ФЕЉТОН - ПРЕЋУТНО ПРИМИРЈЕ СА НОВИМ ВЛАСТИМА: Тито присуствовао првој послератној прослави Светог Саве

АKO бих се ипак усудио да из свега што сам чуо, у нашим дружењима у Симиној 9а, извучем неку црвену нит или пак поуку, рекао бих да је у нама беснео прави отпор према поданичком менталитету и навикама које је друштво нескривено тражило од нас.

Митра Митровић и Милован Ђилас пре рата у Београду, Фото Архив Алексе Ђиласа

До овог закључка долазим и зато што је један део Михизових посетилаца био члан партије, а то је морало да утиче на њихово поступање. Уколико је јавни притисак био већи, њихов је отпор изазивао дубље поштовање. Као да нам је свима било јасно да се овако настројени људи неће дуго задржати у једној организацији која је од својих чланова захтевала искључиво апсолутну покорност. Долазили су и победнички саопштавали своје велике и мале сукобе с разним партијским секретарима, док је Михиз, лежећи у кревету, давао коначне судове о њиховом понашању.

Упркос многим оштрим примедбама на рачун све брже поделе разних повластица, осуде дипломатских магазина из којих су тек створени бирократи обилно узимали, све видљивије поделе на грађане првог и другог реда, ипак, у Симиној 9а владало је и неко прећутно примирје са новим властима. Као да сви мостови још нису били спаљени, као да је гнев ових младих људи био усмерен не толико на суштину социјализма и новог поретка, колико на оне који су у име револуције започели с њеном распродајом.

Чула се у овој соби и нека посебна одбрана левице, као да су једино њена начела спасоносна за овај народ и нашу земљу, као да домаће поражене снаге заувек припадају прошлости. Иако смо већином били свесни какве је жртве у Југославији изазвао усташки терор и братоубилачки рат, изгледало је да смо у крајњем сабирању били помирени са свршеним чином, с ратним исходом у нашој домовини. Полазило се од једног привидног мира, као да су мрачна збивања и зли духови заувек укроћени и зато непоновљиви. Нисмо ми тада имали ни знања ни искуства да догађаје сагледамо у њиховој узрочној вези, а још мање смо били кадри да проникнемо у будућност.

ВЕЛИКО  олакшање доживљавали смо онда када смо члановима партије, као ванпартијци, смели рећи неке обичне истине за које смо тада сасвим наивно веровали да представљају нешто посебно и изузетно, неку до тада невиђену храброст. Била је то наша велика обмана за коју смо се грчевито ухватили, немоћни за веће подвиге. Тако је било важно да не искључимо сасвим нашу наду да неминовно мора доћи до поправљања разних неправди, изобличења која су само пролазне појаве у свим револуцијама. Временом, сасвим добро смо се извежбали у обмањивању и себе и других, као да је напокон успостављена и нека сношљива равнотежа, стање које никога не угрожава, а ипак пружа прилике да се чују и неуобичајене речи.

Највише је у сагледавању правих истина одмакао Жика Стојковић. Иако је из рата изашао као политички комесар болнице у једној бригади, већ у току рата дошао је у сукоб с партијским мишљењем, а убрзо затим следио је и његов коначни разлаз с организацијом с којом доиста није имао ништа заједничко. Михиз је одмах прозрео куда воде југословенски комунистич ки путеви, а изнад свега је схватио сву количину интелектуалне и моралне беде. За разлику од Жике Стојковића, који је све друштвене деформације доживљавао драматично, чак трагично, Михиз их је примао знатно лакше, као део једне велике трагикомедије чији крај предвиђа општи слом и ваљање по блату. Он је свет око себе посматрао без илузија, а људску глупост као неко трајно и неискорењиво зло.

СЛИКАРСКА група у Симиној 9а усредсредила је свој отпор према уметничкој принуди онога времена, а главни проповедници социјалистичког реализма, попут Радована Зоговића, Јована Поповића, Ота Бихаљи-Мерина, Елија Финција, изазивали су код њих само дубоки презир. Посебно су били узбуђени када је Радован Зоговић пред студентима Ликовне академије изјавио да је Сезаново сликарство ђубре. Тада је једино Мића Поповић, још у униформи, скупио храброст да устане у одбрану осуђеног Сезана. Изјавио је запрепашћеном Зоговићу да се он залаже за онај реализам који су проповедали националсоцијалисти,  једино нам ваља да немачке шлемове и кукасте крстове заменимо титовкама с црвеним звездама. Запрепашћење присутних било је огромно. Бахати и на беспоговорну послушност навикнути Зоговић занемео је, а затим је, без речи, бесно напустио салу. Правоверни студенти одмах су стали да вичу и да прете Мићи Поповићу који је мирно понављао: „Сезан  ђубре! Каква глупост! Појма тај нема о сликарству.”

У Симиној 9а ово иступање Миће Поповића дочекано је као право славље. Сви су одобравали његов иступ, а истовремено смо стрепели од одмазде овог партијског идеолога. Он се лично није светио, али је Мића Поповић и себи и другима јасно наговестио какав срамни положај очекује наше сликарство, какви су услови за преживљавање.

Победник се већ увелико спремао да завлада свим областима политичког и културног живота. Наоштрена су била најамничка пера да пишу о ангажованој књижевности, о свему што је величало путеве социјализма и радне победе наше пробуђене радничке класе...

ДЕШАВАЛИ су се и неспоразуми који су обично завршавали озбиљним прекорима и претњама. Тако се министар просвете у Србији Митра Митровић наљутила на ректора Музичке академије Петра Коњовића када се овај, не слутећи никакво зло, одлучио да у школи прослави Св. Саву. Десило се то 1947. године. А свега годину дана раније Св. Сава је као и пре рата слављен као школски светац. Штавише, првој прослави после ослобођења у Београду, одржаној на Коларчевом универзитету, присуствовао је и маршал Тито, тадањи председник привремене владе ДФЈ, док је реферат о светитељу одржао др Синиша Станковић, у својству председника Српске скупштине. Било је то време када се у војним јединицама још носио бадњак, а све те преваре служиле су истом циљу: учвршћивању нове власти. Али, како је време одмицало, све више се откривало право лице, сва она безобзирност и суровост која је премрежила наш јавни живот.

У Симиној 9а праћене су све ове појаве с неком скоро научничком тачношћу. Преко дана, на разним странама, сакупљали смо податке о друштвеној изопачености, а увече, истресали смо пуне торбе наших запажања и претресали све што је речено. Тако је дневно расло наше растојање са светом који нас је обручио и нагонио на предају. Довијали смо се на разне начине, савршено свесни да смо од првог дана започели једну игру са друштвеном силом чији исход није обећавао повољан исход по нас и наше отпоре...Изгледало је као да неко довољно надлежан и моћан оклева да нам коначно пресуди, као да је био уверен да за нас још има наде и да нисмо заувек изгубљени за ново друштвено устројство. Понекад сам имао утисак као да смо и сами потхрањивали такву наду и да је такав начин претворен у наше главно одбрамбено оружје.

САВЕСНОСТ ПОТКАЗИВАЧА

ВЛАСТИ су из Симине 9а добијале дневне и сасвим тачне информације о држању и уверењу сваког појединца, потказивачи су очигледно савесно обављали своје задатке. Звучи парадоксално, али и ови жбири највероватније нам нису били ненаклоњени, што је такође утицало на поступање моћника према овој шачици разбарушених студената,  још отпорних према светим начелима једне дисциплиноване организације, каква је тада била Комунистичка партија Југославије.

СУТРА: МИХИЗОВ "ТОПЛИ ЗЕЦ" НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА: Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута

02. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЧИЧА ДРАЖА У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Опако врзино коло је беспоштедно затирало српски народ

01. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - СУНОВРАТ ПОРАТНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА: На затвор осуђен министар Велизар Јанковић због трке коју је организивао Владислав Рибникар

30. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације