких клубова.

ЈЕДАН од доказа да је положај краља био не само поколебан већ и суштински слаб, било је за поједине ауторе питање краљевске цивилне листе.  Према Уставу из 1903, питање износа ове ставке решавано је посебним законом.  Владајући радикали желели су да повећају краљева примања, али нису желели да се обавежу законом, намерни вероватно да га на тај начин додатно приближе и учине зависним. Кршење устава влада је прикривала образложењем да је реч о апанажи за престолонаследника и издржавање осталих чланова владарског дома. Ствари су постале нарочито сложене након што је почетком 1908. принц Ђорђе упутио писмо председнику народне скупштине у коме је навео да одбија ову апанажу.

Посланик опозиционе Самосталне радикалне странке узвикнуо је тим поводом у скупштини:

„То што сте ви хтели, то значи да се подмити један краљ српски.” “Г. Пашић, по својој старој навици... да нуди бакшише и да их прима, унео је у буџет и овај бакшиш-пешкеш... тврдио је други. Вељковић је пак критиковао Пашића, који наводио је „верује у свемоћ новца“ и ставља краља ’у онај исти ред људи у који ставља и ловце класе, концесионаре и лиферанте’.“ Том приликом критикован је краљ. Љуба Стојановић, Љуба Давидовић и Јаша Продановић, самосталци, двојица од њих касније, у Краљевини СХС, оснивачи Републиканске странке, сведочили су о договору краља и Пашићеве владе да неуставним путем буде повећана цивилна листа. Краља су оптуживали да због тога не користи своје уставне прерогативе пропуштајући тако да спречи самовласт владе. Продановић је чак веровао да је део овог споразума, у ствари, био и неспречавање довођења Пашића на власт. 

ЦИТИРАЊЕ ФРАНЦУЗА

У ЈЕДНОМ од првих бројева „Републике“ у мотоу испод наслова водећег текста стајао је цитат из једне од револуционарне декларације донесене у Француској 1793. године.

„Сваког појединца који би насиљем присвојио суверенитет, слободни грађани треба да убију.“  Тешко да је било монархије тог доба чија је влада могла мирно да пређе преко оваквих политичких ставова. У истом броју у свечаном тону су пренесене појединости о атентату на краља Португалије, народном одушевљењу које у уследило и борби републиканаца за промену облика владавине.

СУТРА: ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - У ЗАТВОР ЗБОГ ПИСМА ШВАЈЦАРСКОМ КРАЉУ: Прво писмо "швајцарском краљу" заправо је било упућено Петру Карђорђевићу

19. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДЕМОНСТРАНTИ ТРАЖЕ УСПОСТАВУ РЕПУБЛИКЕ: Социјалдемократе су већ 1904. године дошли су у сукоб са радикалском владом Николе Пашића

18. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ СПРЕМНА ДА УКИНЕ МОНАРХИЈУ: Никола Пашић је говорио да "створање републике значи напуштање заветних мисли"

17. 10. 2023. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације