ФЕЉТОН - ЧИКА ПАНТИНА ПУНА ТОРБА БОГОВА ИЗ ВИНЧЕ: Уочи отварања Музеја Београда партијска комисија је прекрајала српску историју

РАДЕЋИ у Музеју града Београда долазио сам до невероватних открића. Једно нам је приредио чика Миле Павловић Крпа, стари пензионисани гимназијски професор, публициста, поверљив човек Драгутина Димитријевића Аписа, пријатељ Стевана Сремца и ко зна коликог броја наших писаца, уметника и политичара.

Миле Павловић Крпа (у средини) са Живојином Балугџићем и Светоликом Јакшићем, Фото Википедија

Био је прави хрчак у прикупљању свега што је представљало било какву историјску вредност. Најлепше слике Косте Милићевића и Надежде Петровић висиле су у његовом стану. Поседовао је читаву збирку писама Ђуре Јакшића, аутографе Војислава Илића, дочепао се и заоставштине Стевана Сремца.

Околност да је као старији господин оженио знатно млађу жену, очигледно га је довела у новчане неприлике. Тако је Миле Павловић Крпа постао наш стални музејски снабдевач, а све оно што је доносио продавао је одмах и без икаквог цењкања. Београд је познавао доиста темељно, а дуго времена био је нераскидиви део аутентичне београдске боемије с неизбежним Радојем Домановићем, Јанком Веселиновићем и чича Илијом Станојевићем.

Био је чика Миле Павловић Крпа изворна личност старог Београда, а захваљујући њему Музеј града Београда откупио је многе драгоцене рукописе.

Једном нас је посетио управо у тренутку када смо с великим поштовањем посматрали тек откупљену посмртну маску песника Војислава Илића. Спазивши маску, Миле, као опарен, љутито рече: „Откуд вам овај фалсификат?”

„Какав фалсификат, чика Миле?”, одговорих одлучно. „Ко би још фалсификовао посмртну маску Војислава Илића?”

„Ово је фалсификат, а оригинал је код мене! Сутра га доносим. Погледајте! Где су му длаке из браде? Код сваког скидања посмртне маске откине се и неколико длака. Видећете сутра, на мом Војиславу постоје длаке, дакле овај је фалсификат”, закључи чика Миле Павловић ову нашу необичну дискусију.

Обешењак, сутрадан нам је донео посмртну маску Војислава Илића са длакама. Тако смо дошли до две посмртне маске несрећног Војислава Илића.

ЧЕСТО су се у Музеју појављивали сасвим необични посетиоци. Један од њих свакако је био чика Панта, сељак из Винче, који је схватио да се и од археолошких фигурица може живети. Обично би долазио у Музеј једном месечно с пуном шареницом винчанских статуета које је ишчепркао на овом изузетно богатом локалитету.

„Ево стиже чика Панта, с пуном торбом богова”, свечано би најављивао свој долазак. С њим се погађала Драга Гарашанин, једини археолог у Музеју. Понекад је било веома забавно слушати њихову „научну” препирку у којој је чика Панта Гарашаниновој тумачио своје датовање Винче, жустро доказујући да професор Милоје Васић, иначе највећи истраживач Винче, нема ни појма о хронологији њених слојева. Цена коју је он одредио за ове статуете износила је од десет до двадесет динара, а чика Панта је веома упорно, скоро тврдоглаво истрајавао на траженој цени.

„Нема попуста код чика Панте”, говорио би као увређено. „Није ово арпаџик па може и овако и онако. Ово је права антика, стара неколико хиљада година па вреди ваљда десет или двадесет динара. Ех, шта би Американци платили за ове богове.”

РАДОВИ око отварања Музеја града Београда текли су уобичајеним темпом. На првом спрату Вучове зграде смештена је археолошка и историјска збирка, а на четвртом наша Галерија слика. Исписивали смо и лепили легенде, намештали витрине покушавајући да у континуитету прикажемо историју Београда. У међувремену, добили смо и сталног директора, Јелену Милошевић, жену изузетне лепоте, али несигурну у процењивању наше поставке Музеја. Посебне главобоље имала је Јелена Милошевић око уређења одељења посвећеног кнезу Михаилу који је у то време лоше пролазио у марксистичкој историографији. Исто тако, и последња сала историје Београда била је одређена за приказ народноослободилачке борбе у Београду, при чему је централно место добила витрина с предметима бањичких жртава. Намештање музеја протицало је у неуморном пуштању „Патетичне симфоније” Петра Чајковског, те једине плоче којом смо однекуда располагали. Међутим, када је све било готово, Милошевићева нам је најавила посету једне партијске комисије, која ће Музеј пред његово отварање оценити с идеолошке стране. Сви кустоси треба да у својим одељењима сачекају другове из идеолошке комисије.

НАЈЗАД  се појавише. Ушли су са качкетима на глави, гегајући се лево-десно са рукама дубоко заривеним у џепове мантила. Говорили су гласно, свесни своје моћи. Међу њима је владала нека хијерархија, старешинство познато само њима. Једва смо могли да погодимо ко је у ствари челни човек ове необичне комисије. У одељењу у којем је обележен Први српски устанак гласно су негодовали што нема довољно експоната. Говорили су у круг један другоме као да се исповедају.

„Три-четири пиштоља и неколико јатагана и ове кремењаче, па зар је то веран приказ српског устанка. И један затварач од топа, па то је бедно.” Ћутке и с климањем глава читали су Ђиласову дефиницију I српског устанка коју је Гордана Јовановић калиграфски исписала и залепила као неку паролу изнад витрине с оружјем. „Први српски устанак био је по форми сељачка револуција, а по садржају буржоаска”, тако некако је Ђилас пресудио Карађорђу и његовим борцима.

НАЈГОРЕ  је, ипак, прошао кнез Михаило. У овој соби осута је права паљба по несрећном кнезу: „Гле, гле, колико ли само доби овај турски пандур”, издера се један члан комисије.

„А тачно се зна да је он спријечио револуционарну борбу балканских народа против Турске.

Хтио је човјек да дипломатише а не да гине за слободу”, изрече ову тешку оптужбу још један члан комисије, очигледно из Црне Горе. „Смањити, смањити треба у овој соби експонате, а и легенда недостаје која би на критички начин оценила његово време. Шта да лажемо, био је прави аутократа. Говоре другови да ћемо му скинути у Београду онај његов споменик код позоришта. И заслужио је вала да га скину, биће то правилно решење.”

И док та комисија пресуђује и прекраја српску историју, Јелена Милошевић преплашено бележи њихове примедбе, а ја већ слутим какву ће збрку направити ови људи у већ постављеном Музеју.

ИПАК, најгоре је тек дошло. У сали посвећеној НОБ у Београду на почасном месту витрине бањичких жртава спазише црвену крпицу са извезеним именима талаца из собе смрти.

Један из комисије скоро заурла: „Овај је остао жив, он није стрељан, јер је издајник.

Одмах, одмах да сте уништили његово име са ове крпе.”

Хитро је позвана Гордана Јовановић која је ту, пред очима целе комисије, маказицама исецкала име овог несрећног издајника, после чега је крпица враћена на своје место, а комисија отишла умирена и уверена да је обавила важан и тежак идеолошки посао.

Турски слуга

У ОДЕЉЕЊУ  Музеју града Београда, где је изложено Милошево време, чланови партијске комисије, која је обишла Музеј пред његово отварање, посебно  су негодовали. „Овај турски слуга добио је већи простор од Карађорђа”, говорили су срдито. „Ма не може то тако, како некоме пада на памет да ређа предмете.”

СУТРА: ПАРТИЈСКА ГИЉОТИНА ЗА ПРОМЕНУ ИСТОРИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

23. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације