ФЕЉТОН - МОЋНИЦИ ТРАЖЕ ЉУБАВ СВОЈИХ ОПОЗИЦИОНАРА: Само су се лаковерни искрено чудили због грубих поступака нове власти

ИСПАДАЊЕ из комунистичког лагера 1948. морало је да остави своје трагове. Иако се те године још не види пуни обим идеолошког разлаза, неће се он осетити ни до 1950. године. Ипак, пукотина се увећавала и она се више није могла сакрити.

Петар Коњовић, композитор опере "Кнез од Зете", Фото Архив САНУ

Сурови прогони присталица Информбироа свакако су раскинули и последње копче које су нас везивале за земље лагера. Екскомуникација из сигурног заклона комунистичке породице, бојкот, осуда и презир светске левице присиљавали су руководство земље на челу са Титом да, како зна и умије, разбије овај притисак, да одбаци срамни обруч какав је исковала неизрецива идеолошка мржња. Али, поновило се старо правило историје да јеретике негде спаљују, а негде дочекују и славе. Диктатуре које су се развиле у раздобљу после Првог и Другог светског рата створиле су и један посебан тип својих опозиционих страдалника који су означени као дисиденти.

Када се после Стаљинове смрти видно умањила могућност физичког уништења политичких противника, положај дисидената упадљиво се изменио. Не може се рећи да су режимске репресије сасвим обустављене, али је чињеница да нови властодршци више немају ону апсолутну власт својих претходника која је неограничено уништавала своје противнике. Са нешто више лукавства могао је једном жигосани дисидент да свој неповољни друштвени положај преокрене у своју корист. Без снаге да сасвим сатру своје противнике, режими су били принуђени да праве уступке са жељом да иностранству покажу своје хумано лице.

Завладао је и посебан облик друштвене корупције иза које се назирао и вешто смишљени систем узајамног подмићивања. У тој препреденој игри, уколико су критике дисидената биле жешће и оштрије, власт се више трудила да утеши своју неваљалу децу.

И ДОК  је у Совјетском Савезу до танчина извежбан и примењен овај систем сарадње између власти и опозиције, у Југославији су догађаји само привидно били слични.

Суштинска разлика је била у томе што југословенски опозициони интелектуалци, за разлику од своје совјетске браће, нису били спремни на сличне жртве, па ни на ону највећу: на живљење у анонимности. За опстојавање је било потребно да своју критику представе властима као неку врсту несрећне љубави према великим идеалима социјалне правде. Било је важно да моћници осете ту љубав па и жал што процеси у нашем друштву откривају и толике изобличености, што коче ону људску срећу коју су, не тако давно, у вихору рата, обећавали носиоци наше револуције.

Усудио бих се рећи да је такво понашање, то непрестано боцкање и задиркивање моћника, ускоро претворено у право занимање, а број оваквих професионалних забављача увећавао се сразмерно распоређеној власти. Уколико је власт појединца била већа, шири је био и круг њених забављача. Страх од отпуштања и повећане конкуренције деловао је подстицајно на увећавање критике и исмевања власти. А ти њени представници, тако сигурни у својим функцијама, блажено су се смешили, уверавајући и себе и друге у своју сопствену издржљивост. Оваква несташна опозициона чељад била су им дража и забавнија од оних који су своје господаре гледали понизно са изразима неубедљиве верности. Јер, управо у ту верност они нису веровали, сећајући се и својих издајстава према онима којима су се на оданост и трајну верност клели без задршке. Па ипак, упркос свему, никако не треба до краја потценити улогу баш таквих дворских будала. Њихова је заслуга да су нам они, бар за тренутак, разведрили мрка лица неуморних градитеља будуће људске среће.

Успели су они, опет за кратко, да скрену њихов брижни поглед у будућност и на оне обичне, свакодневне „крпице” о чијем враћању у свакодневни живот је певао Васко Попа. Чак и најблажа оцена улоге наших интелектуалаца у дограђивању многих привида онога времена тешко ће моћи да прећути појаву великог броја изразитих најамника, увек спремних да наоштре своја пера и да жустро крену у бој за велике идеале нашег збуњеног пролетаријата.

КАД мислим о оном времену, сећам се са каквим сам запрепашћењем читао у „Политици” опширан приказ Коњовићеве опере „Кнез од Зете”, која је у Београду изведена 29. децембра 1946. године. Сећам се и Коњовићевог узбуђења што ће се та његова опера, која је први пут изведена у Београду 1. јуна 1929, опет појавити после дугих година окупације. Инспирисан драмом Лазе Костића „Максим Црнојевић”, која му је послужила као либрето, Коњовић је с правом очекивао да ће његово дело бити прихваћено и праведно оцењено.

Али, убрзо после премијере појавио се у „Политици” чланак Милана Богдановића под насловом: „Од кнеза од Зете до истине о њему” са низом опасно формулисаних замерки које су прелазиле у отворени напад и то са идеолошке стране. Милан Богдановић је замерио композитору што у музици није одбацио „национално-романтичарске заблуде и није прихватио реалистички приступ који је наметнула послератна стварност”. Веома лукаво, он је подсећао да је Коњовић своје дело прерађивао за време рата инспиришући се догађајима који нису у складу са народноослободилачком борбом. Биле су то јасне, политичке алузије на оне „реакционарне” снаге које су биле поражене у рату чију победу је композитор јамачно прижељкивао. Био је то текст који је инспирисан у идеолошкој комисији, а у том уреду свакако је пронађен и аутор порученог текста.

ВЕЋ  25. јануара 1947. Петар Коњовић је на једанаест куцаних страница написао веома стручан одговор. Бранећи се од приговора да је своју оперу накнадно дорађивао, тврдио је да није мењао ни карактер ни идејни став Лазе Костића. Одбио је оптужбу да је оперу прерадио за време рата инспиришући се догађајима који нису у складу са народноослободилачком борбом. Сасвим у духу предратних полемичких обичаја, Коњовић је замолио „Политику” да се његов одговор штампа у истом листу у којем је објављена и критика. Био је очајан када му је ускраћено право на јавну реч. Сећам се атмосфере у салону код Рајићевих када су сви присутни, пуни огорчења, као на неком парастосу, тешили ојађеног композитора кога је један књижевни најамник понизио и жигосао у име неке своје идеолошке привржености. Искусном Коњовићу је било јасно да је код нових власти пао у немилост. То стање је погоршао и тиме што је као ректор Музичке академије дозволио прославу школског патрона, Светог Саве, због чега је одмах био укорен од ресорног министра Митре Митровић-Ђилас. Била је то и последња прослава Светог Саве у Музичкој академији у Београду. Одједном, само су се лаковерни и необавештени искрено чудили због грубих поступака нове власти.

МРАЧНИ ЧУВАРИ

ДОГОДИЛО се  да су чак и најсуровији властодршци, посебно они којима је поверен миран сан наших грађана, са наглашеном радошћу тражили друштво својих опозиционера. Познато је да су ти мрачни чувари наше садашње и будуће среће скупљали око себе баш такве људе, поверавајући им улогу својих дворских будала. Било је дирљиво видети како су и неки наши највећи писци и уметници без колебања пристајали на те улоге, трудећи се да задовоље своје моћне заштитнике.

СУТРА: ПРОНАЛАЗАК СРПСКОГ КОДЕКСА ИЗ XIII ВЕКА

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА: Државни брод без кормилара, стремио је ка подводним стенама на којима ће се разбити

12. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

2 1

ФЕЉТОН - ЗГУЖВАНИ МОЋНИЦИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ: Народ воли харизматске личности и оне му уливају и неко спокојство и сигурност

11. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

2 2

ФЕЉТОН - ВЛАСТ ЈАЛОВИМ ФРАЗАМ БЕЖИ ОД ПРАВИХ ПРОБЛЕМА : Државу је водила генерација политичара која није могла да чује истину

10. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације