ФЕЉТОН - ЈЕДИНИ КОМУНИСТ МЕЂУ ГОСПОЂАМА: Криста Ђорђевић - Друга мајка Добрице Ћосића

ЗА БИОГРАФИЈУ мога оца и писца Добрице Ћосића веома је важна књига „Пријатељи“ (2005) и њено допуњено издање „Пријатељи мога века“ (2009).

Фото: Породични арахив Ане Ћосић Вукић

Те књиге су биле моја идеја инспирисана читањем његових дневничких бележака. Издвојила сам записе о његовим пријатељима, посебно о писцима, и предложила му да их допуни и направи њихове портрете или да исприча причу о њиховом животу, о догађајима у којима су учествовали, о посебности њихових личности, о утицају који су извршили на њега. Ове књиге су у стваралаштво мог оца увеле нову изражајну форму –  портрет. [...]

У књизи „Пријатељи мога века“, на самом почетку, одмах после портрета Јове Шпанца, сместила сам портрет Кристе Ђорђевић. Госпође, која је била веома важна личност, нарочито у младости мојих родитеља и које се, можда, једино ја сећам. Тај целовит портрет је настао после текста о њој који је написао за мене и нашу заједничку књигу. Приповест о Кристи Ђорђевић, другој мајци мог оца, органски припада овој књизи и због тога ћу цитирати прву верзију текста.

„Покојна госпођа Криста Ђорђевић, Госпођа и за све комунисте, једина госпођа међу комунистима, и са Милицом Продановић једини комунист међу госпођама, била је мој и наш породични пријатељ. Животни пријатељ. Примила ме је у свој двособни стан 1945. године, хранила ме и бринула о мени. После венчања са Божицом 1947. године, наставили смо заједно да живимо, нас двоје у пролазној соби, ваљда до 1949. године, када је Госпођа заменила свој загребачки стан за трособан стан у Краља Милутина 54 и у том стану дала нам уточиште. Имали смо по једну собу и заједничку трпезарију и кухињу, па смо одржавали и заједничко домаћинство. Живели смо као породица. У том стану си се и ти родила. Ја сам, крајем 1956. или 1957, добио стан у Бирчаниновој 16, те смо тако после 12 година мог „победничког“ боравка у Београду, најзад имали свој породични дом. Причам ти ту београдско-стамбеничку повест не само зато што је она један животни садржај нашег пријатељства са Госпођом, причам ти је врло тенденциозно. Дакле, 12 година сам са породицом живео као подстанар, иако сам био партијски функционер, народни посланик Републичке и Савезне скупштине и писац романа `Далеко је сунце` и `Корени`. А садашњи антикомунисти говоре о мени као о `дворском писцу`.

Госпођу Кристу сам упознао у јесен 1941. године, у кући Драгослава Јовановића Шпанца, до рата студента медицине, а у рату секретара Окружног комитета КП Југославије за Крушевац...Код свог „шпанског“ пријатеља Госпођа се била склонила бежећи од Гестапоа и српске Специјалне полиције. За велику породичну задругу чији је домаћин био Светислав  Тила Јовановић, човек без обе ноге, по мом сазнању – човек са најтрезвенијом сељачком главом у Срезу трстеничком, сељак-аристократа и морални херој кога су четници заклали, дакле у тој многољудној и многодецној породичној задрузи, Криста је била Госпођа, неко изнад свих... То јој је било име, занимање, ранг и функција. [...]

Живела је полуилегално, а знало је пола среза да је у Страгарима једна дворска дама, нека `велика госпођа`, која `збори девет језика`, пријатељ председника владе у Лондону, Слободана Јовановића, и свих великих људи о којима су окупацијске новине писале да су непријатељи и издајници српског народа. Долазећи партијским послом код Секретара окружног комитета Јове Шпанца, упознао сам је и одушевио се њеним подвигом; ћерка загребачког банкара, жена професора Универзитета, дворска дама, а друг је наш – заштитник комуниста и присталица партизански! У данима наше ужасне политичке и моралне кризе – слома устанка, а Немци су били под Москвом – никада није губила веру у нашу победу; смирено ме храбрила... Осећајући да сам се ја, партизански илегалац, живо занимао за све уметности о којима ми је приповедала кад год ноћу упаднем у кућу њеног домаћина Тиле Јовановића, дала ми је да читам Јесењинове песме... [...]

Са `штајер` револвером, две бомбе и збирком Јесењинових стихова, одолевао сам немачком продору до Вјазме, Лењинграда и Дона, четничким, недићевским и љотићевским потерама `остатака комунистичких банди`, ноћу се као звер провлачио кроз четничке заседе и одржавао састанке са младићима и сељацима који су страсно веровали у Русију и њен `милион и један тенк` која ће на пролеће прегазити Немце као `ала годину` све до Берлина. Душа ми је била сва прозукла и натрулела од Јесењинове лирике, а мозак ми је жустро врцао текстове и пароле из билтена Врховног штаба, ужичке `Борбе` и директивних писама Покрајинског комитета КП за Србију...

Опоменула сам га да је његово илегалство сасвим друга прича и да настави да ми прича о Кристи Ђорђевић.

– И та моја илегалска прича је прича о Госпођи. Јер се у тој нашој илегали родило наше пријатељство и више од њега:Криста је била моја друга мајка; ја сам био њен усвојенко, њен син; тако смо се поштовали и волели. Твоју мајку је сматрала снајом и волела је као ћерку. До њене смрти осећали смо се као род. Пазили се и бринули једно за друго. Много и о свему, твоја мајка и ја смо од Госпође чули и научили. Поред Божице, Госпођа Криста је најупорније веровала да имам књижевни дар, па ми је са својих путовања у Њујорк (била је делегат Југославије у Социјалном комитету Уједињених нација), доносила свеске, мастила и пенкала. [...] Захваљујући њој упознао сам се и спријатељио са великим вајаром и дивним човеком Сретеном Стојановићем, па вајарима Томом Роксандићем и Палавичинијем, композитором Петром Коњовићем, сликарима Јованом Бијелићем, Пеђом Милосављевићем, Лубардом и Милуновићем... Код Госпође су долазиле у посету старе и отмене београдске госпође и господа, социјално деградирани, експроприсани, у пензији. Са њима се увек, по енглеском обичају, у пет поподне пио чај и служили ситни сендвичи и колачићи...  [...] Тако сам од Госпођиних пријатеља и пријатељица сазнавао како се српска, београдска буржоазија поделила на ону која се потчинила новој власти и  ону која је избегла у емиграцију с надом у пораз комуниста и повратак у Београд. Госпођа Криста Ђорђевић ме је својом личношћу, пријатељствима и везама са грађанским Београдом обогатила сазнањима, од којих су нека, транспонована у текстове мојих романа.“

Одселили смо се из стана Кристе Ђорђевић у Бирчанинову улицу 1957. године... Криста Ђорђевић је мени била потпуно другачија од свих других жена које сам познавала: по стасу, одевању и понашању. Била је необично ситна, крхка, складна, строго елегантна, увек у костиму и свиленој блузи, са рафинираним скупоценим накитом у који сам гледала опчињено док су моји родитељи с њом увек нешто озбиљно разговарали... Тада је наша кућа била по свему господска. [...]

Често се сећамо Госпође која је извршила знатан утицај на мог оца, особито на Божицу и читав поредак и живот у нашој кући, због чега и ја толико причам о њој.

СУТРА: КУЛТУРНИ И ПРОСВЕТНИ ПРЕОБРАЖАЈ ЦЕЛЕ СРБИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СЛУЧАЈ ПОНЕКАД БИВА ТВОРАЦ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ : Преломни историјски догађаји откривали су људе великих способности

06. 06. 2023. у 18:00

Репортаже

0 3

БЕОГРАД НАРОДНИМ СЛАВЉЕМ ДОЧЕКАО ТЕСЛУ: Цео град је тог јуна 1892. желео да му стисне руку, од краља, до ђака

02. 06. 2023. у 16:50

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОЗИВ МУСЛИМАНИМА ДА СВАКО УБИЈЕ ЈЕДНОГ СРБИНА: Цивили умирали од хитаца топова и снајпера Изетбеговићевих снага

01. 06. 2023. у 18:00

Репортаже

0 1

ЛЕЧИО, АЛИ И ПОДУЧАВАО ПАЦИЈЕНТЕ: Знате ли ко је Добривоје Гер Поповић - По њему се данас зове Дом здравља у Александровцу (ФОТО)

31. 05. 2023. у 15:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације