ФЕЉТОН - ЧВРСТ СРПСКИ ОТПОР ЗАХТЕВИМА ИЗ БЕЧА: Посланици из Будима тражили су да се уведе ред у односе између верника и свештеника

ПОСЛЕ скоро две године жалби владар је 5. марта 1729. издао нову Деклараторију уз наређење да се не проглашава Сабор, него да се код архиепископа Мојсија састану по један представник сваког сталежа из Београдске архиепископије и ту је прогласе.

Београдско-карловачки архиепископ Викентије Јовановић, Фото Из књиге „Историја Карловачке митрополије“

Срби су то одбили, а Мојсије Петровић је отпутовао у Беч да тражи дозволу за Сабор, који се састао 1. јуна 1730. у Београду у присуству царског комесара фелдмаршал-лојтнанта грофа Балина Марулија. Петровић се побринуо да у посланичким пуномоћјима буде тражено повлачење Деклараторије из 1729. и поштовање Привилегија, што је потом постао став и закључак Сабора. О њему је владара требало да обавести делегација на челу са митрополитом али јој је полазак за престоницу због Петровићеве болести одгођен. На крају делегати на пут нису ни кренули јер је архиепископ Мојсије умро 7. августа 1730. године.

Петровићева смрт је актуелизовала проблем сједињења две архиепископије док су сукоби међу епископима уливали наду владару да неће бити тешко обезбедити избор двојице првојерарха. Процена је била лоша, јер колико год да су епископи били нејединствени, ни они, ни администратор, темишварски владика Николај Димитријевић, нису помишљали на поделу. По објављивању царског декрета којим се одобрава Сабор за избор два архиепископа, јерархија је одговорила да ће бити биран само један јер је једино то у складу са Привилегијама. Сабор је добро припремљен и српске општине које су бирале посланике су добиле инструкцију од администратора и епископа да у посланичка пуномоћја (пленипотенције) напишу да посланици долазе на Сабору како би на њему на стари начин изабрали само једног црквеног поглавара. Уједно су овлашћени да не пристају на тројну кандидатуру.

САБОР  је заседао од 15. фебруара до 2. априла 1731. у Сремским Карловцима. Комесар заповедник Посавске војне границе, генерал гроф Јохан Локатели, у складу са аргументацијом двора тражио је да се бирају два архиепископа, јер је Мојсије Петровић био карловачки архиепископ, а администратор Београдске митрополије. Посланици овакво објашњење нису прихватили јер би то значило да је покојни архиепископ 1726. деградиран, што се није десило, па су изнели своје доказе да је до 1726. Петровић био београдски архиепископ, а од 1726. београдско-карловачки. Гроф Локатели је нудио компромис, да посланици изаберу карловачког архиепископа којем би Београдска архиепископија била препуштена на администрирање, али је Сабор ово одбио, бојећи се шта ће бити са црквом у будућности. Суочен са чврстим српским отпором комесар је тражио додатна упутства из Беча из којег му је поручено да још једном проба да обезбеди избор два архиепископа, а ако то не успе, онда да дозволи једног, али да Сабору јасно стави до знања да је то случај само сада и да после смрти архиепископа морају бити бирана двојица. Да у будућности не би било недоумица ова наредба је уписана у саборски протокол. Под тим условима је 2. априла 1731. акламацијом за београдско-карловачког архиепископа изабран арадски владика Викентије Јовановић и већ сутрадан уведен у трон. Владар му је издао потврдну диплому за архиепископа и митрополита карловачког, београдског и новоосвојених земаља. Јовановић је тестаментом оставио аманет посланицима да при избору његовог наследника буде биран један архиепископ али до тог избора никад није дошло јер је Хабзбуршка монархија Београдским миром (1739) изгубила Србију, тако да је остала да постоји само Карловачка архиепископија.

ВАЖНО питање на Сабору 1731. је био Свитак преко којег су представници провинцијала, а пре свих они посланици који су долазили из Будимске епископије, желели да уведу ред у односе између верника и свештеника. Будимци су припадали другачијем свету у односу на већину других посланика. Међу њима је било доста трговаца и занатлија који су због природе свог занимања путовали по Монархији и изван ње и упознавали другачије обичаје у односу на оне који су постојали у српском народу. Зато је већина жалби на односе са свештеницима и епископима потицала управо од њих, а међу жалбама је била и та да се свештеници не држе Свитка из 1726, да свештеници и епископи покушавају да приграбе имовину чак и поред тестамента којим им се нешто оставља, што грађанство покушава да спречи, због чега га онда анатемишу а „...нисмо ради на себе клетву носити...“, закључују Будимци. Колико је ово био проблем видели су посланици и када је будимски владика почео на Сабору да проклиње посланике из своје епархије. Викентије Јовановић је покушавао да смири страсти, али узалуд. Темишварски владика Димитријевић је исте године тражио нова материјална средства од верника, на шта они нису пристајали. Уз то, Будимци су се жалили да свештеници одбијају данима да сахране покојнике док им породица не плати колико сами одреде. Овај захтев је пробудио сујету њиховог епископа па су уследиле нове анатеме. Под тим утиском Сабор је 16. марта 1731. донео нови Свитак, а епископи су се обавезали да ће га прогласити у својим епархијама.

ВИКЕНТИЈЕ  Јовановић је са ступањем на архиепископски трон добио у наслеђе бригу о Привилегијама и борбу коју је водио његов претходник. Сабор који га је изабрао одредио је и депутацију коју је он предводио у Бечу, где су обилазећи институције и утицајне појединце покушавали да издејствују повлачење Деклараторије из 1729. У томе нису били успешни и одговор који су добијали је најчешће био да владар у новоосвојеним крајевима може доносити законе и да нема намеру да одступи од тог права. Викентију Јовановићу је саопштено и да ће имовина Мојсија Петровића у складу са Деклараторијом из 1729. бити подељена на три дела - 1/3 ће припасти њему као новом архиепископу, 1/3 цркви, а 1/3 држави. Нису изостали ни предлози да се митрополит заједно са епископима поунијати.

Закључено је да двор не укида Привилегије, нити тумачењем ради против устројства православне цркве.

ОЧУВАЊЕ ЈЕДИНСТВА

БУДИМСКИ посланици су, на Сабор који  је заседао од 15. фебруара до 2. априла 1731. у Сремским Карловцима, тражили да се будући архиепископ закуне да неће одустати од јединства него да ће увек радити на њему, због чега је у њиховом пуномоћју написано да се бира „архиепископ и митрополит београдски и осталих предела“, односно да је укидање Карловачке архиепископије, чија би територија била припојена Београдској, прихватљива опција зарад очувања јединства.

СУТРА: РАЗДОР МЕЂУ ЕПИКОПИМА ПРЕНОСИО СЕ И НА НАРОД

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЦАР ПЕТАР ВЕЛИКИ ШАЉЕ СРБИМА ДВОЈИЦУ УЧИТЕЉА: И патријарх Арсеније III је покушавао да организује образовне институције

02. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

01. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОКУШАЈИ ДА СРБИ ОСТАНУ БЕЗ ДУХОВНОГ ПОГЛАВАРА: Пећка патријаршија се одвојила од оног дела који је био у Хабзбуршкој монархији

30. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације