ФЕЉТОН - ЦАР ПЕТАР ВЕЛИКИ ШАЉЕ СРБИМА ДВОЈИЦУ УЧИТЕЉА: И патријарх Арсеније III је покушавао да организује образовне институције

ПОРЕД одлуке о уједи­њењу Сабор из 1726. је донео још неколико важних.

Цар Петар Великом је услишио молбу митрополита Петровића, Фото "Википедија"

Прва међу њима је дефинисала однос архиепи­скопа и епархија у погледу избора епископа који су, да би то постали, морали бити обра­зовани, али и народу по вољи. Архиепископ није смео избор епископа да учини самостал­но, него се морао договарати са епархијским представници­ма.

Требало је створити орган 12 општенародних епитропа (тутора) који би помагали архиепископу и бринули уз њега о финансијама. Сваки сталеж (духовни, војни и градски) имао би по четири епитропа. У свакој епископији је морало бити постављено слично тело од три епитропа, из сваког ста­лежа по један, који би пазили да, када умре епископ његова покретна имовина буде за­штићена и пренета архиепи­скопу. Првојерарх је са туто­рима бринуо о заоставштини покојних владика, исплаћи­вао њихове дугове и послугу, давао им подушја. Непокрет­ну имовину би наследио нови епископ. Све владике требало је у својој епархији, где год је то могуће, да отварају школе, а пре свега архиепископ „...ве­лику школу...дијачку, немач­ку и српскуи. Када епископ поставља свештеника морао је то да ради без симоније, у складу са способностима кандидата. Ако би свештеник дошао у сукоб са парохијани­ма, епископ је требало да га премести на другу парохију. Када неко нешто згреши цр­кви, епископ није смео да за­твара храм и проклиње, него да правду тражи на световном суду. Захтевано је да се у свим епархијама прогласи Свитак, тј. ценовник свештеничких услуга, који је Сабор донео.

ЦРКВЕНА лица нису сме­ла да поништавају тестаменте ако су незадовољни оставље­ним. Свештеници удовци су могли после смрти супруге још само годину дана уживати парохију, а после тога су мо­рали отићи у манастир. Епи­скопи нису смели око себе да окупљају родбину, сем мајке и сестре. На сваке две године су могли да мењају свој те­стамент. Сабор је забранио приватну имовину у манасти­рима и тражио да монаси све што донесу дају у заједницу. У доношењу оваквих одлука пресудну улогу су имали све­товни посланици, посебно они из Будимске епархије, чему се може приписати и то да су не­ки њихови захтеви из 1713. ов­де поново нашли своје место.

Нису све одлуке које је Са­бор донео поштоване, што је изазивало проблеме у наред­ном периоду. Покушало се, истина не са пуно успеха, по­стављање владика у договору са Епархијском скупштином. Архиепископ Мојсије је после смрти будимског епископа Михајла Милошевића (21. фе­бруар 1728) новог владику же­лео да постави у договору са њом, али су и он и Скупштина тражили једно од другог да бу­ду предложена три кандидата, а да онда буде донета коначна одлука. Петровић није приста­јао на захтев Епархијске скуп­штине, тако да на крају није било кандидатуре него је свог протосинђела Василија Дими­тријевића изабрао за будим­ског владику. Хиротонисао га је јануара 1729. и упутио у епархију у којој је Димитрије­вић имао пуно сукоба са гра­ђанством.

СА ДРУГЕ стране, одлука у погледу школе коју оснива архиепископ уважена је и то­ком Петровићеве управе Ар­хиепископијом по први пут је учињен велики напредак у организовању образовног систе­ма код Срба. Тешка економска ситуација после Велике сеобе, у којој су многи Срби изгуби­ли све што су имали, потом, честе смене на челу цркве, ра­тови и буне у којима су Срби били ангажовани на страни двора, оставили су мало простора за бољу организацију школа, све до Пожаревачког мира. Било је, ипак, покуша­ја да се организују образовне институције и патријарх Арсе­није III се 1698. обратио цару Леополду I са предлогом да на Сечујском поседу дозволи оснивање Гимназије. У новој молби патријарх је (16. јула 1706) тражио дозволу да отво­ри нижу Гимназију, а да се Србима дозволи образовање у католичким школама и уни­верзитетима без притиска да промене вероисповест. Њего­ва молба је остала без одгово­ра. После патријархове смрти Крушедолски сабор је упутио владару предлог да се из при­хода Пакрачког владичанства узме 2.000 форинти за осни­вање ниже Гимназије у Осије­ку. Будимски посланици су на истом Сабору тражила да се епископи старају о отварању школа, али је иницијатива на обе стране прошла без успеха. Док су патријарх и Сабор же­лели отварање средњих школа владар је покушао да попра­ви стање у погледу основних. Када су на почетку XVIII века организована нова војногра­ничарска насеља прописано је да у сваком од њих буде оста­вљено место за основну школу и сесија земље за издржава­ње учитеља. До поправљања школства на овој основи, ипак, морало је да прође још неколико деценија.

СРЕДЊЕ школе су постоја­ле у већим угарским градови­ма, у којима су живеле српске занатлије и трговци. Гимна­зије (граматикалне школе) су биле искључиво у рукама католичке цркве. Поред верске наставе у њима посебна је па­жња поклањана учењу латинског језика преко којег се ко­муницирало са институцијама и царем. Добро савладавање латинског језика бившим уче­ницима служило је у посло­вима које су могли обављати за цркву, школу или локалну власт. Католичке гимназије су се састојале од шест класа, а као уџбеници коришћена су дела класичних аутора, чији је стил подражаван. Често су за ученике ових школа постојали посебни интернати.

По угледу на ове школе ми­трополит Мојсије Петровић је после Пожаревачког мира желео да оснује српске сред­ње школе. За њих су му били потребни добро образовани наставници којих у српској средини није било. Петро­вић је нарочито страховао од католичке пропаганде и образованих језуита чије је деловање после 1718. почело у Србији. Како је овде било села без свештеника, језуи­ти и мисионари су видели шансу за ширење католичке вере. Тврдили су да у таквим насељима становништво не може остати без хришћан­ске утехе, па су долазили у села да крштавају, венчавају и сахрањују иако је то раније радио најближи православни духовник.

ПРОЗЕЛИТИЗАМ је био разлог да Мојсије Петровић учитеље не тражи међу онима који су разумели или говори­ли српски језик, а били като­лици, него међу православ­ним Русима, који су борбу против уније на простору да­нашње Украјине, водили упра­во кроз подизање образовног нивоа свештеника. Зато се већ 1718. а потом поново 1721. обратио цару Петру Великом са молбом да помогне њего­ве напоре за отварање једне латинско-словенске школе у коју би послао учитеље и уџ­бенике. Цар је 11. маја 1722. наредио Синоду Руске цркве да из кијевских школа изаберу два учитеља за словенски и ла­тински језик и са уџбеницима их пошаљу Мојсију Петрови­ћу. Накнадно је договорено да Русија годишње ове учитеље плаћа 300 рубаља. Митропо­литовом изасланику Василију Малескуу књиге су предате 1723, а 1724. одређени су учи­тељи, синодски преводилац Максим Терентијевич Суво­ров и његов брат Петар.

ОБРАЗОВАЊЕ СВЕШТЕНСТВА

АРХИЕПИСКОП Мојсије Петровић је још пре доласка учитеља из Русије (1724) упутио посланицу свештеницима са захтевом да где год могу отворе основне школе за децу и старије људе. Само све­штенство је требало да се вежба у читању, писању и догматици, да напамет научи Символ вере, Седам светих тајни, Десет Божјих заповести и друге молитве, како би у томе могли да поучавају вернике. Материјална оскудица је дуго била основни проблем при оснивању школа.

СУТРА: НЕСПОРАЗУМИ БЕЧА И СРБА У ТУМАЧЕЊЕ ПРИВИЛЕГИЈА

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

01. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОКУШАЈИ ДА СРБИ ОСТАНУ БЕЗ ДУХОВНОГ ПОГЛАВАРА: Пећка патријаршија се одвојила од оног дела који је био у Хабзбуршкој монархији

30. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НОВИ ЦАР ЈОЗЕФ I ОСПОРАВА ВЛАСНИШТВО СРПСКЕ ЦРКВА:

29. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАТОЛИЧКИ ПРЕЛАТИ НАСИЛНО УНИЈАТЕ СРБЕ: Цар Леополд I штитио је Србе само каод му је била потребна њихова војска

28. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације