ФЕЉТОН - СРБИ РАЗАПЕТИ ИЗМЕЂУ ДВЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ: Почетком 1864. дошло је до сукоба владе и либерала у Друштву српске словесности

РУСКИ револуционари су тих седамдесетих година девенаестог века били подељени.

Михаил Бакуњин утицао је на две српске политичке генерације Фото "Википедија"

Михаил Бакуњин, и сâм у Швајцарској, био је један од најзначајнијих европских анархиста тог доба.  Залагао се за укидање државе; противник свих империјализма, предлагао је револуционарно стварање заједнице слободних грађана и општина у словенском свету. На другој страни, следбеници Интернационале заносили су се могућношћу да револуционарним превратом друштво у кратком раздобљу дође до највишег степена развоја.

Михаил Александрович Бакуњин је свакако једна од најутицајнијих страних личности када је реч о српској политици друге половине 19. века. Овај немирни руски анархиста утицао је на две српске политичке генерације – либерале и народњаке/радикале, у њиховим формативним раздобљима – али, ни на једне до краја. У Лондону је јесени 1862. Бакуњина упознао и Владимир Јовановић. Либерал, који се дивио британском парламентаризму, са руским анархистом се саглашавао око решавања словенског питања – о стварању једне свесловенске федерације по угледу на Сједињене Америчке Државе или Швајцарску. Без сумње, та држава би по облику владавине била републиканска.

НАДМЕЋУЋИ се међусобно, ове две групе су покушавале да се прикључе Интернационали као посебне секције. Тако је Бакуњин јула 1872. основао Словенску секцију, док су присталице Николаја Чернишевског две године раније организовале руску. Срби су били присутни у обе секције, али су били најбројнији народ Бакуњинове организације. Није зато чудо што је управо у Швајцарској, почетком јула 1872, одржан један конгрес српских социјалиста. Усвојени програм предлагао је бакуњиновска решења, међу којима и стварање федерације слободних општина. Овај програм наишао је на противљење Светозара Марковића и његових следбеника (међу којима и Николе Пашића), који су га видели као исувише анархистички за прилике у Србији.

Било је и других руских идеолога чије су замисли утицале на српске студенте. Уверење Лаврова, једног од оновремених руских социјалиста, да је друштвена револуција била могуће путем народног образовања, биле су сличне замислима српских либерала, популарним у Србији током шездесетих година 19. века. Та идеологија, истина, либералска, била је на власти у Србији са успоставом Другог намесништва 1868. године.

Чак је и анархиста-револуционар Нечајев имао присталице међу Србима. Неки од њих су чак учествовали у покушају његовог ослобађања из швајцарског затвора.

РУСКИ народњаци су хвалили Србију као земљу у којој је њихов покрет имао више утицаја него у Русији. Кад је реч о Нечајеву, ту је та наклоност српских студената још чудноватија.

У то време најрадикалнији међу руским револуционарима, Нечајев после једног убиства бежи у емиграцију ге неко време користи српски пасош. Стварајући трећи правац у руској социјалистичкој емиграцији (поред Лавровљевих еволуциониста и Бакуњинових анархиста он организује јакобинско-бланкистички покрет), услед слабије подршке Руса ослања се на Пољаке и Србе. Тројица Срба били су чланови тајног револуционарног суда који је требало да суди Пољаку наводном издајици Нечајева. Чак четрнаесторица Срба учествовали су у настојању да буде спречено његово изручење.

Двојица будућих српских политичара су у оно време управо у Швајцарској ступили на политику сцену. Јован Жујовић, будући познати професор Универзитета у Београду и један од вођа Југословенске републиканске странке после Првог светског рата, дошао је на курс ниже математике на Циришку политехнику. Упознао је Бакуњина и толико био очаран да је одлучио да напусти студије и посвети се револуцији, али је отац успео да га врати у Србију.  Иако се одвојио од Бакуњина, Никола Пашић није изгубио на превратничком темпераменту. Швајцарски раднички вођа Херман Гројлах био је присутан на скупу српских студената, а од Пашићевог говора разумео је само да је спомињао револуцију.

ШВАЈЦАРСКА је несумњиво била узор великом броју српских народњака, радикала, па и либерала пре њих. Уверење да је могуће занемарити разлике између два друштва било је подједнако нетачно, колико је и презир кнеза Михаила према „швајцарским републиканцима“ био прогрешан. Истина, за разлику од Србије, где се становништво учетворостручило од 1804. до 1901, у Швајцарској се удвостручило (са 1,6 на 3,3 милиона).

Швајцарско становништво било је разнородно и по томе је личило на балканска друштва, али је до средине 19. века било интегрисано више него било које друго друштво Источне или Средње Европе. Од 1850. године оно се може убрајати међу у највећој мери писмена друштва Европе, до краја столећа биће постигнута готово потпуна писменост.  У Швајцарској су, као што смо видели, постојали значајни универзитети стари неколико векова. Од 1802. у њој се убрзано развијала индустрија. До 1888. удео пољопривредника међу радно способним становништвом пао је на 36%, док су исте године чак 44% запослених у индустрији биле су жене. До краја века је у земљи извршена друга индустријска револуција. Поред текстилне индустрије, рударства, производње механизама, развијало се и банкарство, фармацеутска, хемијска индустрија итд. Од 1854. до 1864. железничка мрежа се проширила са 38 на око 1.300 км, да би се до краја столећа безмало утростручила (3.789 км). До краја века Швајцарску је посећивало чак 350.000 туриста годишње. Све наведено било је у потпуном контрасту са стањем у Србији.

ВЛАДИМИР Јовановић, један од светоандрејских либерала, у време друге владавине кнеза Михаила био је отпуштен из државне службе као присталица идеја италијанског републиканца Ђузепeа Гарибалдија и руског филозофа Александра Херцена. Била је то 1863/1864. – „година чудеса“ српских либерала. У „Гласнику Српског ученог друштва“ објављен је низ слободоумних чланака. Стојан Бошковић  написао је текст „Скупштински развитак и друштвени преображај у Енглеској“. Милован Јанковић написао је „Буквар за старо и младо“; Алимпије Васиљевић „Кратки преглед Хегелове филозофије“; Јеврем Грујић – некролог Андрији Стаменовићу, једном од посланика Светоандрејске скупштине,  Мињеову „Историју Француске“  превео је Љубомир Ненадовић. Припремано је и издавање једне енциклопедије за народ.   Почетком 1864. дошло је до сукоба владе и либерала у Друштву српске словесности, при чему је на скупштини одржаној у згради Велике школе (Капетан Мишино здање) у присуству бројне публике надгласан министар просвете и председник Друштва. Седница скупштине је прекинута након што је председник незадовољан избором часника друштва тражио да буде одложен пријем нових чланова, посебно нагласивши да је противан избору Гарибалдија. Седница је прекинута у општој ларми, присутни ђаци понели су Владимира Јовановића на рукама, а друштво је већ сутрадан забрањено.

"ЦИРИШКИ ОТРОВИ"

СЛЕДЕЋИ  руске анархисте и комунисте у једном раздобљу њихове револуционарне борбе, српски студенти су делимично зависили од њене динамике. Неколико фактора, пре свега, одлазак Бакуњина, затим промене на другим швајцарским универзитетима и, коначно, чињеница да је ова генерација почела да завршава студије и враћа се у Србију, учинили су да време "циришких отрова" заврши до средине седамдесетих година 19. века. Њихове улоге касније биће значајне и често различите.

СУТРА: ХАПШЕЊА РЕПУБЛИКАНАЦА И ЗАБРАНЕ ЊИХОВИХ НОВИНА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације