ФЕЉТОН - СИМБОЛИЧНА РЕВОЛУЦИЈА ПОД КРОВОМ САБОРНЕ ЦРКВЕ: Кнез Михаило је био убеђен да Уједињена омладина српска хоће да прогласи републику

САВРЕМЕНИЦИМА се чинило да је кнез Михаило 1867, под притиском питања наслеђа престола и намере да се поново ожени, одлучио да промени дотадашњу политику.

Јеврем Грујић је изабран за председника Уједињене омладине српске, Фото "Википедија"

Говорило се о његовој одлуци да донесе нови устав који би био написан у "либералном" духу. Управо крајем августа 1867. одржана је у Београду, у Великој школи, Друга скупштина Уједињене омладине српске.  Кнез је дозволио одржавање омладинске скупштине и чак јој је и даровао нешто новца. Ипак, у неким сегментима она је отишла изван његових очекивања, постајући противна његовим жељама. Под кровом Саборне цркве, и у дворишту Велике школе, извршена је тада својеврсна револуција. Била је она кратког даха и искључиво симболичка, али свакако прекретница која ће утицати на догађаје после кнежеве смрти и, сасвим разумљиво, због малих капацитета и ограничених ресурса, и тада ће прокламовани циљеви имати само делимичан успех. Манифестација словенске солидарности и родољубља, скупштина је била и место на коме је заступан либерални програм омладине.

Приликом окупљања учесника скупштине један члан из Темишвара протеран је из Београда зато што је приликом вечере наздравио Светозару Милетићу и Владимиру Јовановићу.

Посебна делегација омладине упућена је код управника полиције и министра унутрашњих дела. Надлежни су показали вољу да дозволе његов останак, али протерани је већ отпутовао. Мала револуција настављена је у цркви. Митрополит Михаило, познат због свог либерализма и русофилства, након службе одржао је беседу.

ПРИСУТНИ извештач „Заставе“ био је одушевљен: „Јуче изјутра загрмеше сва звона, и заталаса се опет свет по Београду, само што сад све реке утицаху у цркву саборну, где је митрополит служио. Сва се омладина стекла у цркву, али још беше толико да су и порта и улица пред црквом пуне биле. Пошто је свршена служба изађе митрополит, те поздрави омладину патриотском беседом, у којој разложи од колике је огромне важности то што је она започела, у којој позва свакога да учествује у њеном раду, а прокле свакога ко дигне руку на њу, или јој најмање сметње на пут стави. Ја сам убеђен, да до данас још ни један наш поп (бар у Србији кнежевини) није овако као савестан С рбин и поштен грађанин  говорио, као што у тој беседи говораше г. Митрополит Мијаило. Занимљиво беше гледати нека званична лица у цркви за време док је глава Србске цркве говорила... Не могаху ти чиновници својим ушима да верују, да се то с амвона говори о грађанској и људској слободи и напредку и о стварима што њима чемере талире за које они живе.

Омладина да је могла трипут би ускликнула говорнику "Живео!" али се у цркви морала задовољити место тога, да се усхићена три пута прекрсти, а после службе посла тројицу да срдачно захвале митрополиту за његове савете и благослов, и да га позову на послеподне у скупштину.“  

НА СКУПШТИНИ  је за председника изабран Јеврем Грујић. Овај некадашњи секретар Светоандрејске скупштине, каснији министар правде и судија Великог суда, само три године раније ослободио је заједно са својим колегама учеснике Мајсторовићеве завере.

Ослобођење тих тридесет шест оптуженика довело је до хапшења и осуде чланова Великог суда. Иако осуђен на три године затвора, Грујић је већ следеће године помилован.  Сада је акламацијом изабран за председника скупштине Уједињене омладине српске. Дописник „Заставе“ није могао да се уздржи а да не запише неколико „идлиских епизода“ како „та одушевљена сцена не би била монотона“: „На једној страни беше једно дугачко лице побледело као крпа. Каква се револуција градила у тој лепој души за првих пет минута акламације не знам, али она иста уста што су до сад за љубав талира говорила све што се наручивало, пустише из себе глас: Живео Грујић! и она иста рука што је писала оду султану  подиже капу у вис. Ја несам веровао својим очима – али је света истина. У првим редовима било је такође интересантних ствари. ’Ал верујте г. министре,  ја несам никад мислио да ће садашње министарство бити толико либерално да пусти да се бира Грујић, кога сте ви ванредним судом отерали у апс, и који нема грађанске части!... – Е – па зар би ја иначе служио? запита га министар осмехнувши се, и бришући се од зноја – јер беше врло врућина и ако над скупштином беше небо као кров.’“

Избор Стојана Бошковића и Владана Ђорђевића у вођство скупштине допринео је коначном раскиду између кнежевске владе и Уједињене омладине српске. Дописник „Заставе“ забележио је да су окупљени посебно клицали овој двојици због односа владе према њима.

Историчари су наишли на уверење кнеза и чланова владе да су организатори скупштине Уједињене омладине српске имали намеру да тада прогласе републику. 

Сам Светозар Марковић писао је 4. јула 1870. године, под притиском напада са којима се са свих страна суочавао, да у Србији у време Топчидерске скупштине, одржаној лета 1868, када је на престолу потврђен кнез Милан: „у целом српству знало се само за једног..., социјалисту’ или комунисту’, а то је био (Живојин) Жујовић... републиканац’ Драгиша (Станојевић) показао се тек неколико месеци доцније, а социјалиста’ Марковић познат је као такав само из писања Владимиру Јовановићу, и то од пре месец дана“.

Вероватно најзначајнији републиканац оног времена био је  Драгиша Станојевић, књижевник и политичар.  На школовању ван Србије боравио је укупно око двадесет година, углавном у Француској и Немачкој. У Србију се вратио 1865. године и постао професор Лицеја, али је због убиства кнеза Михаила морао да емигрира из земље. На суду није било доказано да је имао неке везе са завереницима. Од тада па до краја живота борио се за успостављање републиканског облика владавине у Србији Обреновића. Под утицај републиканских идеја дошао је у Паризу шездесетих година XIX века.  У својим списима залагао се за успостављање демократске и социјалне републике у Србији по угледу на Француску републику од 1848. године. Јован Скерлић, који је у биографији Светозара Марковића описао његову полемику са Станојевићем, представља га почетком 20. века онако како су га у друштву звали тих година – као „доктора радикалца“.  Иако из уставобранитељске („великашке“) породице блиске династији, Станојевић се на студијама у немачким земљама „напојио са демократским и републиканским идејама“.  Имао је свега двадесет година када је 1865. у Бону објавио расправу под насловом „Ist der Staat ein organisches Etwas?“.

ЛИШЕНИ ПОКЛОНИКА

У ВРЕМЕ одржавања Друга скупштина Уједињене омладине српске, „републиканизам“ у Србији, није имао поборнике. Лишен поклоника, нису га ценили ни противници. Док се генерација која се у то време школовала на швајцарским универзитетима дивила самоуправи, федерализму и републиканизму, кнез Михаило Обреновић, је приликом путовања за Париз остао под утиском али и разочаран што су и „ови (швајцарски) републиканци успели да њихове планине испресецају железничком пругом“.

СУТРА: РЕПУБЛИКАНЦИ ИЗВЕЛИ ПРВИ МОДЕРАН АТЕНТАТ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХАПШЕЊА РЕПУБЛИКАНАЦА И ЗАБРАНЕ ЊИХОВИХ НОВИНА: Златни век не треба тражити за нама него пред нама – поручивала је српска омладина

10. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ РАЗАПЕТИ ИЗМЕЂУ ДВЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ: Почетком 1864. дошло је до сукоба владе и либерала у Друштву српске словесности

09. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈИ НА СРБЕ У ШВАЈЦАРСКОЈ: Будући краљ парламентарне Србије, Петар I школовао се у Заводу Венел Оливије

08. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ ПОСТАЈУ ГЕНЕРАТОР РЕПУБЛИКАНИЗМА: Полит-Десанчић се залагао за федерацију слободних држава на Балкану

07. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације