ФЕЉТОН - ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА: Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута
У МОЈА велика узбуђења свакако спада и процес загребачком надбискупу др Алојзију Степинцу. Неупућене је овај процес могао да зачуди, јер је још не тако давно, 10. маја 1946, загребачки надбискуп стајао на почасној трибини са совјетским генералима и хрватском владом, приликом прослављања дана победе.
Могло би се закључити да се тада још није ни знало какве је све грехе починио за време НДХ овај милитантни заступник божје воље на овој нашој убогој земљи. Разуме се, све је то био привид, јер су о надбискупу Степинцу већ постојала брижно прикупљена сведочанства о његовој сарадњи са „ускрслом хрватском државом”. Иако он лично није био усташа, већ најпре присталица ХСС и њеног вође др Влатка Мачека, остаје чињеница да је он свој целокупни ауторитет највишег црквеног прелата у Хрватској спремно уградио у ту марионетску државу, нимало безазлену по својим законима и обелодањеном политичком програму. И нови режим покушао је да по свом тако успешном рецепту придобије овог првосвештеника за сарадњу. Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута, доказ више с колико је стрпљења нови режим желео да га претвори у сарадника. Све се то изјаловило и Степинац је први одрекао послушност.
ЊЕГОВУ пастирску посланицу и бискупско писмо у којем су се могле чути и такве опомене: „Не дајте дјецу ђавлу”, режим је прихватио као праву објаву рата. Тек тада, извучени су из архиве докази о његовој сарадњи са усташама, злочин прекрштавања православних, послератно роварење против народне власти и он је суђен и осуђен. Била је то кобна грешка, типична за режиме који се ослањају на насиље, па губе из вида да постоје организације, католичка црква на пример, које своју моћ вековима граде на мученицима.
Управо они представљају највеће сведоке будуће победе, а њихова жртва - тако нас учи историја хришћанских цркава - никако се не може сматрати узалудном. Само неупућени су се могли чудити када је Света столица одбила Титову понуду да јој из затвора упути надбискупа Степинца. Слободан у Ватикану, он за католичку цркву нема ни пола од оног значаја који је добио као утамничени мученик. Иза Степинчевих речи изговорених на суду:
„Остајемо мирни” и „немамо си шта предбацити” стоје векови у којима су те исте мисли покретале горљиве заступнике своје вере, занесењаке који су мирио ишли у сусрет својој често неизвесној судбини.
ЧУДНО је да систем који је и сам створио свој појам мучеништва, неустрашивог држања пред класним непријатељем, када је напокон дошао на власт, заборавља на ту своју хероику, искључујући сваку могућност да се она појави и на другој страни. Ту другу страну и њено постојање систем једноставно не признаје, обневидео од своје сопствене моћи.
Усмерен искључиво на садашњост и на тренутак који се непосредно дешава, систем губи из вида будућност, он је неспособан да предвиђа, он не поштује ниједно туђе искуство, потцењује истрајност. Управо на таквим ставовима граде све религије своју слику света. Оне се са пажњом односе према својим сведоцима, оне их узносе и уписују златним словима у своје поменике.
Дуго сам размишљао о оба процеса, о Дражи Михаиловићу и Алојзију Степинцу. Осећао сам у оба случаја да је обрачун с противницима извршен за потребе тренутка, без обзира на будуће судове историје. Слутио сам да на тим суђењима није изговорена и нека коначна реч, да постоје многе недоречености које чекају скривене у неким невидљивијим скривницама да их неко у будућности дозове на светлост дана. Постоје, дакле, процеси који никада и нису закључени, а све њихове пресуде постају у једном тренутку ефемерне.
Пристижу нови људи који неће прихватити наша сведочења, који ће, вођени неким новим схватањима, обеснажити сва наша недела која смо починили у уверењу да смо то учинили ради усрећивања човечанства. Већ сада слутим да нам неће бити опроштено, као што историја није никада опростила и другим насилницима. Ако смо ова два процеса доживели само као епизоде једног револуционарног, кошмарног тренутка, већ сада ми је јасно да будућност која долази неће прихватити и коначно усвојити мотиве иза којих се скривало право, похлепно и властољубиво лице наше епохе.
ЧЕСТО се питам да ли ћемо још за нашег живота видети тај општи слом једне идеологије која је, као толике друге у прошлости, обманула своје вернике. Спознавши обмане, неминовно сам стављен пред велика искушења како да своја тако болна открића усагласим са свакодневним животом. Страховао сам да не погрешим и да ме не дотакне и унакази она машинерија коју је систем већ створио како би се свакодневно умножавао број оних који неће имати ни снаге ни воље да избегну лукаве замке одређеног тренутка. Тада сам себи ставио у задатак да што пре пронађем неке друге, и свакако сигурније заклоне, да се вежем за проверене истине које не може да обори и уништи стихија савремености. У ствари, ја сам се заправо трудио да пронађем и неки свој лични облик унутрашње емиграције.
Био је то покушај да останем на бојишту, али да сачувам своју душу. Стекао сам уверење да је такав компромис са сопственом савешћу једано могуће решење. Сваки други начин неминовно би ме морао одвући у нежељене компромисе и погодбе с крајње сумњивом моралном основом. Чињеница да су оваква решења била у нашем времену уопште могућна, говори у прилог мишљењу да за њихово постојање дугујемо разлазу Комунистичке партије Југославије са Москвом 1948. године. Олакшање услед овог сукоба није се осетило одмах, непосредно после екскомуникације наших комуниста из до тада јединствене породице. Још неко време трајао је напор Тита и његових сарадника да убеде Москву да они нису јеретици... Тек када је напокон изгубљена свака нада у помирење, а југословенска уверавања одбачена као безвредна, режим је био принуђен на извесна попуштања у унутрашњој политици.
НИЈЕ то било одступање од прокламоване правоверности, пирамида власти остала је докраја нетакнута, јер је исходишна тачка партијске моћи и даље почивала на неприкосновеној вољи председника Тита. Штавише, звучи скоро парадоксално, али је несумњиво тачно да је његов углед и његова моћ била у сталном успону. У отпору према Стаљину, Тито је већ одавно стекао моћну заштиту страних сила, у првом реду Америке. Без оклевања он се најсуровије обрачунао са присталицама Информбироа, а њихово хапшење протумачено је као сасвим природна превентивна мера, као нужно зло за спасавање угрожене државе...
У оваквим драматичним тренуцима увек сам се дивио брзини с којом се људи навикавају да привиде замене за истину. Сумње нема, већина је опредељена за покорно ношење јарма, уна пред помирена да у свом суморном животу вуче све те наметнуте терете.
НЕПОМИРЉИВИ СУПАРНИЦИ
ПРИМЕЊЕНЕ сурове за време Информбироа методе лако су објашњене као неизбежна предухитреност према онима који су то исто спремали својим противницима у случају да су се они дочепали власти. У таквој борби било је једино важно ко ће хитрије претећи и заскочити свога противника, свога крвног непомирљивог супарника у деоби власти. Сваку победу те врсте накнадно прате и разрађена теоријска образложења. Однекуда, постаје важно да се овакви беспоштедни обрачуни замагле и некаквим дубоко хуманим разлозима, јер сва је ова суровост била доследно у служби борбе за ослобођење експлоатације човека по човеку.
СУТРА: ЖАРИШТЕ ДУХОВНОГ ОТПОРА ВЛАДАЈУЋОЈ ИДЕОЛОГИЈИ
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (1)