ФЕЉТОН - МАСКИРАНИ СТАЉИНИСТИЧКИ МЕТОДИ У ГУШЕЊУ СЛОБОДЕ: „Интегрални роман“ био је, заправо, романсијерска утопија Добрице Ћосића

ИНТЕЛЕКТУАЛНО, идеолошко и емоционално--психолошко ослобођење Добрице Ћосића исказано у политичком иступу на 14. пленуму Централног комитета Савеза комуниста Србије, јуна 1968, било је већ завршено у његовом стваралачком бићу – у катарзи стварања романа „Бајка“ који је, како је већ речено, објављен 1965.

Добрица Ћосић са ћерком Аном, Фото Породични арахив Ане Ћосић Вукић

Субјективни значај који роман „Бајка“  има за свог писца чињеница је од великог значаја за поетику Добрице Ћосића, посебно у равни слике света његовог целокупног романескног опуса. У овом роману већ на почетку седме деценије, а не у политичим текстовима на њеном крају, био је транспоновано исказан, дакле и обзнањен, завршетак процеса идејне еволуције њеног писца од партизана и комунисте ка слободном, критичком интелектуалцу, будућем најактивнијем опозиционару и дисиденту на југословенском простору до краја постојања Југославије, али и писцу романа „Време смрти“, „Време зла“ и „Време власти“ – романа које није могао да напише писац заробљен комунистичком идеологијом 20. века, али ни химерама о европском хуманизму.

Потребно је да опширније разјасним фамозни и неостварени „интегрални роман“ који је мој отац неколико пута споменуо говорећи о романима „Деобе“ и „Бајка“. „Интегрални роман“ био је, заправо, романсијерска утопија Добрице Ћосића која га је обузимала у времену модернистичких новаторских амбиција у шестој деценији 20. века. Као романсијерску амбицију и „стваралачки императив“ Ћосић га је у својим дневничким белешкама често помињао као нову форму у којој би било остварено умножавање неколико слојева романескне структуре и то поступком увођења више времена и више типова реалности.

Најзначајнија новина би била да главни протагонист романа међу класичним ликовима буде сам писац, тј. његова документована фактицитетна реалност, док би у приказу духовно-психолошке и историјске реалности његовог доба били равноправно инкорпорирани фикцијски слојеви и свет из „имагинарне библиотеке“ – знаменити ликови светске књижевности.

У СТВАРИ, у лику писца - стварног Добрице Ћосића - било би обједињено више реалности и то поступком описивања самог процеса њиховог обликовања, а три временске равни: прошла, садашња и будућа, слиле би се у једну – садашњу. Уколико је за „интегрални роман“ појава писца као јунака протагонисте конструктивна романескна доминанта, чини ми се да је одгонетање јунака – сневача снова у "Бајци" који на дну реке разговара са моравским ђаволом Анђамом, једно од најзначајнијих значењских структура за интерпретацију Ћосићеве антиутопије. У том контексту и аутобиографски запис о психолошком и духовном стању писца Добрице Ћосића, које је претходило и по његовим речима одредило фаустовску природу теме романа "Бајка", може да има смисао релевантног путоказа у тумачењу овог романа.
О роману "Бајка" није много писано. Оцењен је од стране критичара као алегоријски роман без претходника у модерној српској књижевности, у коме су тематизовани одговори на филозофска и егзистенцијална питања савремене епохе и човекове судбине у њој. Такав роман, по теми и форми нов и неочекиван у Ћосићевом романескном развоју, доносио је још једну новину у његовој поетици – изразити редукционизам у језичком исказу. Очигледно, снови у којима је понирао кроз кругове пакла историје 20. века и пад на његово дно, искристалисали су у писцу значај рационалне спознаје и њеног адекватног исказа. У опису света Музеума, Камоније и Разисторије запажа се одсуство метафора које су до овог романа представљале иманентно средство Ћосићевог поетског говора и доминирале у језику романа "Корени" и "Деобе". И сам аутор ми је потврдио да је редукција поетског говора у „Бајци“ била концептуална и дао ми потпуније разјашњење које, сматрам, има и шири аутопоетички значај:

- ТВОЈ  увид да је редукција поетског говора у "Бајци" концептуална је тачан. За фикцијску реалност „Бајке“ морао сам имати и нов говор, нову лексику. Смишљао сам нове речи и нове појмове за имагинативне садржаје и смисаоне поруке текста. Чини ми се, неки појмови и речи, као „разисторија“ имају трајно значење у нашем језику и мишљењу. А свако поглавље има свој језик. „На дну реке“, „Музеум“, „Камонија“, „Разисторија“, разликују се, сматрам, и по језику, синтакси, стилу. Искрено и нескромно да кажем: мене језик више није највише мучио у писању романа. Када сам имао шта да кажем, имао сам и речи за тај садржај. Разуме се, између „нечег“ што жели да се изрази и речи које бораве у нашем памћењу и чекају импулс да излете из тмине, постоји узајамност: садржина, идеја, представа – пронађу свој језик, своје реченице и реченице које исткају текст, а понекад и сама реч која се памти или прочита, покрене мисао и машту да се испуни садржином коју успоставља сама прича, идеја водиља приповедања. Тај интеракцијски однос два духовна материјала – језика и садржине приповедања – врло је сложен; он се као стваралачки процес збива „несвесно“ или, можда, и надсвесно. Речи имају неку кохезиону енергију која их спаја у реченички склоп, оне се привлаче или одбијају. Зато треба упорно и дуго радити, то јест ћутати, чекати одговарајућу реч, или их исписивати док се оне не нађу и међусобно не ускладе. Отуд је мени прва реч у роману била од одлучујућег значаја. Она је матица из које се роје будуће речи и њихови смисаони низови реченица. "Бајци" су идеје рађале речи, али су и речи рађале идеје и садржине приповедања.

КАО читаоца  „Бајке“ и њеног тумача у покушају најснажније ме је заокупљао смисао поглавља „Разисторија“ које није било посебно запажено од стране савремених читалаца и критичара. У центру њихове пажње била су поглавља „Пепео“ - као алегоријски исказ света у коме су све вредности порекнуте и „Музеум“– као исказ логорског карактера епохе 20. века, због чега је „Бајка“ и читана као горка сатира оба вида тоталитаризма - нацистичког и комунистичког. Загледани у стварност титоистичког поретка југословенског самоуправног социјализма и горчину замаскираних стаљинистичких метода у гушењу слободе мисли и деловања, критичари Ћосићевог романа су у „Бајци“ прочитали смисао и значај побуне против сваког облика тоталитаризма, при чему им је умакао други – визионарски смисао романа: „Разисторија“ је само четврт века по објављивању "Бајке" започела своје поостварење. Од осамдесетих година, и даље, свет се креће „разисторијски“, иде ка својој „билости“. Разисторијски процес обухватио је све државно-политичке творевине и поретке створене Првим и Другим светским ратом на тлу Балкана, Европе, Совјетског Савеза, Блиског и Средњег истока... Књиге о том процесу данас пуне библиотеке, архиве, компјутерске банке података. Добрица Ћосић је у роману „Бајка“ предвидео то опште ревизибилно кретање историје, а у њему и разисторијска рушења историјских напора и достигнућа српског народа.

СТАЛНО ОБНАВЉАЊЕ

ЛАЈТМОТИВ "Бајке", односно Анђаме, преузео је писац за своје целокупно будуће понашање у јавном животу. У перманентности наде, у њеном понављању ... и сталном обнављању, Добрица Ћосић је формулисао свој лични императив оданости принципу акције, али и одговорности за њу. Тај императив ће заступати у свом свеукупном деловању од "Бајке" до краја свог живота и у тој чињеници потврђује се пишчево аутопоетичко одређење да је то његова "најличнија књига" .

СУТРА: ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ ПОКРЕЋУ У НАМА ВЕЛИКЕ ДОГАЂАЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОДВАЛЕ СУ ИМАЛЕ ПРИВИД ПРОГРЕСА: Шеста деценија је била деценија организовања завера и разочарања

12. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ: Ћосићева "Бајка" - Прве визије добра и зла

11. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - КУЛТУРНИ И ПРОСВЕТНИ ПРЕОБРАЖАЈ ЦЕЛЕ СРБИЈЕ: Ђилас, Зоговић и Дедијер вршили идеолошка насиља у култури и уметности

10. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЈЕДИНИ КОМУНИСТ МЕЂУ ГОСПОЂАМА: Криста Ђорђевић - Друга мајка Добрице Ћосића

09. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације