Фељтон

ФЕЉТОН - ОДБРАНА ИСТИНЕ ПРЕД НАЛЕТИМА ДОГМАТИЧАРА: Власти покушавале међу професоре историје да протуре своје људе

Дејан Медаковић

07. 07. 2023. у 18:00

У TOM професорском кругу посебно се истицао Новаков асистент Иван Божић. Поседовао је широко хуманистичко образовање, а за нас студенте био је управо неисцрпни извор најразличитијих обавештења.

ФЕЉТОН - ОДБРАНА ИСТИНЕ ПРЕД НАЛЕТИМА ДОГМАТИЧАРА: Власти покушавале међу професоре историје да протуре своје људе

Увек савршено миран, уравнотежен и бескрајно марљив, сатима је био у стању да на некој старој писаћој машини, која је чудом преживела рат, куца за нас студенте скрипта из историје старог века. Прихватили су нас ти искусни професори из свег срца, као да су једва дочекали да се поново отворе факултетске двери, а учионице испуне младим светом, жељним знања. Доиста, за време ратне паузе, накупила се код студената велика енергија и она је незадрживо избијала из нас преносећи се и на наше професоре. Створено је убрзо и неко посебно јединство, нека присност која нас је с нашим професорима везала за цео живот. Схватили смо веома брзо да је њихова историјска улога у очувању истинске науке, у њеној одбрани пред налетима и захтевима догматичара.

Власти су покушавале да међу професоре историје протуре бар једног представника званичне идеологије, или да изаберу каквог новог асистента који ће на надлежно место преносити њихове мисли. Таква личност нађена је у лику некадашњег гимназијског професора Душана Перовића. Њему је Митра Митровић-Ђилас, тадањи министар просвете у Србији, поверила улогу комесара у историјској науци, с нескривеним задатком да припази на ове предратне професоре који су јамачно преузети из невоље, једноставно зато јер других и оданих тада није било.

ДУШАН Перовић је своју улогу схватио најозбиљније, желећи по сваку цену да оправда партијско поверење. На своју несрећу, он је био човек усмене науке, кадар да сатима до детаља прича о Првом српском устанку, да са марксистичке тачке осветли све развојне фазе српске револуције, да критички оцени улогу Срба у мађарској револуцији 1848, да укаже на велике заблуде грађанске историографије која, без примене марксистичких начела, може да створи искључиво искривљену слику наше прошлости. Све је то Душан Перовић умео да исприча, а говорио је дуго и сувопарно, једино је био потпуно немоћан да бар нешто од својих оцена и запажања стави на папир. Пред белином папира као да је одједном ишчезавала сва његова ученост и храброст, и он је био приморан да одустане од писања. Искусни професори одмах су уочили ову Перовићеву слабост и они су све учинили да се овај несрећни човек сам повуче, ризикујући да буде кажњен због неиспуњеног партијског задатка. Упамтио сам га као пример човека чија је апсолутна послушност далеко превазилазила његове стварне интелектуалне моћи. Перовићев одлазак професори историје дочекали су као свој лични успех. Нестао је из семинара за историју тихо и неприметно, баш онако како се једнога дана и појавио у нашој средини. Као утешну награду, партија којој је припадао доделила му је место директора Музеја Првог српског устанка који се тада налазио у кнез-Милошевом конаку у Топчидеру.

НИ СЛУТИО нисам да ће долазак Дејана Гојковића, чиновника Савезног комитета за науку и културу владе ФНРЈ, из основа изменити мој живот. Најпре ме је овај необични човек упослио у Савезној реституционој комисији, којој сам додељен на рад, заједно с бившим професором скопског факултета др Миленком Филиповићем и Јовом Ковачевићем. У згради Министарства просвете добили смо један собичак, а наш је први задатак био да прегледамо све пријаве ратне штете у Београду и да одвојимо и испитамо све оне предмете у којима смо открили податке који су се могли односити на нека однета културна и уметничка добра.

Данима смо листали по тим пожутелим хартијама и вребали какав податак како би га касније исцрпније обрадили. Било је јасно да су људи пријављивали своју ратну штету у чврстом уверењу да ће им држава стоструко надокнадити изгубљено или однето. Та нада им је дала повода да се довијају и да на разне начине измишљају своје стварне губитке.

Радећи у тој комисији брзо сам стекао навику да већ на основу садржаја пријаве разлучим истину од маште. Дејан Гојковић био је сасвим необичан човек. Син др Гавре Гојковића, подбана Хрватске из времена Аустроугарске монархије и баронице Кушевић од Велике Млаке у Туропољу, везао се за комунистички покрет у Загребу, а 1941. отишао у партизане.

Због знања енглеског језика обрео се у Италији у некој официрској мисији. Причао нам је како је 1944. летео у савезничким авионима над Београдом за време бомбардовања, не скривајући да је до тога дошло на основу захтева маршала Тита. Овај је доказивао Енглезима и Американцима да ће бомбардовање Београда изазвати код Немаца праву панику, а биће то и казна за српске колаборатере.

ПОСЛЕ рата Гојковић је отишао у дипломацију, најпре у Грчку, а после, по казни, у Албанију. У Атини се замерио неком моћнику из амбасаде када је спалио Кунове мапе „С партизанима”, које су достављене из Београда за даривање Грка. Сматрао је да су ти Кунови цртежи неубедљиви и да је чиста глупост и наивност уколико неко мисли да ће их Грци примити са уважавањем. У Тирани се упознао с неком Енглескињом, с којом је почео да игра тенис. Опоменут у амбасади да се чува шпијуна, а Енглескиња је сигурно агент Интелиџенс сервиса, одлучно је наставио да се дружи с овом љупком странкињом, после чега је нагло повучен из Албаније и додељен на рад Савезној реституционој комисији. Био је кадар да сваког часа испадне из било каквог наметнутог оквира, а понашао се тако лежерно и необавезно као да није спутан строгим правилима своје партијске организације.

Иако је био носилац споменице од 1941, он тај знак никада није ставио, а становао је негде на крају Земуна, у најмљеној соби код једне побожне жене, дозвољавајући да му чело главе над креветом виси шарена олеографија Богородице са Христом.

Слушајући Дејана Гојковића, стекао сам утисак да је тај господски син залутао у комунистички покрет из пуке радозналости, а примамљиве су му биле и опасности које је доносио партијски рад. За време рата радио је једно време код Рогожарског, у фабрици авионских делова која је производила за немачку војску. Знајући ко је у фабрици комуниста упозорио их је да одмах оду у партизане, а затим је дежурном агенту Гестапоа саопштио нека њихова имена, молећи га да га поведе у Београд код неке пријатељице. Била је то једина могућност да у Месни комитет Партије, са којим је сарађивао др Благоје Нешковић, донесе изванредно важан партијски материјал. Захваљујући Гојковићу добио сам задатак да отпутујем у Босну и Црну Гору и да помогнем око организовања реституције. Било је то још једно моје послератно путовање ван Београда.

ЛАКО СЕ РУШИ ТЕШКО СЕ ГРАДИ

У САРАЈЕВУ сам упознао старог конзерватора Дервиш-Тафру. Спор и одмерен у покретима и речима, скоро равнодушно је примио моја упутства, а затим ми је нашироко објашњавао како савремени сарајевски урбанисти намеравају да сасвим поруше стару Баш-чаршију.

Веле људи да у њој нема више живота, гасе се занати, а ћепенци су сви од дрвета, може и пожар да плане. А да је штета да нестане ово срце Сарајева, сумње нема, па нека ја, горе у Београду, порадим око тога да се Чаршија сачува. „Лако је рушити”, говорио је као неки источњачки мудрац, „али је тешко, јако тешко, градити”. Једноставна, али сасвим тачна мисао, помислио сам тада, слушајући овог искусног човека.

СУТРА: БОКА ЈЕ ПРЕДОДРЕЂЕНА ДА ПРКОСИ ВРЕМЕНУ

03. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 46

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09