РАЗДОР МЕЂУ ЕПИСКОПИМА ПРЕНОСИО СЕ И НА НАРОД: Срби из Будима и Сентандреје имали су велики утицај на српске одлуке у XVIII веку

ЦАР Карло VI је 21. септембра 1734. донео други Рескрипт. Он се само у детаљима, а не по суштини, разликовао са претходним актима.

Плакат са грбом Карловачке митрополије, Фото Из књиге „Историја Карловачке митрополије“

Митрополит Викентије Јовановић је одмах отишао у Беч и у њему остао до јуна 1735. како би Рескрипт био повучен, Привилегије потврђене као 1715. и проглашено Заштитно писмо. Ипак било му је јасно да се од неких српских тумачења мора одустати. У Бечу му је то не само сугерисано него и стављено до знања да, ако се не прихвате царска решења, могу у потпуности изгубити Привилегије.

Двор је инсистирао да Срби прихвате обавезу добијања дозволе за канонску визитацију и зидање цркава и да кадуцитетна имовина припада држави. Јовановић је о свему тражио мишљење Срба из Будима, Пеште и Сентандреје почетком 1735. и сугерисао им да се од неких права мора одустати. Док је чекао њихов одговор добио је 18. маја 1735. Заштитно писмо, на чије доношење су највише утицали Евгеније Савојски и Франц Стефан Лотариншки, али и немири у Поморишју и Бачкој и припрема за нови рат са Османским царством. Архиепископу је одмах саветовано да са Заштитним писмом крене међу Србе и умири их. Сви његови захтеви да се у Заштитном писму измени део у вези са кадуцитетом су одбијени.

СПОРНА је била и одлука да митрополит о трошењу кадуцитетне имовине мора да подноси извештај владару. Сабор је решио да у Беч иде нова делегација и пренесе став Сабора владару, али је сукоб унутар јерархије паралисао рад Архиепископије и борбу за привилегијална права, па и одлазак изасланика у Беч.

Сукоби епископа нису били новина у Архиепископији али никада нису вођени таквим интензитетом као у доба митрополита Викентија Јовановића и никада нису имали тако велике последице по православно друштво. Позната су ранија неслагања између Исаије Ђаковића и Стефана Метохијца, која су у интересу народа и цркве лако превазиђена. Сукоб између архиепископа Викентија Поповића и Мојсија Петровића трајао је неколико месеци 1718-1719. због оснивања Београдске архиепископије и јурисдикције над југоисточним делом Срема, који је Хабзбуршкој монархији припао Пожаревачким миром. У њему је пре рата јурисдикцију имао Мојсије Петровић, као београдски митрополит, док је у остатку Срема духовну власт имао карловачки архиепископ. Викентије Поповић је сматрао да му власт мора припасти над целим Сремом што је цар 19. јула 1719. одобрио. Негде у исто време, у сукобу су били бачки епископ Софроније Томашевић и будимски Михајло Милошевић. У вези са њим није остало пуно трага сем вапаја Будимаца „... пропадосмо, пропадосмо и ми и црква и привилеђије и народ“, али последице му нису биле толико велике.

АРХИЕПИСКОП Мојсија Петровић је држао чврсто у покорности своје епископе и на тај начин централизовао власт првојерарха, а управо је овај процес био један од разлога који су у време његовог наследника довели до проблема. Иако се то јасно не види, међусобна нетрпељивост међу владикама је постојала и у време Мојсија Петровића, што је по његовој смрти избило на површину. Темишварски епископ Николај Димитријевић је уз подршку Београдске администрације постао администратор цркве, тврдећи да га је за то место на самрти препоручио архиепископ. Одлуку Администрације епископи нису могли да измене иако се са њом нису слагали, посебно арадски Викентије Јовановић и вршачко карансебешки Максим Несторовић. Сукоб међу епископима довео је до подела међу њиховим монасима и егзарсима. На једној страни су се нашли архимандрити Висарион Павловић и Исаија Антоновић, који су подржавали Викентија Јовановића, а на другој егзарх Петар Ненадовић, који је подржавао Николаја Димитријевића. Скоро сви актери сукоба који су почели у августу 1730. и трајали наредне две деценије били су пореклом из три градска центра - Новог Сада (Василије Димитријевић, Софроније Јовановић), Будима (Исаија Антоновић, Павле Ненадовић) и Сентандреје (Викентије Јовановић, Максим Несторовић, Висарион Павловић). Делимично је то био наставак нетрпељивости између занатлијских и трговачких породица из којих су потицали. Радило се и о својеврсној смени генерација, нестајала је она која је дошла са патријархом Арсенијем III, а рађала се нова која је потекла из угарских градова. Срби из Будима и Сентандреје играли су у односу на своју бројност несразмерно велику улогу и имали јачи утицај на српске одлуке у XVIII веку, него било која друга средина, пре свега захваљујући својој обавештености, образовању и контактима, а то се све видело и у њиховим сукобима.

СВИ БИ ДА БУДУ АРХИЕПИСКОП

БУДИМСКИ посланици су закључили на Сабору 1731. да епископи не могу један другог испред себе да пусте, него би сваки желео да буде изабран за архиепископа, а пошто то може постати само један онда би остали волели да тај један над њима нема велику власт. За разлику од јерархије грађанство није желело да нестане јаке управе из времена Мојсија Петровића који „...сав колики клер црквени под заптомјесте за живота својега држао и добро јесте било, и све је добро напредовало и добар је ред увео и учинио“.

KRAJ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЦАР ПЕТАР ВЕЛИКИ ШАЉЕ СРБИМА ДВОЈИЦУ УЧИТЕЉА: И патријарх Арсеније III је покушавао да организује образовне институције

02. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

01. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације