ФЕЉТОН - АКАДЕМИЈА У СРЕДИШТУ СВИХ НАУЧНИХ ЗБИВАЊА: Павле Савић је био независан и неосетљив на почасти и подмићивања
НА ВЛАСТИТУ молбу отишао сам, пре времена, у пензију, 31. децембра 1982. године.
Учинио сам то из више разлога. Највише зато јер је у међу- времену стасао мој наследник Миодраг Јовановић и зато што сам 7. маја 1981. изабран за редовног члана САНУ. Тај избор донео ми је у САНУ и нове дужности, тако да сам све више осећао да не могу упоредо да обављам толике одговорне задатке. Определио сам се за САНУ, уверен да сам се, у границама својих моћи, одужио мом факултету. За мене је најважније било да у факултетским кризама не начиним неки погрешан потез...
У време мога избора за дописног члана САНУ, 27. априла 1972. и редовног члана 7. маја 1981, САНУ је управо пребродила оне недоумице које су обележиле и један део њене новије историје: да ли је САНУ институција првенствено почасног карактера, или је треба усмерити у правцу радне установе, окренуте животу. Прво схватање обележено је патином прошлости, а позивање на старе заслуге обично подсећа на кићење туђим перјем. Из тих разлога, ближа ми је била нова програмска оријентација коју је обнародовао новоизабрани председник Павле Савић. Био је то човек у том тренутку једини кадар да Академију постави на праве ноге и да је стави у средиште научних збивања. Потрес у Академији био је утолико већи јер је Савићево схватање Академије и њене улоге у друштву видно одударало од оне умртвљене атмосфере која је владала за време председниковања Велибора Глигорића. Глигорић је остављао је утисак човека који се боји и своје властите сенке.
ЗА СПРОВОЂЊЕЊЕ својих планова којима је желео да САНУ даде и неки нови смисао, Павле Савић је имао и потребне предуслове: велику политичку биографију коју је пратила и одговарајућа научна, везана за чувену групу Жолио-Кири. Сем тога, Савић је за време Другог светског рата био и потпредседник АВНОЈ и шифрант Врховног штаба, док му је супруга Бранка деловала као политички комесар пратећег батаљона при Врховном штабу. Знало се да, због своје ратне и партијске биографије, има у свако доба слободан приступ код Тита лично. Исто тако, било је познато да је човек изузетно скроман, да станује у малом стану, да презире државне привилегије... Чињеница да је био независан и неосетљив на почасти и подмићивање јачала је његову самосвест и дозвољавала му да се према свима, све до припадника последњег, највишег политичког круга понаша крајње слободно, понекад скоро изазовно, не обуздавајући неретко и горку иронију. Знало се, такође, да је са Титом на Ти и да је већ за време рата изборио себи привилегију да пред овим свемоћним човеком говори слободно...Налазећи се у самом средишту власти, Савић је био довољно искуствен, па и лукав да је за његов положај најмудрије да од господара живота и смрти тражи што мање, да не крије свој презир према ласкавцима и чанколизима који су се свакодневно умножавали, а челнике гледали увек заљубљеним очима. Имао је Павле Савић истински дар да открива глупаке и дволичњаке и да их безобзирно обасипа својим бритким досеткама и шалама.
СВЕСТАН себе и својих моћи, он је у САНУ брзо остварио нови стил у понашању, не плашећи се ни приговора да поступа самовољно и мимо Академијиног статута. За своје идеје и намере да добро продрма Академију Савић је стекао и сјајног сарадника у личности административног секретара Јосифа Папића. Папић је, пре свега, пленио својом изузетном интелигенцијом, образованошћу и необичном вредноћом...И као што Павле Савић никада није желео да у кругу силника уновчи своје велике партијске заслуге, бранећи гласно своју непоткупљивост, на сличан се начин Јосиф Папић поставио у САНУ...Тако је у Академији, а за њено добро, настао срећан сараднички спој председника и секретара, однос који је обојици доносио несумњиве користи, јер је био заснован на неограниченом међусобном поверењу. Колико је год то било могуће, Павле Савић се у Академији понашао као човек који не скрива своје амбиције да преобрази ову установу. Без увијања и тражења некаквих формалних демократских решења, он је своје одлуке доносио углавном сам, ослоњен првенствено на своју здраву памет и инстинкт човека који је у свом животу прегрмео многе буре, који је до краја спознао сву варљивост власти, а изнад свега научио да брзо препознаје непоуздане савезнике.
Мада је на први поглед овакво Савићево понашање многима изгледало као ћудљиво и непредвидљиво, ипак, иза многих његових наглих одлука могло се препознати да су донете на основу големог животног искуства спојеног са изузетном хитрином мисли. Савић је био човек рационалног начина мишљења и оно је представљало и његово главно животно уточиште.
ЈЕДНОМ, када сам га наговорио да посети Митрополијски архив у Сремским Карловцима који је Српска православна црква поверила на старање САНУ, пристао је да му покажем и друге знаменитости овога града. Пажљиво је разгледао Патријаршијски двор у којем је тада био смештен Војвођански архив, пристао је да направи и куртоазну посету сремском епископу Макарију. Све су те приче за њега биле нове, као да су га уводиле у страни и за њега непознати свет. Понекад ме је слушао скоро скрушено, будећи у мени жељу да га што више и потпуније обавестим о збивањима о којима се у свом бурном животу није благовремено обавестио. На том излету, после Сремских Карловаца, прихватио је и мој предлог да одемо и до манастира Крушедола. При повратку, Павле Савић се одједном окренуо, ударио ме по колену и рекао: „Хвала Ти што си ми све ово показао. Размишљам о свему што си причао, па ми се чини да сам живео некако поред.” То рече, и нагло ућута. У колима је завладала тишина, нико више да реч проговори. У том ћутању, кад је свако утонуо у само своја размишљања, возили смо се до Београда. То су оне драгоцене тишине у којима се осамостаљују наша осећања, када се рађа потреба да своје утиске сами распоредимо и себи протумачимо...
ОСЕТИО сам да је све оно што је имао видети у Сремским Карловцима и манастиру Крушедолу оставило снажан утисак на Павла Савића. Постављајући себи питање шта га је то могло највише обузети, учинило ми се да тачан одговор треба тражити у неочекиваном суочавању са изворним сведочанствима наше историје. Све оно што сам Павлу Савићу могао да кажем о Сремским Карловцима и манастиру Крушедолу и да те моје речи поткрепим и сачуваним сведочанствима, могло је да привуче пажњу једног тако умног човека какав је несумњиво био Павле Савић. У Крушедолу, над гробовима патријараха Арсенија III Чарнојевића и Арсенија IV Јовановића, краља Милана Обреновића и кнегиње Љубице, казивање о српској историји имало је већу веродостојност од свега што се могло прочитати у књигама. То су тренуци када пред нас излазе непосредни творци наше историје, када нам нуде своје одсањане животе. Суочавање са њима унапред нас разоружава и обавезује да избегавамо исхитрене и неодмерене закључке. Дирнула ме је она реченица коју је Павле Савић изговорио после Крушедола. Не верујем да сам се преварио што сам у њој осетио и неки носталгични призвук.
ЉУДСКИ ПРОГРЕС
ПАВЛЕ САВИЋ одгојен у духу интернационалистичких идеја о људском прогресу, он је многе духовне компоненте у развоју једнога народа једнострано занемаривао и потцењивао. У таквим ставовима сигурно га је охрабривао и вртоглави успон физике у чијем развоју је и сам учествовао. Па ипак, упркос заљубљености и скоро фанатичном веровању у природне науке, Павле Савић је имао слуха и за друге области људскога духа.
СУТРА: ГЛОДАРИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАЗБИЈАЈУ АКАДЕМИЈУ
УКРАЈИНА ДОБИЈА ЗАБРАНУ 20 ГОДИНА! Трампов предлог: "Ако им се не свиђа, имамо и другу варијанту"
ИАКО ће у Овални кабинет Беле куће ући тек за два и по месеца, већ су почеле анализе може ли Доналд Трамп испунити предизборна обећања и донети мир Украјини и Блиском истоку. Према писању "Вол стрит џорнала", који се позива на изворе блиске Трампу, саветници новоизабраног председника нуде замрзавање рата дуж прве линије, консолидацију окупираних територија за Русију, демилитаризовану зону и заустављање интеграције Кијева у НАТО на 20 година.
08. 11. 2024. у 09:02
ПУТИН ЗАПУШИО УСТА ЗАПАДУ: Његове речи о Олимпијским играма парају уши
ВЛАДИМИР путин говорио је Олимпијским играма које су пре неколико месеци одржане у Паризу
08. 11. 2024. у 18:34
УДАРИО НА ПОЛИЦИЈУ: Како је умро Ромео Савић, Кнелетов друг - у ноћи кад је Александар убијен сумња се да му је оставио поруку у хотелу
"ОТИМАО сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца и 'индијанаца', понижавао их и малтретирао! Често сам то чинио због других. После ме је то много коштало."
08. 11. 2024. у 19:44
Коментари (0)