ФЕЉТОН - ПОЛИТИКА ЈЕ ВРЛО ПРОСТА ДЕЛАТНОСТ : Савршен човек, савршено друштво, савршено уметничко дело је неоствариво

НАМЕЋЕ ми се питање: да ли су идеали априори неоствариви или је људска природа недорасла идеалима које су пројектовали неки најимагинативнији умови, пророци који су се служили и науком, као Маркс, на пример?

Добрица Ћосић испред Народне скупштине , Документација „Новости“

– На то питање покушавам да одговорим од кад сам постао писац. Можда је један од рационалних покретача мог опредељења за тај занат било и питање: зашто су људски идеали неоствариви? Зашто је савршен човек, савршено друштво, савршено уметничко дело неоствариво? Одговор на то неразумно питање најпре сам тражио у људској прошлости, у свету зла, патње, несреће људске, у наслеђу које продужавамо, у архетипу који носимо, у немоћи видних и значајнијих промена у људској природи... Касније у „Времену зла“, немоћ човекову да оствари своје идеале, тражио сам не само у самим његовим идеалима, тј. идеологији, карактеру те бољшевичке идеологије и свету у коме се она претварала у друштвену стварност... Ни после хиљада исписаних страница о човеку и његовом свету, ја немам убедљивији одговор на твоје питање од овог најлакшег: Идеал је смрт! Он не припада животу. Он је стање смрти. Само је смрт савршена.

Сложио се са мном да у овом разговору не можемо да заобиђемо неизбежно питање о „ангажованом писцу“.Ниси ли ти ипак уморан од свега? Ниси ли дубоко резигниран над собом, друштвом, светом у коме живиш? – питам се и питам те.

– МОЈЕ ДОБА  је било ангажовано доба у епохалним сударима супротстављених идеологија.

Али ја сада немам воље за књигу о својој ангажованости у епохи Стаљина и Хитлера, Малроа и Хајдегера, Сартра и Марка Ристића, Давича и Крлеже, Васка Попе и Борислава Михајловића Михиза... Или Љубе Тадића, Михајла Марковића, Свете Стојановића, Миодрага Перишића, Косте Чавошког, Петра Џаџића и бројних мојих савременика.

Деловале су страшне силе зла. Није имало где да се склони глава и смири душа. Силе зла су биле толике и наде у „срећну будућност“ су биле толике да им се није могао морално одупрети осетљив и доброжељателан човек. Истичем ове објективне историјске околности на прво место. Те околности су дале повода интелектуалцима да формулишу и етику и естетику „ангажованости“. За мене је „ангажовање“, без обзира на исходе, заблуде и промашаје, на драме и трагедије „ангажованих“ писаца и интелектуалаца – ствар пристајања на страну општег добра; општих вредности: слободе, правде, човечности, права, достојанства... То је иманентна свест и потреба моралног човека– писца са развијеним социјалним и националним бићем, да своју стваралачку егзистенцију, своје умно и морално деловање, разастре и ван писаћег стола... Ту потребу и то својство не сматрам изузетном врлином, ни неком стваралачком надмоћношћу над онима „неангажованима“, ако није реч о буквалном конформизму, иморалности и кукавичлуку. Ја се, упркос свим мојим поразима и неуспесима, ненаписаним романима, ни мало не кајем због своје порочне ангажованости. Живео сам пун, интензиван, свакојаки живот. У начелу, не бих га ни са накнадном свешћу друкчије живео, него што сам га живео. Али, ћерко, ако бих одлучивао о свом рођењу, не бих се родио.

ЗАПРЕПАСТИО ме је: Да ли си истину рекао?

– У овом часу – јесам. Ако ме неког другог дана питаш, можда ћу ти и другачије одговорити.
Читајући нека песимистичка дела, ја сам разумела да песимизам може бити и вид витализма. Рекла сам му да је, можда, он један од таквих иако је то скривао. Најпре из идеолошких разлога, а потом, ваљда, из неке доследности, одржавања „имиџа“. Ипак га питам:

Желим да ми одговориш на једно питање: Каква је по твом искуству битна разлика између књижевности и политике?

– У мојим дневничким записима, вођеним повремено, наћи ћеш потпуне одговоре о мојим мотивима бављења политиком. Ти ћеш свакако, једног дана, морати да поново прочиташ те записе и одабереш оно што сматраш да заслужује ново објављивање. Зашто сам постао председник Републике и шта сам радио и осећао на тој дужности, поред записа у књизи Пишчеви записи 1992–1993. прочитаћеш у мојим свескама, у записима за Тебе лично, и у оној плавој свешчици са насловом „Председник – за Ану“. А сада ћу на твоје питање најкраће да одговорим, и то са темпоралног становишта које је једно од битних одредница тих делатности.

ПИСАЦ се бави прошлошћу и оним што је било. Њему је прошло – свет о коме приповеда сазнавајући га; у прошлости и билом, у њему је читаво људско богатство, лепота и беда, добро и зло, моћ и немоћ, и оно много важно за књижевно дело – занимљивост збивања.

Прошлост је пишчев материјал. И кад о садашњости приповеда, он приповеда о оној садашњости која је прошла и која пролази. Писац не воли садашњост и он јој се опире и када о њој приповеда; садашњост, ако није идеолог, писац негира или излаже разним видовима критичке редукције; дакле, види је у судару са човеком чији исход доноси губитак на обема странама. А политичар се бави садашњицом. Њој је посвећен. У њој сагледава опште и личне интересе и циљеве своје делатности. Политичара се не тиче прошлост и прошло. Не тиче га се ни будућност, ако није идеолог и посвећен есхатолошким циљевима. Политичар је човек садашњости. Из тих темпоралних разлика и супротности, настају између писца и политичара и етичке разлике и друге идејне супротности, и целокупни погледи и односи према свету.

КОРИСТАН УЧИНАК

ПОЛИТИКА по себи, ако није морално мотивисана и у опште добро усмерена, што најчешће није, врло је проста умна делатност. То је техника комуникације коју сваки медиокритет може брзо да савлада. То је посвећеност непосредном дејству и корисном учинку. За политику није потребан дар; за политику је неопходна воља. Политиком може да се бави свако ко воли власт. Књижевношћу само онај ко има дар.

KRAJ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације