ФЕЉТОН - ЧУВАР СРПСКИХ ПРЕДАЊА И ПРАВОСЛАВНИХ ТРАДИЦИЈА: Сви православци у Монархији били су под ингеренцијом Карловачке митрополије

НАЈВАЖНИЈА институција Срба у Хабзбуршкој монархији била је Карловачка митрополија.

Патријарх Арсеније III, Фото Из књиге "Историја Карловачке митрополије"

За више од два века њеног постојања Митрополија је била симбол и чувар српског идентитета, духовности и српске мисли у империји Хабзбурговаца. Од Крушедолског сабора (1708) па све до Уједињења (1919), Митрополија је била место окупљања и саборовања Срба из Монархије, али и много више од тога, расадник српске идеје и мисли у југоисточној Европи и на Балкану. Сви православци у Монархији били су под њеном ингеренцијом, што је доприносило њеном утицају и важности пред меродавним круговима Беча и касније Пеште.

У тешким временима борбе против унијаћења, дуготрајних ратова за Монархију коју су водили српски граничари, Митрополија је била чувар средњовековних српских и православних традиција и предања, али и гарант Привилегија и положаја Срба, који је на махове био и тежак и на ивици опстанка. Њене цркве и манастири који су се простирали од Земуна до Беча, Пеште и Ријеке, Ердеља и Баније и Лике, само су појачавали утисак институције за коју су поштовање имали и католици и протестанти, а која је по свом уређењу била најбољи пример организације православних цркава генерално.

Карловци као духовно средиште свих Срба, не само Монархије, били су место где се сусрећу утицаји Истока са Западом, али у коме православне српске идеје и традиције имају сигурно уточиште и одбрану од најразличитијих притисака унијаћења, мађаризације, германизације или политичких идеја поништавања права Срба у Монархији. Митрополија је прожимала у себи светосавље, православне вредности, култове Немањића, али и модернизацију коју је доносио дух XVIII и XIX века, а која ће Србима дати шансу за обнову државности у Монархији, кроз идеју Српске Војводине чији је чувар и гарант била и сама Митрополија.

КАРЛОВАЧКА архиепископија и митрополија била је аутономни део Пећке патријаршије, а по њеном укидању 1766. аутокефална црква, која је у свом саставу имала српско, грчко, цинцарско и велик део румунског православног становништва Хабзбуршке монархије. Њене епархије су се простирале на подручју којим је до Великог бечког рата (1683-1699) владало Османско царство, а потом од тог и наредних ратних сукоба (1716-1718. и 1737-1739) Хабзбуршка монархија. Православне дијецезе су на том простору као последица српских сеоба осниване и пре обнове Пећке патријаршије (1557). Са померањем центра државе ка северу ширила се и Српска црква стварајући нове епархије и нове духовне центре. Реке Сава и Дунав, географске границе Балканског полуострва, нису спречавале прелазак Срба у Срем и Банат током XIV и XV века, а савезништво српских деспота са угарским краљевима (пре 1459) и њихова борба у корист Угарске (после 1459) мотивисале су ове миграције.

После пресељавања православци су зидали богомоље, а најкасније у другој половини XV века у Срему су оснивали манастире. У првој половини XVI века у Јенопољу и његовој околини организована је православна епархија као, поред Срема, још један викаријат београдског митрополита. После пада Београда у османске руке (1521) Јегарска епископија је добила сопственог дијецезана, чија се јурисдикција простирала на цео угарски Банат. По његовом паду у османске руке (1555) формирана је нова, Липовска епископија.

ЈАЧАЊУ православне заједнице допринела је обнова Пећке патријаршије 1557. Оснивањем Марчанске епископије почетком XVII столећа њена територија, до тада у оквиру Османског царства, прешла је на простор Хабзбуршке монархије. Промене у епархијској мрежи на подручју које ће касније обухватити Карловачка архиепископија, завршене су у време пећког патријарха Пајсија I (1614-1647) арондацијом  епархија (1643) после које је северно од Саве и Дунава постојало осам митрополија - Београдско-сремска, Будимска, Пожешка, Сегединска (Бачка), Темишварска, Липовско-ђулска (Јенопољска), Карансебешка (Вршачка) и Марчанска. Са изузетком Марчанске са чије је катедре 1671. насилно уклоњен православни епископ Гаврило Мијакић, а доведен унијатски Павле Зорчић, остале епархије су дочекале почетак Великог бечког рата.

У години у којој је велики везир Кара Мустафа (1683) повео војску на Беч пећки патријарх Арсеније III Црнојевић (1673/4-1706) се враћао са ходочашћа по Светој земљи. Пораз османских трупа на брду Каленберг код Беча (12. септембра 1683) изазвао је прва гибања на Балкану, чему је допринео и улазак Млетачке републике у рат против Османлија 1684. Тада је део Срба из Црне Горе, Брда и Херцеговине показао жељу да се ослободи османске и дође под млетачку власт. Царска хришћанска војска је од септембра 1683. била све успешнија и у освајањима се приближила територији са српским становништвом. Пред њеним победоносним трупама Срби су дизали устанке и олакшавали продор или прелазили из османских помоћних јединица у хабзбуршке трупе и све активније учествовали у рату.

Срби из околине Будима су 1686. прешли на страну царске војске и помогли заузеће града.

Том приликом се посебно истакао Јован Поповић Текелија. Док је из Баната ускоро царским трупама пришао капетан Новак Петровић са скоро 5.000 људи.

СУДБИНА свих епископа који су држали катедре северно од Саве и Дунава пре 1683. није позната. Неки су умрли на почетку рата или се повукли испред војске остављајући епархију упражњену, док су се други окренули сарадњи са хришћанима, настојећи да своје вернике усмере у истом правцу. У томе је предњачио јенопољски владика Исаија Ђаковић, чија активност је прелазила оквире епархије у којој је 1682. постао дијецезан (Јенопоље, Арад, Ђула и Липова) и проширила се на већи део Баната (1786/1787). Слично као Ђаковић у Срему се понашао викар београдског митрополита Петроније Љубибратић помажући продор царске војске према Београду.

Патријарх Арсеније III није у то време, као епископи Ђаковић и Љубибратић, отворено подржавао устанак али је био наклоњен хришћанима, више Млечанима, него Хабзбурговцима. Тако је по жељи дужда за цетињског митрополита поставио Висариона, заговорника ратне сарадње Срба и Венеције. Савезу са Венецијом упућивали су га порекло, раније везе које је имао са Републиком, као и чињеница да је Венеција била ближе Пећком манастиру него држава Хабзбурговаца. Она му није била непозната, али географска удаљеност све док 1687. нису почеле припреме за заузимање Београда и продор на Балкан спречавала је његово јаче ангажовање на страни Беча.  Када је почео продор хабзбуршких трупа на Балкан борба на хришћанској страни је постала неизбежна.

У ВРТЛОГУ ПОЛИТИКЕ

ПАД Београда (6. септембра 1688) означио је почетак ширег српског устанка и у пролеће 1689. нову фазу рата. Патријарх се тада нашао у вртлогу европске политике. Живео је у царству које је у том тренутку било угрожено, али за које је он знао да има велике ресурсе и виталност. Ново царство, чије су се трупе приближавале Пећком манастиру чинило се непобедивим, али су његове главне трупе биле на Западу, против Француске, на ратишту које је за Хабзбурге било важније.

СУТРА: СТВОРЕНИ УСЛОВИ ЗА ВЕЛИКУ СЕОБУ СРБА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКЛОН НЕСТАШЛУЦИМА НИЈЕ ВОЛЕО ПРОПИСЕ: Краљ је волео музику имао је велику колекцију плоча Луј Армстронг, Нет Кинг Кол...

23. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРОШЕЊЕ ВЕЛИКИХ ПАРА НА БЕЗНАДЕЖАН ПОВРАТАК: Краљица Александра је сматрала да би били срећнији кад би се одрекли титула

22. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊА ПОШТА ПОСЛЕДЊЕМ КРАЉУ: Суд у Чикагу је одлучио да се посмртни остаци краља предају расколницима

21. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ РАСЦЕП У СРПСКОЈ ЦРКВИ У ЦЕЛОЈ ДИЈАСПОРИ: У пролеће 1970. године краљево здравствено стање је било изузетно лоше

20. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације