ФЕЉТОН - СРПСКО ДРУШТВО НА ПОЧЕТКУ НОВОГ ВЕКА: Корени републиканизма могу се пронаћи још и током Првог српског устанка
ТЕШКО је одредити корене и претече републиканских идеја у нововековној Србији. Егалитарно становништво – у коме је 1866. године свега 4,2% становника било писмено, где је највећи град, Београд, имао свега 25.000 становника, остајући подељен између власти српске вароши и команде османског гарнизона у тврђави све до 1867. – лишено градских традиција, са танком елитом састављеном од неколико хиљада чиновника и трговаца.
О политичком животу и јавности Кнежевине Србије најбоље сведочи чињеница да је средином века у земљи излазило само двоје новина и то са укупним тиражом од око 1.000 примерака. Нове идеје могле су доћи из иностранства. Најзначајнији протагонисти тих замисли били су Срби из Аустрије који су у земљу стизали као чиновници и већином су у народу били непопуларни и презрени као туђини, "немачкари". Настојећи да уведу новине у Србију, ови људи били су углавном везани за модел земље из које су дошли. На српско друштво, које је, по природи ствари, било конзервативно и неповерљиво, у том формативном периоду, пре доласка школованих генерација на политичку сцену, било је практично немогуће утицати како би се одушевило за сложеније и радикалније реформи.
„Класични“ западноевропски републиканизам доћи ће у Србију тек с повратком првих студената из иностранства, тзв. Паризлија. И тада, он ће деценијама остати ограничен у кругу образованих и утицајних.
ТОКОМ целокупног раздобља монархијска власт у Србији није била само предмет отимања између две династије (1817-1903), нити су чиновничка или страначка опозиција тежиле само да је ограниче. Савремене дефиниције "републике" и "републиканизма" омогућавају да поједина настојања, која немају везе са савременим европским републиканизмом нити утемељење у револуционарним, просветитељским или класичним традицијама, ипак посматрамо као републиканска. Монархијска власт, поистовећена са војном командом, била је присутна од самих почетака нововековне Србије. Некакав рудиментарни републикански модел био је монарху супротстављен у опозицији коју су чиниле разне олигархије. Прота Матија је у Мемоарима указао на чињеницу да је стварање Правитељствујушчег совјета, друге установе настајуће државе, иницирала руска дипломатија тражећи да у земљи буде успостављен синод са којим би Санкт Петербург могао да одржава односе. Током наредних пола столећа, све до 1858. године, власти монарха биле су супротстављене разне олигархије. Оне на власти никада нису замениле кнежеве, мада је било планова.
Па ипак, културни утицаји учинили су да у урбаним средиштима Јужне Угарске настајуће српско грађанство буде упознато са идејама просветитељства. Најважније личности међу Србима тог времена говориле су француски, који је предаван у школама које су похађали. Забележено је да темишварски владика Петар Петровић (1740-1800) у својој великој библиотеци имао и дела француских просветитеља, у овој верује се највећој библиотеци једног Србина оног времена, налазио се и примерак "Декларације права човека и грађанина", као и Устава Француске Републике. Занимање за ове књиге делили су и други важни савременици какав је био Сава Текелија или Лукијан Мушицки. Милорад Екмечић приметио је како су у ратове са револуционарном и империјалном Француском били укључени и бројни Срби из Хабсбуршке монархије, а пре свега из Војне границе. Процењује се да је њих око 100.000 ратовало са Французима. Многи су били у француској служби, макар током краткотрајног постојања Илирских провинција.
ИДЕЈЕ револуције, либерализма и републиканизма су се тако шириле и на непросвећене српске сељаке тог времена. Долазак ових идеја до српског народа био је ограничен не само његовом подељеношћу, те лошим привредним и просветним приликама, већ и тешкоћама његовог положаја као народа без државе, неравноправног са другим народима и у многи случајевима мањинског. Срби су се, како је то приметио Васа Чубриловић, борили против „туђинске феудалне власти“, а сами су имали „патријархално друштвено уређење“.
Аутори су, међутим, тражили и пронашли много, истина, углавном посредних веза, између Француске револуције и Првог српског устанка. Устанак је као једну од првих застава усвојио једну тробојку, Божидар Грујовић је већ 1805. саставио једну декларацију под насловом „Слово о слободи“ – „слово врло возбудително за слободу и трогателно“ – која има додирних тачака и несумњиво је надахнуће имала у „Декларацији права човека и грађанина“ донесеној деценију и по раније.
НИКОЛА Станаревић, аутор рукописа Југословенска републиканска странка (оснивање странке и њен рад до 1941. године), нема дилеме када корене републиканизма у нововековној Србији проналази још за време Првог српског устанка. „Прота Ненадовић се највише истакао у борби против самовоље Вожда и сматрало се донекле да тежи једном систему владавине који им извесне сличности са републиканским уређењем.“ Образовани Срби из хабсбуршких земаља који су дошли у устаничку Србију да преузму важне дужности у њеној влади и просвети – Доситеј Обрадовић је био први министар просвете, Божидар Грујовић секретар Правитељствујушћег совјета а Иван Југовић професор Велике школе – без обзира на модерне идеје које су у већој или мањој мери усвајали, у настајућој и заосталој држави били су заступници потребе стварања централизоване и тек у извесној мери ограничене власти вожда Карађорђа. Утемељење оваквих тежњи у народу Станаревић препознаје у распрострањеном незадовољству због „апсолутистичког режима“ кнеза Милоша. Као републиканску тежњу, изводећи је вероватно из идеје народне суверености тако темељне у америчком и француском републиканизму, Станаревић препознаје у настојању да „власт треба да буде народна и да се врши преко Народне скупштине, слободно изабране, која би имала право да контролише рад владе доносно кнеза.“ Чак и у првој половини 19. века, тврдио је Станаревић, кнез Милош је своје противнике, оне који су му замерали зато што је „спутавао основне слободе (збора и договора, штампе, права изборног и др)“ проглашавао за „антидинастичаре или републиканце“.
ЧАК и пре отварања уставног питања било је међу противницима кнежеве самовоље и оних који су се позивали на узоре и тековине западноевропских револуционара. Стефан Живковић Телемак је напустио Србију 1817. жалећи се на владарску тиранију Милоша Обреновића. Вук Караџић je још двадесетих година 19. века наговарао кнеза да донесе макар неке законе чинећи тако Србију „налик на европејску државу". Када је Ђорђе Чарапић започео буну из 1826, позивао се на начело „моралне филозофије" које даје право да буде свргнут „општенародни тиранин“.
Већ након што су Србији издати први и други Хатишериф (1829. и 1830) на српским скупштинама чуло се како су Срби постали "нација", те како им је овим султанским декретима додељена конституција.
ИНДИВИДУЛАНО РЕПУБЛИКАНСТВО
ВРЕМЕНСКИ ће се појаве републиканизма у српској политици поклопити са великим променама – европском револуционарном 1848, превратном 1858/9. годином, преломном годином на Балкану 1867/8, када су погибијом кнеза Михаила развејана многа надања и створена нова. Такав републиканизам у Кнежевини и Краљевини Србији био је идеолошки и идивидуалан, по правилу пратећи друге шире идеологије или се са њима (не)подразумевајући.
СУТРА: НАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ ПОСТАЈУ ГЕНЕРАТОР РЕПУБЛИКАНИЗМА
УКРАЈИНА ДОБИЈА ЗАБРАНУ 20 ГОДИНА! Трампов предлог: "Ако им се не свиђа, имамо и другу варијанту"
ИАКО ће у Овални кабинет Беле куће ући тек за два и по месеца, већ су почеле анализе може ли Доналд Трамп испунити предизборна обећања и донети мир Украјини и Блиском истоку. Према писању "Вол стрит џорнала", који се позива на изворе блиске Трампу, саветници новоизабраног председника нуде замрзавање рата дуж прве линије, консолидацију окупираних територија за Русију, демилитаризовану зону и заустављање интеграције Кијева у НАТО на 20 година.
08. 11. 2024. у 09:02
ПУТИН ЗАПУШИО УСТА ЗАПАДУ: Његове речи о Олимпијским играма парају уши
ВЛАДИМИР путин говорио је Олимпијским играма које су пре неколико месеци одржане у Паризу
08. 11. 2024. у 18:34
УДАРИО НА ПОЛИЦИЈУ: Како је умро Ромео Савић, Кнелетов друг - у ноћи кад је Александар убијен сумња се да му је оставио поруку у хотелу
"ОТИМАО сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца и 'индијанаца', понижавао их и малтретирао! Често сам то чинио због других. После ме је то много коштало."
08. 11. 2024. у 19:44
Коментари (0)