ФЕЉТОН - ИДЕЈЕ ПАРИСКЕ КОМУНЕ УТИЦАЛЕ НА РАДИКАЛЕ: После смрти Светозара Марковића присталице Николе Пашића назвале су се радикали

ПОСЛЕ стицања државне независности 1878. године Србија је ушла у раздобље реформи.

Радикали су се борили за ограничење власти краља Милана, Фото "Википедија"

Појавиле су се организоване странке. Народњаци-радикали претворили су се у Народну радикалну странку, политичку организацију која је око себе окупила сељаштво. Било је то доба масовних странака, а НРС је била прва и једина истински масовна политичка странка за постојања независне српске монархије. Оригинално окупљени око идеја Светозара Марковића, радикали су у почетку били у великој мери револуционарна странка.

Радикалска химна „Устај сељо“  садржала је и стихове: „Против бога и владара, против попа и олтара, против круне и скиптара...“ Ипак, баш као и Светозар Марковић, либили су се да отворе питање "облика владавине". Радикали, бар кад је реч о званичним документима, нису били вољни да улазе у процес успоставе републике. У нацрту првог програма, који је Светозар Марковић написао 1873. године, није посвећена пажња облику владавине. Међутим, баш као и у случају младоосманских интелектуалаца тог времена, остатак програма јасно је показивао да од монархове власти практично неће остати ништа.

Ова концепција предвиђала је да државна власт буде потпуно у надлежности Централног одбора. За разлику од скупштине каква је предвиђена Уставом из 1869. године, овај би одбор био изабран по делегатском систему. У окрузима би по истом начелу били створени окружни одбори.  (Светозар Марковић је у прво време веровао да би основна јединица самоуправе требало да буде општина (по правило општине су у то време обухватале по једно село). Осведочивши се у мале капацитете српске општине, касније ју је заменио срезом (који, могло би се речи одговара данашњој општини), да би се коначно определио за округ (који одговара данашњим окрузима).

ПОЛИЦИЈСКА  власт дошла би у надлежност општина. Поротни судови заменили би судску власт у држави. Много значајнији био је економски сегмент овог програма. Сви дугови према Управи фондова били би укинути. Аграрном реформом део земље који домаћинство није у стању да самостално обрађује прешао би у власништво општине. Социјална давања била би на терету „општих народних прихода".

Милан Ст. Протић тврди да је идеологија српских радикала подразумевала давање мање важности питању облика владавине. За разлику од Француске, где је, као што смо видели, питање републиканизма било кључна одредница политичког идентитета радикала, у Србији је то питање било знато мање важно.  Разлог за то Протић је, пре свега, видео у "особености српског државног развитка", "важну улогу" обе династије и њихову "блискост српском народу".  Мада тврди да је још група окупљена око Светозара Марковића „развила теоријски концепт републике“, Протић види републиканце само међу радикалима који су деловали на прелазу из 19. у 20. век.  Но, ако међу радикалима, посебно на почетку страначког деловања, није било (много) истинских републиканаца, било је, према мишљењу овог аутора, антидинастичара. Несклони претендујућим Карађорђевићима, радикали су самим тим могли бити означени као републиканци, али тек посредно.

ТАКО  је Српска напредна странка у предизборном прогласу 1882. као одговор на програм Народне радикалне странке наводила како се остварење потпуне самоуправе „кроз све гране државног живота не може се замислити до само у замишљеној социјалистичкој републици.“  Када су радикалски посланици 1882. изашли из Народне скупштине и у њој завладала реакција, напредњачка већина настојала је да „распростирање нихилиза, комунизма и социјализма“ постане кривично дело. Радикал Урош Кнежевић, адвокат по занимању, одговорио је на овај предлог устврдивши како му се „не допада стилизација којом се предвиђа казна за распростирање нихилизма, комунизма...“. Веровао је да у правној држави: „може сваки по своме убеђењу да исповеда начела, ту се не могу поставити ограничења. Може неко бити републиканац, социјалиста итд“, само, не сме да ради на спровођењу идеја републиканства, социјализма, комунизма, нихилизма.

Радикали су, на другој страни, до краја, макар на речима, остали привржени идејама Париске комуне. Савременици су имали различите процене о ставу радикала према облику владе у Србији. Пишући о томе, Владан Ђорђевић, конзервативни политичар, приврженик династије Обреновића и председник владе, оставио је следеће редове:

“...Присталице Светозара Марковића, а после његове смрти Николе Пашића и компаније, називаху се радикали, а у ствари беху терористе, доцније антидинастичари и револуционри, а после успеха у династичком преврату, постадоше реакционари и династичари. Што се ових тиче, једновремено са овом поделом политичких партизана, беху духови подељени на приврженике Обреновића, Карађорђевића и Петровића Његуша, па чак ’Каквог страног принца’, па чак и какве ’републике’.“  Ово је писао Владан Ђорђевић, некадашњи противник кнежевске власти и часник једне скупштине Уједињене омладине српске, који је након што се вратио у Србију почетком седамдесетих година 19. века самог себе сматрао „нeпоколебљивим републиканцем“.  Није био једини, Јован Скерлић је тврдио да је некада „и сâм Панта Срећковић говорио језиком Васе Пелагића“.

ИПАК, колико год одушевљени, духови нових српских политичара нису били тако јединствени кад је реч о облику владавине. Лета 1880. уредништво једног хумористичког часописа сматрало је да ће песма коју су објавили на насловној страни бити лепо примљена од већине. Већ сам наслов „Стармали се руга француској републици“ говорио је довољно.
Милан Ст. Протић изнео је оцену односа Народне радикалне странке према монархији из раних година ове политичке организације, поредећи је са француским радикалима:

„Истини за вољу, било је неколико начелних  републиканаца међу члановима Радикалне странке, особености српског државног развитка у коме је владалац имао главну улогу и блискост обе династије српском народу искључивале су могућност озбиљног залагања за увођење републиканског устројства. Обе владајуће породице остале су симболи националне борбе за ослобођење и уједињење. Њихово српско и сељачко порекло сасвим их је приближило обичном народу. Уместо заступника идеје републике, Радикална странка у Србији развила је снажно антидинастичко обележје. Неуморно се борила за ограничење власти Круне. Сва енергија и снага српских радикала била је усмерена на борбу против краља Милана кога је Љуба Живковић духовито назвао – Демоном Србије. Тако је српски Радикални антидинастизам постао замена за француски Радикални републиканизам.“

РУГАЊЕ КРАЉУ

АНТИДИНАСТИЧКЕ чланке први је писао Пера Тодоровић, један од радикалских првака, који је уређивао страначки лист „Самоуправа“. Тодоровић је писао чланке у којима је отворено критиковао краља Милана.  Писао је хумореске у којима га је извргавао руглу, што је до тада било незамисливо.  Радикали су, поред „Самоуправе“, издавали још књижевни лист „Рад“ и шаљиве новине „Ћоса“. Радикали су са споменутим новинама и уз талентоване ауторе какав је био Тодоровић ускоро завладали јавношћу Краљевине Србије.

СУТРА: БЕЧ И МОСКВА НЕ ЖЕЛЕ СРБИЈУ КАО РЕПУБЛИКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОГ СОЦИЈАЛИЗМА СКЛОН ПРЕМА МОНАРХИЈИ: Светодуховски устав из 1869. написан је по узору на немачку државу Баден-Виртемберг

14. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ НАРОД ДЕЛИ У ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ: Цензура је Станојевићу "гледала кроз прсте" зато што је критиковао опозиционе либерале

13. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РЕПУБЛИКАНЦИ ИЗВЕЛИ ПРВИ МОДЕРАН АТЕНТАТ: Завереници су имали наум да престо понуде будућем краљу Петру Карађорђевићу

12. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СИМБОЛИЧНА РЕВОЛУЦИЈА ПОД КРОВОМ САБОРНЕ ЦРКВЕ: Кнез Михаило је био убеђен да Уједињена омладина српска хоће да прогласи републику

11. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације