ФЕЉТОН - СЛУЧАЈ ПОНЕКАД БИВА ТВОРАЦ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ : Преломни историјски догађаји откривали су људе великих способности

СЛИКУ свога оца Добрице Ћосића не могу да идентификујем са сликом света његових романа, нити да је откривам у његовим књижевним поступцима, а самим тим ни саопштавам.

Фото: Породични арахив Ане Ћосић Вукић

 Писац Добрица Ћосић је за мене пре свега отац, а тек после писац. Писац не смета оцу, ни отац писцу, али постоји нешто посебно у тој измешаности, јединствено и неисказиво. [...]

– Добро је што ти је нејасно како „стварамо себе“. Замисли како би нам живот био једноставан, ако бисмо знали и могли све у њему – да остваримо све своје циљеве и да предупредимо оно што нам није корисно. Били бисмо несрећнији но што јесмо, ако бисмо постизали све што желимо. Човеку се, наравно, чини, и то с разлогом, да је заслужан или одговоран за многе своје успехе или поразе. Али та рационализација је, понављам, педагошка и у области практичног живљења. Ја сам одавно искуством схватио да су стари Грци у праву: карактер нам је судбина. Дакле, оно што нам је у наслеђу, што нам је генски дато. Међутим, Теофраст је упола у праву. Историја нам условљава и довршава судбину. Ако сам даровит писац, дар ми је поклоњен. Ако сам написао добре књиге, односно књиге којима не недостаје рад, онда је то енергија дара.

МЕЂУТИМ, у мом случају, да нисам ступио у револуционарни покрет који ме је извукао из социјалних и духовних услова и детерминација мог живота и доба, велико је питање да ли бих постао писац. Познато је да су ратови, револуције, преломни историјски догађаји, откривали људе великих способности и безначајне учинили значајним, обичне необичним. Тако је и наша југословенска, народна, партизанска револуција многим људима мога нараштаја открила дарове и способности, просто их родила. Ја сада, после историјског слома поретка који је створила револуција чији сам учесник био, мирне савести изјављујем: ако сам ја човек који нешто значи у српској књижевности и свом народу у другој половини ХХ века, тог писца и човека родила је народна револуција – покрет борбе против фашизма и за промену друштвеног поретка Краљевине Југославије.

А све потом што се збивало у том добу и тим условностима, одредило је моју јавну личност; одредила су историјска збивања у којима сам учествовао, односно, бивао приморан да учествујем. Наравно, људску судбину обликују и случајеви. Случај често бива и творац људске судбине. Ето, не знам да ли сам ти одговорио. Када бих имао јасан одговор на питање како постајемо оно што јесмо, ја вероватно не бих писао роман; написао бих чланак, студију, највише једну књигу. Зато и пишем роман да бих схватио зашто и како не постајемо то што јесмо, то јест, што смо могли да будемо и постанемо. Ово друго, ваљда, чини трагичну основу мојих романа. Јеси ли задовољна одговором?

ОДГОВОРИЛА сам да сам само делимично задовољна, јер из искуства знам да то што „јесмо“ није константно. Да је карактер судбина, за мене и јесте и није истина. Човек се мења. Ја се мењам, себи сам неизвесна, а и мој отац се мењао од када га памтим. Свака књига га је променила. А и године... Рекао ми је:

– Да. Време дејствује све брже. Старост то је убрзање времена. То је као падање с велике висине. А то што си говорила о променама, тј. о перманентном преображају човековом, све те промене у оквиру генски одређеног карактера, ма колико да су мале да промене суштину бића, толико су битне да промене његов доживљај света и његов однос према свету. Релативишу нам се сазнања и искуства. Гасе нам се јака осећања. Мане које смо скривали, постају све видније. А можда је највећа промена у човеку, промена у односу према смрти. Са годинама нараста нам свест о реалности смрти. И трајемо између ње и остатка моћи коју нападају болести.

Плашила сам се да у разговорима са мном, у говорењу о себи, о својој прошлости и садашњости, не прикаже себе другачијим; не због неискрености у обичном значењу речи, него што знам да је писац и због тога ништа битно не може да каже о себи, а да не измишља и себе. Јер, бити писац, то значи, поред осталог, имати способност да прелазиш из себе стварног у себе измишљеног.

– Себе не измишља само писац. Сваки интелигентнији створ има у својој свести и памћењу измишљеног себе. Човек се пројектује и кад није у зависној комуникацији. Човек говори оно што жели да јесте; човек ствара себе и себи и другима. Да нема ту моћ, човек би прецркао од отрова своје истине. Или би нас други људи још више уништавали, него што нас уништавају.

ЗАПИТАЛА сам се да ли је у томе смисао онтолошке одреднице коју је Проповедник у „Библији“ означио таштином?

– Има свакако и тога што се сматра таштином. Али ми се чини да она није најпресуднија, јер човек је самим рођењем егзистенцијално угрожен створ. Завистан. Мора да се брани, напада, скрива да би опстао у овом свету. А ја имам у виду и други садржај те људске моћи. На претпоставци да су људи нормалне интелигенције – ствараоци себе, заснива се и моћ да се истине, чињенице, емотивне енергије романа, приповетке, драме, поезије – приме као своја, односно, као могућа, свељудска реалност. Али да се приближимо још више мом страху од улепшавања себе у тој трансформацији говорења о себи, како би ти мало разјаснио то што ти личи на таштину.

Онда  је то „надташтина“?

– Да. Може се и тако разумети то својство. Тај мој страх нема корен у неком мом самобитном поштењу, у мојој самобитној савести из које произлази скромност. Не, не. Одувек сам скромност сматрао условном врлином. Писац је самим својим позивом нескроман човек.

Начелно сам се сложила. Али, заједно са многим његовим читаоцима нисам му веровала да је сав у својим романима. Живећи с њим у заједничкој кући, знала сам да се у његовим орманима и фиокама, у архиви коју је чувала мама, налазе хрпе записа, дневника, бележака, радних планова, докумената који могу бити занимљиви радозналим читаоцима, историчарима и књижевним посленицима. Он ничему ван романа није придавао значај. Оно што сам прочитала, а нисам све, довољно је да мислим да и та „пиљевина“, како је сам волео да каже, говори још по нешто о његовом стваралаштву што није у романима, записима и објављеним дневницима.

СУТРА: ЗБОГ ЗАВИЧАЈА СЕ ВОЛИ НАРОД КОМЕ ПРИПАДАШ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИЗДАВАЧИ ОБЛИКУЈУ КЊИЖЕВНУ СУДБИНУ: "Ти си моја ћерка" значило је "ти то можеш"

05. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ СЛУША ОЦЕНЕ СВОГ ДЕТЕТА: Због антититоистичког ангажмана био је нападан готово три деценије

04. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ЗАПАД ЈЕ НАОРУЖАВАО ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ: Западни медији ширили мит о Србину агресору и Муслиману жртви

03. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СПРЕЧЕНЕ ХУМАНИТАРНЕ КАТАСТРОФЕ У ГРАДОВИМА: Задатак ЕПС је био да у рату обезбеди функционисање електроенергетског система

06. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације