ФЕЉТОН - ПОДВАЛЕ СУ ИМАЛЕ ПРИВИД ПРОГРЕСА: Шеста деценија је била деценија организовања завера и разочарања

КАДА сам почела да читам дневничке белешке свог оца и у њима разоткривам корелативни oднос између биографског и романескног, почела сам да схватам значај „Бајке“ не само у субјективној равни њеног писца већ и у објективној – историјској и поетичкој.

Фото: Стеван Крагујевић

Потребу да помиње "Бајку" и придаје јој значај нисам више тумачила само као артифицијелно мотивисан порив да изненади саговорника или да у извесном смислу родитетељски мотивисан сам указује на врлине свог ни хваљеног, ни оспораваног, најједноставније окарактерисано – непримећеног дела. „Време смрти“ бацило је још дубљу сенку на „Бајку“, али ни слава коју му је донео тај роман није у њему избрисала потребу да у разговору помиње „Бајку“ – једину међу његовим романима која га је мотивисала и да „разјашњава“/објашњава њен смисао и значај.

Ја сам, такође, имала наглашеније личан однос према тој књизи и због чињенице да је била посвећена Оскару Давичу који ми је на рођењу поклонио име. А та посвета имала је историју комплекснију од уобичајене форме обзнањивања блискости, уважавања, захвалности... Сасвим неуобичајено за његову толерантну природу, мој отац је после драматичног прекида пријатељства са Давичом 1966, у следећем издању „Бајке“ изоставио посвету, да би је после Давичове смрти поново уписао 2000. и на мој захтев тај поступак разјаснио у запису о Давичу децембра 2000, који сам под насловом „Оскар Давичо – велики песник у времену велике обмане“ уврстила у књигу „Пријатељи“ ("Народна књига", Београд 2005.).

РАДЕЋИ на приређивању рукописа свог оца, у дневничким белешкама сам наишла на записе о „Бајци“ који нису били на уобичајени начин „дневнички“ и асоцијативно необавезни, ни исповедни, већ су личили на текст који је имао спољашњи повод. Распитавши се о природи тих бележака сазнала сам да је у њима скицирао предговор од којег је одустао, а био је намењен за "Бигзово" издање „Бајке“, 1984. године. Овај аутобиографски запис, дакле, није аутопоетика „Бајке“ и није једини Ћосићев текст о "Бајци" у његовим дневничким белешкама. Међутим, удаљеност од првог издања „Бајке“, 1965. године – дуга скоро пола столећа, кохерентност текста и мишљење писца да га је писао са уверењем да исказује своју истину о себи и свету која је претходила роману који сам назвала „Бајка“, мотивисали су ме да га у виду записа први пут објавим уз издање Српске књижевне задруге, 2010. године.

„У ЖИВОТУ моје генерације, оне која је водила народноослободилачку борбу и победила у партизанској револуцији, мислим да је била преломна шеста деценија. Ја сам је тако доживео. По много чему та шеста деценија идејно и морално је сложенија од оне претходне која је започела четрдесет осмом. Четрдесетосма је била светско-историјски чин с којим је Југославија ступила на позорницу света... Југославија је Стаљиновим нападом 1948. године постала земља и држава са значајем који је био неадекватан једној малој, сиромашној, непросвећеној земљи, која пред силником из Кремља може да истури само срце и голе песнице. Храброст и пркос...

Достојанство и истину. Све су то вредности које не импресионирају велики свет; то су врлине, ако се и примете, којима се ретко ко диви. Али 1948–1953.  свет је био подељен и у подели са рововима заузео борбене позиције започевши хладни рат који ће у историји света имати, можда, универзалније и дуготрајније последице но Други светски рат. Ми, Југославија, у првој деценији хладног рата, били смо право светско чудо: после Хитлера и Стаљину смо рекли – Не! А то „Не“ много је сметало силнику из Кремља и доста користило Западу и „слободном свету“. Име наше земље често је било у новинским насловима; Тито и Југославија постали су симбол отпора и пркоса и оним највећим и најопаснијим. У нашу патриотску и револуционарну свест уливало се дивљење антикомунистичког Запада, па је и сваки мали човек Југославије и пред собом и пред другима постао много већи но што је у стварности био. Нас је разастрала национална, југословенска таштина. Наш скоројевићски менталитет постајао је светско-скоројевићевски. Тито га је спектакуларно оличавао у свему.

А ШЕСТА  деценија је неспектакуларна и непатетична; она је тихо и понорно, али одлучујуће деловање на историјски исход четрдесет осме. И судбине државе Југославије. Пета деценија је била деценија борбе; шеста деценија је била деценија организовања завера, подвала и разочарања. Ако су у петој деценији доминирали храбри и јасни, у шестој су владали вешти и подмукли. У отпору Стаљину и Коминформу, ма колико је тај отпор психолошки и морално био тежак, политички ризичан и неизвестан за нас комунисте, особито у прве две године од сукоба, по мом осећању ми смо били идејно неупоредиво јединственији него у времену идеолошких и моралних опредељивања на југословенском простору од 1961. до 1971. године. Револуционарни занос и утопијски сан о срећној будућности тихо, али одлучно је сламан ентропијом читавог друштвеног организма и баналном свакодневицом коју су техничари власти успостављали организацијом „самоуправног социјализма“ и све вишим стандардом и ситним либерализмом који су нас корумпирали, „нове људе“ претворили у „обичне људе“, похлепне на сва уживања и све социјалне пороке.

СВЕ САМ убеђенији да су друштвени исходи југословенске револуције одлучени у шестој деценији, а не 1948. године, како се веровало до кризе југословенског друштва крајем седме деценије. Ако то није и објективна истина, она је моја лична, искуствена истина. Мој доживљај тог времена. Тада се све преламало у нама и око нас. И то у темељима, у дубини државе и људи; оно појавно и ново добијало је лажна имена. Идеолошко лицемерје је прожело сав јаван говор. Све је постало лаж. Сви су циљеви били лажно означени. Подвале су имале привид прогреса. Душе револуционара су брзо трулиле или се преображавале у душе варалица. У шестој деценији сви су општи југословенски циљеви преобликовани у партикуларне циљеве; она револуционарна, антистаљинистичка мобилност, занос и полет, коначно се смирује и гаси, таложи у конформизму или слива у национализме западних република...

ЗАПОЧЕЛЕ су нове деобе: националне, социјалне, идеолошке; изградња самоуправног социјализма обзнањивала се као изградња аутархичних, националистичких држава на коминтерновској идеолошкој основи – националистичкој и антисрпској. Обелодањивала су се сва политичка притворства и моралне хипокризије комунистичких првака; маске су падале са свих замаскираних; краљ је, очигледно, био го, али ми то сви нисмо хтели да видимо. Онај ко је видео – зажмурио је; неко је посумњао у своје очи; неко је рекао: „Па го краљ је лепши!“; неко је почео да пати; неко је одлучио само да гледа своја посла. Мало је оних који су почели да шапућу истину. Међу њима био сам и ја. Али најпре сам желео да загледам у себе и видим: шта сам сада ја? То инвентарисање себе у почетку је било само поразно. А потом, јер празнине нема у живом створу, настајало је нешто друго и ново.

СУТРА: СПАС САВЕСТИ И ДУШЕ ОД БРИОНСКОГ МОНАРХА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ: Ћосићева "Бајка" - Прве визије добра и зла

11. 06. 2023. у 18:00

Репортаже

0 3

БЕОГРАД НАРОДНИМ СЛАВЉЕМ ДОЧЕКАО ТЕСЛУ: Цео град је тог јуна 1892. желео да му стисне руку, од краља, до ђака

02. 06. 2023. у 16:50

Репортаже

0 1

ЛЕЧИО, АЛИ И ПОДУЧАВАО ПАЦИЈЕНТЕ: Знате ли ко је Добривоје Гер Поповић - По њему се данас зове Дом здравља у Александровцу (ФОТО)

31. 05. 2023. у 15:40

Репортаже

0 5

ОД ОПАНЧАРЕВОГ СИНА, ДО ДИПЛОМАТЕ: Како је Милан Јовановић Стојимировић, "непријатељ народа", све што је имао оставио народу

24. 04. 2023. у 21:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације