ФЕЉТОН - МЕМОРАНДУМ САНУ БРИГА ЗА ОЧУВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: трах од "велике Србије" послужио је као оправдање за све неправде у Југославији

АКО сам и за тренутак поверовао да ћу у САНУ наћи место за спокојни ји рад него на Филозофском факултету, ја сам се преварио и брзо увидео да то није тако.

Академик Иван Максимовић , Фото Архив "САНУ"

Споља гледано, САНУ је била установа чврсто ослоњена на своје прошле заслуге. Пуна искуства и мудрости коју захтева јавни рад, умела је да нађе заједнички језик са властима. У обостраном надмудривању створена је и једна подношљива равнотежа која је, споља гледано, могла да пружи и нетачну слику да је Академија своју независност предала у руке режиму. Свакако да је у широј јавности штетио угледу Академије и избор у чланство појединих изразито политички обојених људи: Бориса Кидрича, Моше Пијаде, Едварда Кардеља, Гојка Николиша, а изнад свих Јосипа Броза Тита кога је скупштина Академије прогласила за свог почасног члана. Сумње нема, били су то уступци режиму учињени како би се Академија заштитила од разних притисака власти која је у односу на њу сачувала и трајно подозрење.

То су били разлози због којих је администрација Академије обично поверавана провереним партијским људима који су брзо откривали своју праву нарав и поверене задатке.

Избор Велибора Глигорића за председника Академије обећавао је, у односу на власт, крајњу покорност и послушност. За његово време умртвљена је свака озбиљнија делатност Академије, изостала је и снажнија јавна реч која би упозоравала на заиста тешко стање у којем се нашао српски народ. Академија је готово занемела и постала пасивни посматрач неповољних прилика, посебно економске подјармљености и свесрдне пљачке коју су проводиле развијеније републике. Мир у кући осигуравала је покорена, пасивна Србија чији су политичари свесно учествовали у попуштању пред све жешћим и дрскијим захтевима ради пристајања на заједнички живот. Била је јавна тајна да је формула владања гласила: „Слаба Србија - јака Југославија” а свако упозорење да то руши Југославију жигосано је као великосрпски национализам. Са запрепашћењем могло се запазити како код Срба, не само у Србији већ и у другим републикама, систем непрестано проналази и умножава политичаре сасвим спремне да прихвате апсурдну политику потискивања и понижавања српског народа, све по упутствима која су некада створена у Коминтерни.

СТРАХ од Велике Србије послужио је као оправдање за све неправде државног уређења наше земље. Остарели Тито није више имао снаге да битно укроти своје сараднике.

Масовни покрет у Хрватској био је његов последњи покушај да хрватски национализам обузда и стави под своју личну контролу. Али, за покоравање једног Владимира Бакарића и његове више-мање прикривене франковачке идеје, било је касно. Ликвидација Савке Дабчевић и Мике Трипала била је Пирова победа, после које се у Хрватској наставио процес који је 1974. године довео до тзв. „Брионског устава”. Тим уставом озакоњен је неприродно подређен положај српске републике у односу на друге. И док је код осталих јачала идеја државности и могућност самосталног одлучивања, Србија је претворена у једну фиктивну републику са двема покрајинама створеним искључиво да укоче и спрече могућност њеног самосталног одлучивања.

Све те примедбе на Устав из 1974. нису представљале нека посебна открића. Прилике су биле већ сасвим упрошћене, а замке и припремљене омче за Србију сасвим провидне. Само општа места обухватао је и сваки озбиљнији разговор о економској пљачки Србије, док је положај Срба у Хрватској ове водио у незадрживе токове асимилације... У свести свију још је било присутно сазнање о величини жртава које су Србија и Црна Гора поднеле за Југославију. Владало је и уверење да једино у целовитој Југославији постоји могућност да сви Срби живе у једној држави. У свим тим размишљањима присутна је била и чињеница да би, распадом земље, око 3.000.000 Срба остало ван граница своје матичне републике. Све те мисли постепено су се јављале и у САНУ.

СИЛОМ овако драматичних околности, расло је уверење да САНУ не може и не сме да остане по страни, да ћути као да се ништа не догађа, као да већ не гори кров наше заједничке куће. Стално се увећавао број оних који су захтевали да се у јавности огласи САНУ као највиша научна институција српског народа. Одбацивали су одлучно захтев да се САНУ не сме упуштати у дневнополитичке проблеме, већ је њен задатак да се искључиво бави науком. Противници оваквих схватања истицали су да се српски народ налази у изузетно тешким приликама, да је угрожен биолошки и да није ни етички, ни морално у реду да се пред оваквим збивањима упорно ћути као да се ништа не дешава. Општа народна несрећа непрестано је одјекивала у САНУ, а истовремено је расло осећање јединства без обзира на поједина политичка опредељења.

Сазреле су прилике да се покуша да Академија као установа саопшти јавности своје виђење југословенске кризе. Постојала је најбоља намера да се одговорним политичарима помогне у решавању ове кризе, а полазна тачка писања Меморандума била је везана за бригу око очувања, а не рушења Југославије. За даљи став Академије од важности је било заседање њене Скупштине, одржане 23. маја 1985. године, када се после излагања потпредседника Александра Деспића и генералног секретара Симе Ћирковића развила жива и садржајна дискусија.

СВИ дискутанти су са пажњом говорили и о општој друштвеној и економској кризи у земљи, посебно о привреди која је у застоју, незапослености, презадужености, претећој инфлацији и разуме се о стању у СР Србији и њеном положају у Федерацији. Све што је речено исказано је крајње ангажовано и са дубоким уверењем да и САНУ треба да помогне опште напоре нашега друштва да нађе излаз из ове тешке кризе. Тада је дошло и до предлога да се „у облику меморандума истакну најактуелнији друштвени, политички, економски, социјални, научни и културни проблеми и да се тај меморандум упути свима онима који су одговорни за вођење јавних послова у Србији и Југославији”.

Истакнуто је тим поводом и мишљење „да ми немамо солидну основу да озбиљно помогнемо у решавању кризе, а да се решење ових проблема не да остварити без укупног учешћа и координираног рада свих радних људи, свих кадрова у нашој земљи, јер је криза општа и тражи једну такву општу мобилизацију”. Штавише, на Скупштини је изнето и мишљење да „Академија има довољно научних кадрова који би се могли користити у научном сагледавању одређених проблема привреде, економских и друштвених односа, али се они недовљно користе”. Предлагач за писање Меморандума био је дописни члан Иван Максимовић. Једногласним одобравањем дискусије, на већ устаљени начин, прихваћени су и сами предлози, а на првом месту задатак да се приступи изради једног текста којему је предлагач дао радни наслов „Меморандум”.

УГРОЖЕН ОПСТАНАК

НАГОМИЛАЛЕ су се неправде које су почеле да угрожавају опстанак земље. Сви ти опасни и нерешени проблеми потхрањивали су оправдано незадовољство. Постепено се стварало уверење да даљи развој наше земље не може ићи овим смером и да је крајње време да се бар покуша са заустављањем оних центрифугалних снага које су већ припремале распад Југославије. Не изненађује ни чињеница да су интелектуалне и политичке снаге у Србији биле последње које су се могле помирити са распадањем земље.

СУТРА: ВИШЕ СИЛЕ ПОДГРЕВАЛЕ СУ ХАЈКУ НА АКАДЕМИЈУ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ГЛОДАРИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАЗБИЈАЈУ АКАДЕМИЈУ: Учили су нас постојано да је тек у Јајцу зачета срећа наших народа и народности

18. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АКАДЕМИЈА У СРЕДИШТУ СВИХ НАУЧНИХ ЗБИВАЊА: Павле Савић је био независан и неосетљив на почасти и подмићивања

17. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - МУДРИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИДА РАНЕ СРПСКИ ЦРКВЕ: Црква осамдесет пута молила власти да дозволи да се настави градња храма Светох Саве

16. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРОНАЛАЗАК СРПСКОГ КОДЕКСА ИЗ XIII ВЕКА: Међу пронађеним рукописима био је и „Зборник попа Драгоља” из XIII века

15. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације