ФЕЉТОН- ВРЕМЕ ПОЛИТИЧКЕ СРАМОТЕ И БЕЗУМЉА: САНУ је протестовао због начина на који је дискредитована Академија

ОФАНЗИВА на САНУ претила је новим осудама и притисцима. Истовремено у самој Академији јачао је дух отпора и свест да су власти већ увелико прекорачиле границу било какве подношљивости и доброг укуса.

Антоније Исаковић се супроставио егзекуторима из Градског кометета, Фото Архив САНУ

Председништво СР Србије упутило је захтев Извршном одбору САНУ тражећи да им се достави поуздано обавештење о инкриминисаном тексту. Извршни одбор је 30. септембра 1986. упутио писмо Вукоју Булатовићу, покушавајући да још једном разјасни новонасталу ситуацију. У том допису Извршни одбор је одлучно одбацио оптужбу да САНУ у радном материјалу меморандума „позива на братоубилачки рат и ново проливање крви”. Истакнута је и чињеница да САНУ није имала намеру „да текст који треба да буде усвојен према уобичајеној легалној и демократској процедури преда јавности. Напротив, била је наша одлука да га искључиво насловимо надлежним политичким органима наше Републике и то на интерно коришћење”. У писму је искључена и било каква намера САНУ да „себе постави као неког политичког партнера”.

Наглашена је проста истина да САНУ „не стоји изнад друштва, већ чини његов нераскидиви интегрални део, па је према томе свесна да мора да следи судбину тог друштва и наше социјалистичке опредељености”.

ПОТПРЕДСЕДНИК Председништва Републике Србије Вукоје Булатовић писао је Академији З. октобра 1986. године. У том писму, насловљеном Председнику САНУ Душану Каназиру, он је замолио да му се пошаље она верзија „меморандума” која се већ користи у јавности.

Извршни одбор је одговорио писмом од 6. октобра, а том приликом подсетили смо да умножавање овог текста у јавности представља кршење основних етичких начела. Исто тако је неприхватљиво и овако јавно полемисање са текстом који, најзад, није још усвојила „ни сама Комисија задужена за његову израду”. Изјавили смо и своје дубоко неслагање због начина на који се у јавности дискредитује Академија. По нашем мишљењу овакво острашћено полемисање са текстом који није стигао да постане регуларан документ, па према томе ни релевантан за Академију, „наноси нашој широј заједници голему штету”. У истом допису, обавештен је потпредседник Председништва „да нико у Академији, па ни Комисија, није овлашћен да материјал који није припремљен и од надлежних органа усвојен, даје на употребу”. Разуме се да после ове преписке није дошло до смиривања ове злосрећне и срамотне кампање против САНУ.

ПОСЛЕ  државне поново је прорадила и партијска машинерија. Тако је 14. октобра 1986. актив СК чланова САНУ разматрао на свом састанку проблеме у вези са материјалима Комисије за израду тзв. меморандума. Овом састанку присуствовали су председник Градске конференције Савеза комуниста др Драгиша Павловић, секретар Радмило Кљајић и Душан Митевић, члан Председништва. По функцији генералног секретара САНУ, добио сам позив да присуствујем овом састанку. Тада сам се први пут суочио са овом необичном тројком.

Кажем необичном јер су и по свом спољњем изгледу, а и по речнику, деловали сасвим неједнако. Док је др Драгиша Павловић изгледао као какав градски монденчић, усиљено и афектирано, употребљавајући дуге реченице које је изговарао свечаним гласом каквог католичког младомисника, Кљајић је остављао утисак ВКР који је због болести напустио свој фабрички струг и прешао на лакши, политички, партијски рад. Душан Митевић наступио је као отворени партијски егзекутор, као провинцијалац који се, после многих партијских смицалица, коначно дочепао престонице, чврсто решен да ту и остане. Дубоко прожет комплексом провинцијалца, а склон грубости, он се трудио да на све присутне остави утисак непоколебљивог идеолошког следбеника, човека који ће пре свог живота, и својих привилегија, у борби за идеале радничке класе, без колебања жртвовати друге.

ДИВИО сам се стрпљењу и поштеном напору мојих колега академика Милоша Мацуре, Ериха Коша и Антонија Исаковића, да не устукну пред овим „Кламовим изасланицима”. Својим закључцима партијски актив је новинске чланке од 24. и 25. септембра одбацио „као неосноване и злонамерне”, посебно квалификације и оцене изашле у овим написима а и касније у штампи. Констатовано је да је материјал Комисије САНУ „отишао у јавност против њене воље и других органа Академије и злоупотребљен је”. Још једном је истакнуто да се текст налазио у припремној фази рада, и у самој Комисији је добио већи број примедаба.

Стога је Комисија закључила да се одговарајући делови текста замене, у ком смислу су припремљени нови текстови, и да се одбаце „сви ставови који нису поткрепљени научним чињеницама”. Подвучено је да „текст који је неовлашћено продро у јавност није добио подршку Комисије”, па је закључено да тај текст не може добити ни подршку актива.

Најзад, актив је био мишљења и да постоје „озбиљни разлози” да се рад на овом важном послу настави, па је изражено уверење „да ће Председништво Академије наћи одговарајуће модалитете за настављање овог посла”.

НАЖАЛОСТ, ни после састанка Партијског актива и донетих закључака, ситуација у јавности поводом тзв. „меморандума” и даље се није смиривала. Председништво САНУ одржало је 21. октобра 1986. своју седницу на којој је разматрало створену атмосферу око тзв. „меморандума” и нежељене одјеке у јавности те је донело своје саопштење које је достављено Председништву СР Србије, Градској конференцији савеза комуниста и Танјугу, формулисано у шест тачака. Ови закључци углавном понављају претходно већ изнесене разлоге који су довели до скупштинске одлуке о писању меморандума. Поновљен је и већ раније изражен став о недопустивом и нелегитимном начину на који је радни текст доспео у јавност. Констатовано је да Председништво није разматрало па ни прихватило недовршени радни текст који је доспео у јавност. Тај текст не одражава никакво опште мишљење, јер је рад на његовом коначном уобличавању прекинут док је још био у току. „Председништво сматра да је атмосфера која је непосредно створена око овог нацрта и која представља стварно узнемирење јавности онемогућила сваки даљи рад на тексту, па се стога он обуставља” али да је „с обзиром на значај и сложеност ствари које су у питању, потребно организовати научне скупове о фундаменталним проблемима друштва и друге облике истраживачког рада у овој области”.

Председништво САНУ донело је закључке као видљив знак уверења да се организацијом научних скупова посвећених актуелним друштвеним проблемима помогну напори око превазилажења кризних стања у нашем друштву, а затим је одлучено и да се свечана седница посвећена стогодишњици Академије одржи маја 1987. обележавајући њен први скуп. Били су то и последњи разумни покушаји да се цела афера смири и, разуме се, сачува пуно достојанство САНУ.

ГЛУВИМА СЕ НЕ ПЕВА

СТИД  ме је обузимао када сам видео и чуо како председник Градске конференције Савеза комуниста др Драгиша Павловић, секретар Радмило Кљајић и Душан Митевић, члан Председништва говоре под кровом једне националне установе, како се бахато шепуре као извршиоци партијских одлука о којима се не може расправљати. Ко зна по који пут уверио сам се у тачност латинске мудрости да не вреди Surdis auris canere (Глувим ушима певати).

СУТРА: НА ЧЕЛУ СРБИЈЕ БИЛИ СУ НЕСПОСОБНИ ПОЛИТИЧАРИ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ГЛОДАРИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАЗБИЈАЈУ АКАДЕМИЈУ: Учили су нас постојано да је тек у Јајцу зачета срећа наших народа и народности

18. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АКАДЕМИЈА У СРЕДИШТУ СВИХ НАУЧНИХ ЗБИВАЊА: Павле Савић је био независан и неосетљив на почасти и подмићивања

17. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације