ФЕЉТОН - ЖЕНА РАТНИК ПОСТАЈЕ ДОБАР ЗЕМЉОРАДНИК: Спомен - плоча, на кући Милунке Савић у Степановићеву је нажалост скинута
ДРУГИ топлички гвоздени пук „Књаз Михаило”, након завршетка рата по жељи краља Петра I Карађорђевића стациониран је у Београду и проглашен гардијским, што је била велика почаст за припаднике тог елитног састава српске војске.
Касније, 1920. године, када је и формално устројена Гарда, припадници Топличког пука су демобилисани. Иако је у пуку ажурно вођена архива, ипак се није могло тачно утврдити ког датума је 1914. године Милунка Савић ступила у редове ове јединице и када је 1919. године демобилисана.
Након преписки са Министарством војске и морнарице Милунки је потврђено да је своје учешће у рату у саставу Топличког пука започела у септембру 1914. године, али време демобилизације је остало непознато, па јој је наложено да датум доказује сведочењем својих ратних другова. Милунка је у изјави, уз потврду два сведока, доказала да је демобилисана 19. августа 1920. године, али је остало нејасно зашто јој та година није призната у пензијски стаж.
Након званичног изласка из војске, Милунка се вратила у своју Копривницу, али не да тамо и заснује нови живот. Иако без одговарајућег школског образовања, али са драгоценим животним искуством она ће се вратити у Београд где ће уз доста мука и труда водити нову борбу за живот достојан ратника са високим одличјима.
ПРВО радно место било јој је у Општој државној болници у Београду, где је радила као спољна болничарка од 1. фебруара 1921. до 1. августа 1922. године. На летовању у Дубровнику, 1922. године, упознаје Вељка Глигоровића из Сарајева са ким склапа брак и започиње заједнички живот. Да би била поред свог изабраника даје отказ у Државној болници и одлази у Сарајево где се запошљава у Заводу за израду војне одеће као прегледачица и успешно ради од 6. новембра 1922. до 16. априла 1924. године.
Иако је у Заводу у Сарајеву била успешна неквалификована радница Милунка даје отказ и са мужем се враћа у Београд. По доласку у главни град рађа им се кћеркица Милена. Две године касније 1926. Милунка више не живи са супругом Вељком који је у Београду добио посао у пошти, али запоставио породицу и касније преминуо. Све до новембра 1927. године Милунка живи као самохрана мајка са кћеркицом Миленом у Степановићеву у Бачкој, где је на основу „Добровољачког уверења” које јој је издало Министарство војске и морнарице додељена „добровољачком компетенцијом” површина од пет хектара (осам катастарских јутара и 1.100 квадратних хвати обрадиве земље и поткућницом од 800 квадратних хвати) на ново-oснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево.
Тамо је, уз помоћ својих ратних другова, такође српских добровољаца, изградила врло лепу кућу, коју је недуго затим препустила сестри Славки и преселила се у Београд.
„Степановићево добровољачко насеље у општини Нови Сад, имало је ту част да је, међу 226 ратних добровољаца, бораца са Солунског фронта, живела неколико година Милунка Савић, наредник српске војске са највећим српским и савезничким одликовањима за ратне заслуге.
МАЛО је оних који данас знају (чак и у Степановићеву) да је Милунка Савић (херој Првог светског рата којој се дивила и Европа) једно време живела у Степановићеву, уз своје саборце, обрађујући скромно парче земље мукотрпно као и они, добијено за ратне заслуге.
Она је била не само жена-ратник већ и жена-земљорадник, при чему је због оскудице, уместо коњске имала запрегу од две краве, а писац ових радова је памти и данас у таквом издању како је у сиромаштву живела достојанствено, неколико година после Другог светског рата, док је била у овом селу. С њом је тада била још једна жена, њена најмлађа сестра Славка (имала је два сина - Рељу и Топлицу који су били ђаци степановачке основне школе, тада четворогодишње), а у кући поред њихове живела је Милункина поћерка Зорка.
- Зора, тада већ удата за Ђокића, родом из Сврљига. Недуго потом, Милунка се одселила у Београд.
Једино што данас у Степановићеву подсећа на Милунку Савић јесте улица која носи њено име и остатак куће у којој је живела. Нажалост, постављена спомен-плоче на тој кући је скинута.”
„У кући Милунке Савић у Степановићеву дуго времена је живела њена сестра Славка код које су често боравила Милункина деца, нарочито за време школских распуста. Милунка је долазила Славки у госте и обично би се враћала у Београд са нешто јаја и других пољопривредних производа у корпи.
СЕЋАМ се једног, за мене, необичног догађаја, од пре Другог светског рата, који се десио у возу. Наиме, ја сам учио средњу школу у Новом Саду где сам путовао возом сваки дан.
Једном приликом се Милунка враћала за Београд. Она је као носилац Карађорђеве звезде, имала право на бесплатну вожњу железницом. Тако је и том приликом ушла у другу класу, којом је у оно време путовала само „господа”. Ја сам ушао у суседни вагон треће класе.
Поред мене се нашао кондуктер. Видевши да је једна скромно обучена жена ушла у „вишу” класу, кондуктер прогунђа: ’Куд је она баба залутала!?’ Хитро пође да је врати у трећу класу. Ја сам ћутао и и посматрао кроз прозор шта ће се десити. Кад је кондуктер дошао до Милунке и затражио јој исправе, ваљда да је казни (оглоби), она му је показала легитимацију. Наједном се кондуктер укипи у ставу ’мирно’ и војнички салутира Милунки.”
По доласку из Степановићева код Новог Сада, Милунка Савић настанила се у Београду где је живела са својом кћерком Миленом и две усвојене девојчице.
Прелиставајући старе комплете „Политике”, новинар Коста Димитријевић открио је до тада мало познат податак о животу Милунке Савић у Београду.
„Милунка Савић најславнија жена - српски борац у балканским и Првом светском рату са породицом становала је у Скадарској улици бр 33, до чувене кафане ’Три шешира’. Живела је са своје четири ћерке издржавајући их од малих државних прихода и зараде од прања стотине прозора и степеница у једном великом београдском надлештву, а у слободним часовима, то је било само ноћу, држала је преслицу и прела вуну да деци исплете чарапе.
У својим повременим исповестима Милунка се присећала тог времен:
- Долазе Французи у Београд, долазе моји ратни другови, генерали, официри, војници, па кажу:
Зар за Милунку није ништа могло боље да се нађе, зар жена-јунак још да се бори, и то за хлеб?
- Некада, за време ратова, била сам здрава и јака као курјак. Војвода Путник мислио је да сам кренула за неким момком у рат. Међутим, доцније су сви видели да се не ради ни о каквом момку него да ме је једино патриотизам на то одлучио.
Уместо да јој је омогућено да оде у санаторијум или од- маралиште за опоравак, Милунка је после ослобођења морала да мисли на зараду. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове.
УКИНУТА ЕЛЕКТРИКА
ПРЕДЕ вуну Милунка Савић, наредник српске војске са одличјима Карађорђеве звезде, француске Легије части, Албанске споменице, у Скадарској улици 33, усред Београда. У кухињи још гори гасна лампа јер су јој електрику укинули. Важнији је хлеб од светлости и Милунка је поново морала да је жртвује.
СУТРА: ЖИВОТНИ ПУТ ОД ХЕРОИНЕ ДО СПРЕМАЧИЦЕ У БАНЦИ
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (1)