ФЕЉТОН - ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА: Државни брод без кормилара, стремио је ка подводним стенама на којима ће се разбити

ПОСЛЕ Титове смрти нарастала је нека свечана тишина у свеопштем ишчекивању да се догоди нешто крупно и судбоносно.

Добривоје Видић, Фото "Википедија"

Тихо и потмуло свакодневно су се сусретале, а затим и сукобљавале, две струје. Најпре су се огласили они који су прижељкивали да се новонаста- ло стање не промени. Јавности су наметали уверење да је покојниково дело тако велико и чврсто, довољно моћно и вешто сливено да претраје у свом непромењеном облику. С друге стране, све гласније су наступали они који су одједном посумњали у све примљене завете, најпре своје, а затим и туђе. Свакодневни, обични живот све смелије је јуришао на упорно брањену свечану фасаду југословенске државе. Било је само питање времена када ће се потврдити злокобно предвиђање, па и искуство историје, да јаке личности или не могу, или не желе, да своје дело једном повере снажним наследницима, посебно онима који су кадри да превазиђу покојника. Очигледно је да су предуго живели у кругу дворских ласкаваца који су свакодневно уверавали моћника да је већ за живота себи и својем делу обезбедио вечност. Дуго понављана изрека француског краља Луја XIV, „Après moi, le déluge” ( После мене потоп ),  самољубива и цинична, показала се и као неко тачно предсказање. Али, и то нас учи историја, догађаји су обично ишли дру- гим правцем.

Брзо су се указале пукотине у државној згради, а јединство, тако неопходно за њен опстанак, ишчезло из глава свиклих на покорност и несамосталност, неотпорно повлађивање и слепу послушност. Онога часа када је нестао онај који је једини имао неограничено право да посеже за јавним добрима и да их ћудљиво удељује својим миљеницима, великом брзином увећавао се број оних који су себе сматрали легитимно посвећеним. Биле су то злоупотребе које нису могле да се прикрију као мали породични несташлуци за које се после траже речи разумевања и праштања. У таквом озакоњеном расулу незадрживо се растакала преостала снага угрожене југословенске заједнице, а наш државни брод без кормилара, са осам међусобно супротстављених капетана, пуним једрима је стремио ка подводним стенама на којима ће се коначно разбити. Тек је бродолом открио сву немоћ система да несрећу заустави и благовремено избегне.

У НАШЕМ слому брзо су испливале и све наше цивилизацијске разлике које су, разуме се услед принуде, потиснуте у балканске тмине где је њихова опака ћуд преображена у подношљиве привиде. Испоставило се, нажалост опет брзо, да нам је и национална свест грађена и потекла са разних источника, а пред тим открићем посустале су и оне духовне снаге које су биле првопозване и дужне да са свима незадовољницима започну договарање.

Појавиле су се и економске разлике, без сумње најлакше и најподатније за разне злоупотребе. У таквим приликама неминовно су страдале наше интелектуалне и духовне вредности. Деценијама хабане нису биле кадре да битно утичу и оплемене нашу политичку мисао.

Али, слушајући поуке из прошлости, ја сам себе заваравао веровањем да ће сви ти процеси деоба, у којима настају нова царства и још моћније диктатуре, нас мимоићи. Веровао сам, ето, да смо ми тако мали и при- родно упућени на суседску љубав. Тако сам веровао да се и све страхоте Другог светског рата, у којем су највише и у геноциду страдали Срби, можда могу превазићи мудрим сазнањем да је наш заједнички живот историјска неминовност и да је за све нас најпаметније да се не разбежимо по свету као ракова деца. Десило се другачије и ја се неизбежно морам сећати свих оних чланова моје породице који су ме опомињали да се чувам претераних заноса, да критички мислим и да разумно распоредим све своје сањарије. Нисам им веровао и дуго сам се опирао да признам свој пораз. Јер, готово свакодневно доживљавао сам разна разочарања и неочекивана отпадништва. Губио се разум, јавни морал, систем вредности, ишчезавали су они који су можда могли да помогну да у нашем народу ипак победе оне духовне снаге које су га учвршћивале и храбриле у разним искушењима његове бурне историје.

У ВИШЕДЕЦЕНИЈСКОМ силовању свести ми смо се морали навићи на лаж и подвалу да је наша историја краћа него што јесте. Отрпели смо и такву обману као што је тврђење Добривоја Видића који је имао смелости да председнику Титу у лице каже да је српски народ од досељења на Балкан, тек данас, захваљујући њему, први пут слободан. Од таквих и сличних изјава могуће је сачинити читаву збирку антологијског карактера. Била би она и најречитије сведочанство о дубини општег пада и растројства једног народа. Пред том суровом чињеницом човек мора да занеми, да се скруши над нашом бедом и да са преосталим умним снагама покуша да надвлада и потисне своје очајање.

У епохи протуреформације појављују се илустровани приручници који су приказивали начине и оруђа тортуре. Узимајући у руке књигу „Trattato degli instrumenti di martiro”  (Расправа о инструментима за мучење), мучитељи људскога рода нису морали да се замарају измишљањем многих оруђа за свој узвишени посао.

Такав користан уџбеник није створило наше време. Ако се нешто изменило, непромењена је остала једино људска патња. Разни политички системи, и на разним странама света, озбиљно су се потрудили да тај људски бол угуше тишином, да крици патње не допру до отупеле савести човечанства. Сећам се са каквим је очајањем мој теча Огњеслав Араницки говорио за време окупације о хипокризији света, о лажима које су овладале и премрежиле људске наде.

СЕЋАМ  се и мог рођака др Мирка Дошена, некадашњег народног посланика, речитог и кочоперног који доследно, до краја живота, није хтео да призна новонастало стање у Југославији. Са џеповима пуним билтена које је покупио у Америчкој читаоници, он би ми приликом сваког сусрета, као ватрени проповедник неке борбене секте, на улици тумачио ставове Волтера Липмана. Слепо је веровао у западну демократију, био је одан домаћој династији и заборављао је многе чињенице које су говориле о себичним и безобзирним тежњама политике великих и моћних. Тужно ми је било када је, занет у те своје идиличне слике света, са мисионарским жаром, ублажавао белосветску користољубивост, бездушно жртвовање верних савезника. У име своје вере, одбијао је после рата свако запослење.

„Избегавам колаборацију са комунистима, јер желим да чиста образа станем пред Његово величанство када се монархија буде вратила у ову земљу. Чувај се да не претераш у тој твојој колаборацији, када ови оду а наши дођу, испитиваће се понашање свих људи”, опомињао ме је као  овлашћени заступник једног другачијег света и његове правде. Није тај мој рођак ни приметио како се свакодневно смањује број оних који су желели да га чују и да се диве његовој обавештености и оштроумном предвиђању будућих интереса западних демократија.

Очување власти

НАЧЕЛО  очувања власти по сваку цену чврсто је ујединило осредњу а тако недаровиту већину, која се фанатично ушанчила у одбрани нечасно приграбљених повластица.

Развлачење јавних добара, без надзора и стида, озваничено је као награда за послушност.

У таквим општим приликама знатно је порасла моћ разних иностраних твораца зла, свих оних који су брже од нас схватили нашу при- јемчивост за промене. Уосталом, и у свету су већ после Стаљинове смрти завађени дијадоси острашћено хрлили ка неминовној деоби свога царства.

СУТРА: ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈУНАКА НАШЕ ДУХОВНОСТИ

Препоручујемо

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ТАЈНА ПОЛИЦИЈА ГАРАНТ ОПШТЕ НАРОДНЕ СРЕЋЕ: Титови лавови, били су у Европи и последњи одсјај исчезле феудалне епохе

09. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БОКА ЈЕ ПРЕДОДРЕЂЕНА ДА ПРКОСИ ВРЕМЕНУ: У Кoтору су стрељани побуњени морнари аустроугарске флоте, који су суђени на смрт

08. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације