ФЕЉТОН - ВИШЕ СИЛЕ ПОДГРЕВАЛЕ СУ ХАЈКУ НА АКАДЕМИЈУ: За власт је било најважније да провуче црвену нит великосрпске опасности

ВEЋ 13. јуна 1985, на својој IV седници Председништво САНУ, на основу закључака са Годишње скупштине и предлога Извршног одбора, именовало је посебан „Одбор за припрему меморандума о актуелним друштвеним питањима”, који ће Председништво усвојити у септембру ове године.

Душан Каназир, председник и Александар Деспић, потпредседник Академије , Фото Музеј науке и технологије

За чланове Одбора именовани су академици: Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић и дописни чланови: Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић.

Именовани Одбор отпочео је са радом и деловао је на три начина: 1) одржавао је редовне одборске седнице, 2) ангажовао је поједине консултанте, и, најзад, одлучио да се за поједине проблеме створе и тзв. тематски тимови. Колико се из вођених бележака види, у раду око израде тзв. „меморандума” учествовала су 23 редовна и дописна члана, а први видни показатељ њихових настојања обухваћен је рукописом који је имао карактер радног материјала. Он садржи 74 странице прикупљених предлога и прилога који су могли да послуже за обликовање једног преднацрта. Одбор, односно Комисија за израду овог документа, управо је затечена у тој фази рада. У тренутку када су „Вечерње новости” на илегалан начин дошле у посед једне радне копије и отпочеле своју кампању против чланова Комисије и Академије као целине, добијено је већ и 40 страница разних допуна и предлога измена у тексту. Очигледна је била намера писања тзв. „меморандума” да Академијиним телима, једино надлежним за усвајање текста, тј. Председништву и Скупштини, поднесу спис чија ће садржина бити прихватљива, а о савременим проблемима нашега друштва исказати становиште Академије у целини. Радна атмосфера била је на висини и све је говорило у прилог мишљењу да ће Комисија успети да сачини један докуменат који ће по озбиљности и савесности свога садржаја бити усаглашен са тежином тадањег историјског тренутка. Писци су били једнодушни у уверењу да раде по савести и друштву поверавају своје најбоље и најдобронамерније оцене постојећег стања и предлоге за превазилажење државне кризе.

ДОГАЂАЈИ су нажалост ишли другим током. Већ 24. септембра 1986. објављен је чланак у „Вечерњим новостима”: „Понуда безнађа”, а 25. септембра и наставак у истом листу. Од тог тренутка о тзв. „меморандуму” писало се као о „Меморандуму” готово у свим гласилима у нашој земљи и најоштрија осуда овог текста била је скоро једногласна.

Кампања је била провидна, а режија сасвим једноставна, преузета из расположиве залихе комунистичког начина обрачунавања са противницима. Више силе, махом невидљиве, потпиривале су из својих заштићених бусија идеолошку ватру свога правоверја. На свим странама синхронизовано је грмело и тутњало, а једном смишљени сценарио предвиђао је да ће се сама Академија преко својих „здравих снага” обрачунати са својим члановима који су у њеном крилу мучки и заверенички припремали и један изразито антидржавни   документ саздан на недвосмислено јасној великосрпској основи. Ради осликавања његове тежине и опасности коју је он у себи крио, узете су у помоћ и све оне оптужбе којима је својевремено жигосано Гарашаниново „Начертаније” из 1844, настало у пуном јеку романтизма и као одјек сличних идеја о стварању националних држава у Европи. На тај начин, већ раније осуђени и анатемисани Илија Гарашанин, силом чудовишне логике разних идеолошких силника, постао је наш непосредни предак. Било је најважније да се црвена нит великосрпске опасности провуче и до наших дана.

Како је реаговала сама Академија, њено часништво и појединци? Само обневиделим моћницима није било јасно да је Академија у својој бити  установа која, изложена оваквој измишљеној хајци, не може и не сме ни по коју цену да жртвује своје достојанство, а појединци и своје слободно научно уверење. Полазећи од те чињенице, све опробане методе које се примењују за покоравање противника нису погодне када је реч о једној Академији. То су махом установе у којима се дуго памти, а несмотрена или погрешна иступања тешко праштају. То је установа која, срећом, мисли на поступке својих предака, а ослањање на светле примере уграђује се у традицију која води не унатраг, већ унапред. Из тих разлога, установе попут универзитета и академија лакше и безболније преброђују и своје силазне тренутке, брже и ефикасније оне се обнављају и враћају свој тренутно затамњени сјај. Само обневидели моћници нису схватили да ће свака битка са једном јединственом Академијом бити унапред изгубљена. Драма се наставила.

У „ПОЛИТИЦИ експрес“ од 25. септембра објављене су изјаве академика Милоша Мацуре, председника актива комуниста САНУ као и Антонија Исаковића, заменика председника Одбора за израду меморандума и председника Академије Душана Каназира. Основни став у овим изјавама односио се на нелегалан начин на који су се делови једног текста који се налазио у „процесу стварања” појавили у јавности. Истакнуто је и то да иза једног још недовршеног текста који ниједном телу Академије није поднет, „нико званично не стоји”.

„Вечерње новости” од 27. септембра 1986. објавиле су и засебну изјаву потпредседника Антонија Исаковића који је, поред осталог, још потпуније изнео став: „Све док Комисија свој рад не оконча и док Председништво САНУ не донесе одлуку о његовој садржини и намени, сам документ не може се, заиста, сматрати ни преднацртом, нити о њему расправљати пре него што текст буде поднет надлежним телима Академије.”

Нажалост, сви ти тачни и разложни докази нису стишали једном покренуту хајку. Напротив, што су се из Академије чули све одлучнији гласови против вређања и понижавања њеног угледа, растао је и бес моћника. Мени је било јасно да сви докази који су засновани на чврстим чињеницама изазивају само супротно дејство. Комунистичка власт једноставно не поседује инструменте који би јој омогућили да призна било какву своју погрешку, а њено идеолошко устројство блокира пријемчивост за разумне доказе противника кога су осудили.

И као што су некада милитантној католичкој цркви били неопходни јеретици које је спаљивала очински забринута за њихове душе, тоталитарна идеологија попут комунистичке до ситница је разрадила старе и опробане начине за уништење свих кочничара револуције.

Из прошлости је научила и важност јавног покајања, неопходност „добровољног” моралног самоуништења. Све те методе већ сам раније искусио, у ловћенској афери и, посебно, као декан Филозофског факултета, када се власт, по Титовој жељи, безобзирно окомила на осам професора филозофије и социологије, проглашавајући их јеретицима и тровачима омладинских душа.

ДАТ ЈЕ ЗНАК ЗА НАПАД

ПРИТИСАК  на Академију збиг тзв. "Меморандума" није јењавао већ је сваким даном стицао и своје ново убрзање. Овакво ремек-дело политике у обрачунавању са противником, у овом случају са национализмом, предвиђа хитро оглашавање проверених, без обзира на положај и степен њихове умне развијености. Дат је знак за нападање, а први предуслов за успех треба тражити у издржљивости нападача који опсаду не могу да дигну све док се не огласи и труба која је надлежна за престанак целе операције.

СУТРА: ВРЕМЕ ПОЛИТИЧКЕ СРАМОТЕ И БЕЗУМЉА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ГЛОДАРИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАЗБИЈАЈУ АКАДЕМИЈУ: Учили су нас постојано да је тек у Јајцу зачета срећа наших народа и народности

18. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АКАДЕМИЈА У СРЕДИШТУ СВИХ НАУЧНИХ ЗБИВАЊА: Павле Савић је био независан и неосетљив на почасти и подмићивања

17. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - МУДРИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИДА РАНЕ СРПСКИ ЦРКВЕ: Црква осамдесет пута молила власти да дозволи да се настави градња храма Светох Саве

16. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације