ФЕЉТОН - ХАПШЕЊА РЕПУБЛИКАНАЦА И ЗАБРАНЕ ЊИХОВИХ НОВИНА: Златни век не треба тражити за нама него пред нама – поручивала је српска омладина

ГУБИТАК државне службе није поколебао Владимира Јовановића у прокламовању републиканских идеја – отишао је у Швајцарску, где је у „републиканском духу“ неко време издавао лист који се испрва звао Слобода, а касније Српска слобода, који је био забрањен за Србију.

Владимир Јовановић, први републиканац у Србији , Фото "Википедија"

Поред Владимира Јовановића, кнежевске власти у Србији су позвале на одговорност због наводног пропагирања републиканских идеја и његове пријатеље Стојана Вељковића, Јеврема Грујића, Милована Јанковића и Стојана Бошковића, те их казниле.

Никола Станаревић Владимира Јовановића види као првог српског републиканца, и не без разлога наводи га првог међу политичарима који су још шездесетих година почели да се залажу за успоставу републике.  Ова његова активност, међутим, била је присутна у назнакама и посредно. Према његовом сопственом сећању, у сукоб са властима, које су претежно биле састављене од конзервативаца, бивших приврженика Карађорђевића, дошао је када се примио уредништва у листу Народна скупштина.  Према Јовановићевом сећању, Државни савет и попечитељство просвете сместа су реаговали и новине су забранили пре него што је и објављен први број. Тројица уредника су ухапшена иако су имали дозволу за издавање ових новина. Провели су девет дана у притвору, иако је према закону било дозвољено задржавање у трајању од свега једног дана. На "педесет четири табака" полиција је саставила оптужницу против уредникâ за "бунтовништво и велеиздају".  Према заточеницима власти су се понашале "свирепо и тирјански као да би били у дивљој Хотентотској а не у уставној Србији".  Упркос притисака, суд их је касније прогласио за невине. Почетком 1864. Јовановић је отпуштен из државне службе и морао је напустити Србију због говора који је желео да одржи на седници Друштва српске словесности.  Било је то време након што је друштво одлучило да у своје чланство прими Гарибалдија и Херценовог сина. Управо након сукоба на седници, о којој је раније било речи, кнез Михаило је одлучио да укине друштво.  

ИСТЕ године, један други либерал, Милован Јанковић, био је ухапшен уз оптужбу да је учествовао у планирању буне „којој је било цељ да се прогласи республика  у  Сербији“.

Реч је била о Мајсторовићевој завери у којој је, за разлику од других учесника, Јанковић предлагао да у Србији буде успостављена република.  Сведочење једног од завереника је, међутим, пало на суду. Јанковић је ослобођен, а чак и они завереници који су осуђени, ослобођени су од стране Великог суда. Чланови највишег суда у кнежевини, међу којима је био и Јеврем Грујић, тада су и сами, управо због ове пресуде, оптужени, услед чега су коначно осуђени на затворске казне.

У емиграцији у Швајцарској, на страницама новина „Слобода“, Јовановић је, како је тврдио, без притиска и било каквог рачуна, формулисао поглед ка облику владавине и друштвеном уређењу: "...ја сам своје политичне тежње пресудно свео на патриотско  измирење   свију   полити чких   противника и  на  братско   уједињење   свију   синова   Сербских у целости обште слободе и напретка“.

Те тежње остале су до данас и вазда ће бити моје на пољу политичне радње... Ја сам имао непосредних одношаја са кнезом Михаилом, кои сведоче да му до последњег часа нисам престао бити личним пријатељем. Жертвовао сам све своје за извршење закључења св. андрејске скупштине, од 1858, међу којима на првом месту беше: да се утврди уставна монархија под династијом Обреновића."  Ипак, управо у то време Јовановић је поручивао и да је народни суверенитет надмоћан над монарховом влашћу. Парафраза Русоа коју је изрекао деловала би превратнички чак и изречена пола века касније: „Српски je народ толико крепак, да неће дати да га гази један кнез, који тек докле je народу воља то име носи.“

ПИШУЋИ о идеологији „Уједињене омладине српске“, републиканац Јован Скерлић почетком 20. века нема сумње: „Омладина прати идеје републиканске“ – тврди Скерлић на једном месту.  „У душама својим, омладински вођи били су идеолошки републиканци“ – нешто је умеренији на следећој страници.  „Републиканско надахнуће налази се врло често у књижевности омладине“, додаје на трећем месту. 

Аутори су сагласни да пре тога у Србији нико није отворено тражио успоставу републике.

Разлози су били бројни, већина њих важила је и за практично све државе Европе, са изузетком Швајцарске, а најзначајнији су били страх од државне власти која је око овог питања била изузетно осетљива и брутална, као и чињеница да овакав захтев није могао наћи одзив у народу – посебно с обзиром на чињеницу да су српске династије биле виђене као ослободилачке и народне.  Социјална природа српског друштва, чињеница да оно није било раслојено, да је у великој мери било интегрисано, као и да се владари имовински нису разликовали од осталих становника земље у мери у којој је то био случај у осталим државама континента, чинили су да монархијски облик владавине не буде супротстављен снажном егалитаризму који је преовладавао. Овај став делили су и српски либерали, а касније и радикали. Њега је, како примећује Бранко Бешлин, десетак година касније у једном тексту луцидно сажео Светозар Милетић: „Нема сумње, да је републикански облик државе онај, који одговара чистом појму државе и друштва, праву, достојанству, и интересу народа... Но с једне стране за остварење и утврђење републике ишту се и неки услови, који још нема у сваком народу... па стога могу и Срби причекати, да републику у Европи други већи, напреднији и прибранији народи одомаће, а они да се задовоље не само ширењем просвете, него и оплемењењем срца и чвршћењем карактера, и да услове томе спремају тако, да могу достојно пружити руку другим народима, кад се ови ставе у коло други ’народни држава’. Кад би пак то за најближу и непосредну цел истакли, не само да би изазвали реакцију владајући кнезова, него и предрасуду великог дела народа. То од ’уједињења народне снаге за заједничку цел’ не би могло ни говора бити.“

ЕЛОДИЈА Лотон, прва жена која је написала једну историју Србије, имала је сличан утисак. "Зачин републиканизма по први пут се тада у Србији помешао са старим амбицијама", закључила је у својој „Историји модерне Србије“, додајући даје то у историји већ толико "принчева коштало њихових престола".

У часопису Вила 1866. године објављено је и следеће размишљање омладине које ће, незнајући за њега, суштински препричати један реформски српски политичар крајем 20. века:

„Славна прошлост српска! То је било време када су синови ослепљивали оцеве, да би што пре дошли на упражњени престо... доба сталешке неједнакости... чупање језика јеретицима и спаљивање вештица... Златни век не треба тражити за нама него пред нама.“

Незадовољни либерали

ЛИБЕРАЛИ су листом били критични према кнезу Михаилу. Незадовољство је нарочито изазивала његова опрезна и умерена спољна политика. Добијање градова 1867. није довело до промене ове политике, нити је умањило незадовољство либерала. Тековине Светоандрејске скупштине, кад је реч о законодавној власти, укинуте су већ 1861. године. Почетна надања у увођење уставних слобода развејане су до 1865. потпуним поништавањем самосталности чиновника. Следеће године значајно је повећан надзор владе над општинама. Слично је било и са слободом штампе.

СУТРА: СИМБОЛИЧНА РЕВОЛУЦИЈА ПОД КРОВОМ САБОРНЕ ЦРКВЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације