ФЕЉТОН - ГЛОДАРИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАЗБИЈАЈУ АКАДЕМИЈУ: Учили су нас постојано да је тек у Јајцу зачета срећа наших народа и народности

КОЛИКО су прилике у титовској Југославији биле оптерећене разним погрешним тежњама које су насилно и без научног оправдања морале да покрију једном створене политичке одлуке, да по сваку цену одбране њихову неприкосновеност, сведочи и пример око оснивања Војвођанске академије наука и уметности.

Тито, Павле Савић, Едвард Кардељ и Иван Гошњак у Институту Винча, Фото Музеј Југославије

Ништа није било разумније него да се пре одлуке о њеном оснивању затражи мишљење САНУ, ово тим пре што се у саставу ове институције већ одавно налазио и већи број научника из Војводине. САНУ се одувек, колико је могла, бранила од начела тзв. „кључа” приликом избора нових чланова. Њено одлучујуће мерило било је засновано на стварним вредностима и научном доприносу предложених кандидата. Свима нам је било јасно да принцип „кључа” успоставља нова мерила вредности и да његова примена руши углед Академије као највише научне установе у српском народу. Отуда је наше запрепашћење било веће када смо преко ноћи обавештени да је председник Павле Савић подлегао политичком притиску и да је пристао на оснивање Војвођанске академије. Јер, свима је било јасно да је до овог чина дошло на захтев политичких а не научних потреба и да је њено оснивање у оквирима јачања аутономашких снага у овој српској покрајини.

Била је јавна тајна да је овај пристанак од Павла Савића лично тражио председник Тито и да је све свршено приликом његовог боравка у Карађорђеву. Овакво држање једног несумњиво паметног и лично храброг човека, а уз то и личности са изузетном политичко-партијском биографијом као што је био Павле Савић, може само да посведочи о снази оног системског механизма који је непогрешиво знао где су стварни извори власти и ко доноси неприкосновене одлуке. Схватио сам да је отпор оваквом устројству могућ само до одређене границе, тачније до оног степена који одобрава свемоћна централна власт. На тој граници престају сви привиди, укидају се могуће полемике и опирања и почиње примена светог начела послушности...Какви сурови обрачуни следују онима који не поштују те јасно обележене демаркационе линије!

ИЗ СЛУЧАЈА Павла Савића научио сам много о процењивању људске носивости, о благовременом заустављању, гашењу или прилагођавању наших бунтовничких тежњи, о покорности коју моћници награђују на разне начине, у покретима као што је комунистички та награда подразумева и право на преживљавање. Научио сам и то да ни себе ни друге не треба онеспокојавати претераним захтевима. Тако је, најзад, основана Војвођанска академија. Иако сами мотиви тог чина нису били ни довољно јасни, а ни научно оправдани, ипак, мора се рећи да је ова Академија већ од почетка покушала да не разочара јавност и да својом политичком подршком не угрози изузетну делатност Матице српске. Сећам се да сам ја, који сам већ увелико био укључен у радне задатке и научне пројекте Матице српске, стрепео од чињенице да и научно и новчано тешко падне издржавање двеју сасвим сродних установа, од којих је Матица већ имала своје резултате. Према моме суду, било је то неразумно трошење снага које је могло да угрози и једну тако велику тековину српске културе као што је Матица српска. Бојао сам се за установу која је у својој дугој прошлости преживела многе политичке буре, савладала толика раскршћа на којима је стајала и, срећом, увек проналазила у себи и неку чудесну снагу да пронађе свој прави пут, да истраје и победи.

СТРАХОВАО сам да ће нови политички господари, обневидели у својем страху да сачувају власт, без колебања понизити, ограничити нашу стару Матицу српску и дати политичку предност своме новорођеном чеду: Војвођанској академији. Ово моје страховање било је тим оправданије јер сам већ увелико упознао поступке тзв. војвођанских аутономаша, политичара који су најпокорније обигравали око свемоћног Броза искоришћавајући за своје личне амбиције и господареву велику слабост везану за његове ловачке успехе. Са каквим блаженством су и бројни политичари учествовали у безумној државној гротески која је једно ловиште, у одређеним тренуцима, хитро претварала и у средиште државе! Знали су они добро да се на том месту, поред велике, светске политике, плету и оне мале политичке мреже од којих зависи и њихова лична судбина. А преведено на обични језик, то је значило и очување друштвених привилегија, право да се у животу користе менице без покрића. Сва морална беда ових аутономаша највидније је испољена у односу на српску духовну баштину.

О ТОМЕ сведочи и послератна судбина фрушкогорских манастира, толики узалудни вапаји и разна упозорења да се већ једном прекине са равнодушним посматрањем њихове пропасти. Као да се намерно хтело да се овај знаменити део српске духовне баштине коначно сасвим истисне из наше свести, да се испуне оне намере којима су се руководиле усташе када су је систематски разарале за време Другог светског рата. Како је овакво понашање сасвим одступало од оног свечаног прослављања Светог Саве 1945. у згради Народне скупштине у присуству маршала Тита када је дворана била украшена великом сликом „Св. Сава благосиља Српчад”! У то време, док су још трајале борбе у Срему, тражили су се ослонци у прошлој духовној баштини. Једва су се ратне операције прекинуле, отпочела је све безобзирнија борба за коначно освајање власти.

ТАКО се наметало мишљење да сва ранија збивања припадају некаквом преисторијском раздобљу, а да права историја отпочиње тек са народноослободилачком борбом народа Југославије. Такво стање брзо се одразило и у школским уџбеницима, где су несразмере ове врсте биле највидније у својој грубости. Било је тужно посматрати како се постепено гасе или слабе некада славна начела наше критичке историје. У немогућности да осваја цео југословенски простор, историја као наука морала се задовољити и навићи на смањене размере свога деловања. И док је у критичко писање и тумачење продирало нејединствено, каква-таква слика нашег једногласја створена је једино у заједничком неговању кривотворених историјских тумачења савремених збивања. Учили су нас постојано да је тек у Јајцу зачета истинска срећа наших народа и народности. Убеђивали су нас да ову просту истину оспоравају искључиво непријатељи слободе. Негде у тим првим послератним борбама око власти створена је и парола: „Нема слободе за непријатеље слободе”. Крајњи исход оваквих схватања почео је да даје своје плодове.

Изненадио ме је тако велики број оних које сам назвао „глодарима револуције”, поразила ме је пуна заштита коју су овакви људи добијали од разних моћника. Дато им је право да својим понашањем обоје нашу савременост, добили су пристанак да се без стида и суда каљугају у грабежљивости и корупцији. Створен  је тип разних послушника, трајних војника револуције, верника који су се заклињали у света начела међународног пролетаријата. Створен је само један велики и вешто брањени привид.

ОСВАЈАЊЕ ВЛАСТИ

ЗА БИТКУ у освајању власти стари симболи више нису били потребни, штавише они су оцењени као превазиђени и штетни, те су могли бити одстрањени као сувишно буржоаско наслеђе. У нашу свест све је више утискивано сазнање о новом распоређивању наше прошлости, што је довело и до великих неусаглашености између њеног старијег и новијег раздобља.

СУТРА: МЕМОРАНДУМ САНУ БРИГА ЗА ОЧУВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - МУДРИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИДА РАНЕ СРПСКИ ЦРКВЕ: Црква осамдесет пута молила власти да дозволи да се настави градња храма Светох Саве

16. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРОНАЛАЗАК СРПСКОГ КОДЕКСА ИЗ XIII ВЕКА: Међу пронађеним рукописима био је и „Зборник попа Драгоља” из XIII века

15. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОЋНИЦИ ТРАЖЕ ЉУБАВ СВОЈИХ ОПОЗИЦИОНАРА: Само су се лаковерни искрено чудили због грубих поступака нове власти

14. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације