ФЕЉТОН - РЕПУБЛИКАНЦИ ИЗВЕЛИ ПРВИ МОДЕРАН АТЕНТАТ: Завереници су имали наум да престо понуде будућем краљу Петру Карађорђевићу

АТЕНТАТ на кнеза Михаила свакако је био прекретница у српској историји. Дубоке политичке и друштвене промене које су се после догодиле омогућиле су сасвим неочекиван развој током наредних деценија.

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, Фото "Википедија"

Поједини аутори овој промени дају ненамеравани и неочекивани значај, који је имао последице истинске либералне револуције.  Кад је реч о српском републиканизму, можемо рећи да је овај „први модерни атентат“ у српској историји извео републиканизам у Србији из домена појединаца и идеја.  Видели смо како је Драгиша Станојевић породично био повезиван са претендујућом династијом коју је Друго намесништво сместа окривило за атентат (уместо дотадашњих сумњи на либерале и омладину). Ако је позив Гарибалдију и Херцену у чланство Друштва српске словесности био први републикански гест онда је Станојевићево држање и окупљање студената на Великој школи након атентата, можда прво отворено дело у прилог републике у српској историји.

Иако ослобођен због недостатка доказа,  Станојевићево држање није било једини наговештај да су иза атентата стајали републиканци.

(Пети од осам оптужених, Станојевић, имао је свега 24 године. Иако је позвао студенте да подрже оснивање републике и он је од стране тужиоца означен као „слуга фамилије Карађорђевићеве“, „себичњаци, безкучници и у целом скупу сами изроди“ коначнио „достојни само онога – кога они хтедоше довести на српски престо мучким убиством кнеза Михаила“. Наглашено је да овај чин нема „ни најмање популарности ни у једном реду нашег грађанства“.)

ЈЕДАН од учесника атентата сведочио је током суђења да је вече уочи убиства разговарао са Симом Ненадовићем, Костом Митрићевићем и Драгишом Станојевићем, али да са њима није говорио о завери. Потврдио је притом и како са Станојевићем није био ни близак у мери довољној да би са њиме поделио тако поверљиву ствар.  Пети од осам оптужених, Станојевић, имао је свега 24 године. Иако је позвао студенте да подрже оснивање републике и он је од стране тужиоца означен као „слуга фамилије Карађорђевићеве“, „себичњаци, безкучници и у целом скупу сами изроди“ коначнио „достојни само онога – кога они хтедоше довести на српски престо мучким убиством кнеза Михаила“. Наглашено је да овај чин нема „ни најмање популарности ни у једном реду нашег грађанства“.

(Верује се да је прворазредни мотив браће Радовановић да изврше атентат на кнеза био лични. Љубомир Радовановић био је у затвору и браћа Павле и Коста су због тога желели да се освете кнезу. Павле Радовановић, је међутим, и сâм стекао докторат из права у Паризу.

Савременици су тврдили да је са собом носио превод неког Робеспјеровог закона који је често цитирао својим саговорницима. Иначе код Радовановића је пронађен списак намесника и министара за које је желео да преузму власт после атентата. Према ово списку Стојан Бошковић и Димитрије Матић требало је да постану намесници , Владимир Јовановић је требало да постане министар иностраних дела, а Милован Јанковић – финансија. Због овога је Владимир Јовановић стављен у притвор у Аустроугарској, Љубомир Каљевић, уредник либералске Србије, је ухапшен, а Стојан Бошковић стављен у кућни притвор. У жељи да се споразуме са либералима, али вероватно и у недостатку доказа, чланови Другог намесништва генерал Блазнавац и Јован Ристић обуставили су истрагу и сву кривицу пренели на присталице Карађорђевића.)

„ЦРВЕНИ републиканци су тежили да овенчају политичке атентате славом и наклоношћу. На тај начин одржавали су неке од најгорих традиција република древне Грчке и старог Рима, намећући их младим и одушевљеним, чија је приврженост слободи нападна и мелодраматична, често тек мало боља од паразитске услужности која монарсима ласка и издаје их. Многобројни покушаји убиства европских суверена, недавна брутална погибија Абрахама Линколна, крвава злочинства Фенијанаца у Енглеској, Ирској, Канади и Аустралији, показују колико се ужасно проширила ова политичка зараза; коначно насилна смрт кнеза Михаила од Србије доказује да је овај порок досегао до дела Европе који до тада није привлачио пажњу оваквим неделима, колико год било дивље и неотесано понашање његових становника.“

Сукоб између Гарашанина и Блазнавца довео је у првим данима после кнежеве погибије и до спора око тога кога окривити око завере. Док су Гарашанин и његове конзервативне присталице желели да за атентат окриве либерале и омладину, Блазнавац и Ристић настојали су да се сами представе као либерали и да усмере истрагу ка прогнаном кнезу Александру Карађорђевићу. Већ у оптужници за атентат, на њеним првим страницама где су набројани мотиви и циљеви завереника, стоји да је проглашење републике, у ствари, било главни циљ (!), али је због околности и политичког прагматизма постојала потреба да на чело државе буде доведен кнез из породице Карађорђевић. Новине су пренеле како је стајало у оптужници: „... што је (вођа завереника Павле Радовановић, прим. Ч.А.) ову намеру, као што сам казује, саопштио и Петру Карађорђевићу и преко деловође Карађорђевићевог Павла Трипковића послао му да потпише и устав, који је – вели – спремио био још пре три четири године у смислу за владаоца са свим ограниченим, а у намери, да за случај, ако преврат успе, тек онда и под таким условом да дође на владу Петар Карађорђевић, ако се иначе никако не би могло учинити да буде република“.

 АУСТРОУГАРСКИ генерални конзул у Београду, Бењамин Калај, располагао је две седмице касније сличним информацијама, само што је след био другачији па би, у случају да не буде могуће успоставити републику, завереници понудили престо „младом Карађорђевићу“ (кнежевићу Петру).  Намесник Блазнавац ослањао се на признање Младена Ненадовића, стрељаног рођака Карађорђевића, када је тврдио да су завереници имали подршку прогнаног кнеза Александра, који је разумео да су они већином наклоњени успостави републике или довођењу неког страног принца на српски кнежевски престо, али их је помагао у уверењу да су та два решења немогућа и да ће са смрћу кнеза Михаила престо припасти њему. 

Прашка „Политика“, а пренела је и либералска „Застава“ у Новом Саду, тврдила је „ да су србски `либералци` и `республиканци`, у именима: В. Јовановић и М. Јанковић компромитовани у страшном догађају у Београду.“  „Застава“, чији је Јовановић био сарадник, тврдила је како су њих двојицу „још много раније... сматрали за ултралибералце, извикане либералце и республиканце“.  Лично је Светозар Марковић у једном чланку објављеном после атентата на кнеза Михаила изричито тврдио да је „...опадање да је икакав члан омладине јавно проповедао републику као државну форму за српски народ или радио на томе да се она оствари...“

ПАРЛАМЕНТ И РЕПУБЛИКА

ЛИБЕРАЛИ и омладинци доживели су изгледа осеку свог републиканизма у годинама које су непосредно претходиле Топчидерском атентату. Владимир Јовановић је посетио Велику Британију, где је остао под снажним утиском парламентаризма који је након недавних реформи деловао толико витално и привлачно да је желео да га сместа „пресади“ у Србију.

СУТРА: ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ НАРОД  ДЕЛИ У ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ РАЗАПЕТИ ИЗМЕЂУ ДВЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ: Почетком 1864. дошло је до сукоба владе и либерала у Друштву српске словесности

09. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈИ НА СРБЕ У ШВАЈЦАРСКОЈ: Будући краљ парламентарне Србије, Петар I школовао се у Заводу Венел Оливије

08. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације