ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ СЛУША ОЦЕНЕ СВОГ ДЕТЕТА: Због антититоистичког ангажмана био је нападан готово три деценије

МОЈ отац Добрица Ћосић и ја смо средином деведесетих година 20. века почели да размишљамо о заједничком разговору о књижевности, његовим романима, темама у вези са поетичким аспектима његовог стваралаштва.

Фото: Породични арахив Ане Ћосић Вукић

На тај посао и сарадњу подстакао нас је Радослав Братић, тадашњи уредник у БИГЗ, који је у то време објављивао едицију разговора са савременим писцима. Поред моје мотивисаности за истраживање књижевних неполитичких садржаја и идеја у делу Добрице Ћосића, који је пре тога због антититоистичког ангажмана готово три деценије био нападан или прећуткиван од стране критичара, подстицала ме је и његова жеља.

Желео је да напишемо заједничку књигу о књижевним аспектима његовог стваралаштва у којој би питања и одговори у извесном смислу били равноправни. Особеност разговора остваривала би се слободним исказивањем нашег реалног односа оца и ћерке, уз уважавање обавезујућих правила форме разговора између писца и историчара књижевности.

РАДОЗНАЛОСТ оца писца каква ће питања добити од ћерке, била је велика. Договорили смо се да разговарамо писаним путем. На самом почетку било је то и логично. Диктафон никад нисам употребљавала. Мој део посла је био да формулишем питања, кад ми то време допусти, и да оставим свој текст на његов радни сто. Одговор ми је лично доносио и пошто бих га прочитала, разговор смо настављали и усмено. Често би, замишљен, одлазио у своју радну собу да размисли и свој одговор, опет пишући, допуни. Понекад су протицали дани у којима сам поново читала његове књиге. Не сећам се тачно, било је то највећим делом у периоду од 1996. до 1998. године.

И мени је било веома занимљиво да он види како разумем његове књиге и шта је мени у њима важно и лепо или шта ми се не свиђа. Толерантно је прихватао моја размишљања, најчешће их одобравао и нескривено исказивао својеврсну радост. Била је то радост писца који слуша тумачење и оцене свог детета.

ДОБРИЦА Ћосић је, данас ми се чини, у ствари желео да оствари оригиналност и јединствену особеност у разговору о свом делу. Био му је стваралачки изазов да даје „интервју“ својој ћерки и да је она, како је мислио тада, „компетентна“ (1996. сам докторирала на Филолошком факултету). Доносио ми је сличне књиге из светске књижевности. Имам и данас у библиотеци књигу ћерке Томаса Мана, Катје Ман. Није у томе било никакве тенденције, нити поредбеног доживљаја улога, већ само педагошка намера, жеља да ми покаже нешто што би могло бити компаративно и подстицајно на путу којим смо кренули. Не очекујући никад да ћу га послушати, мој отац је за собом остављао каменчиће на стазама које смо заједно пролазили, надајући се да ћу се, и када одустанем, можда враћати. Слично разумем и разбацане напомене, изненадне реченице у његовим рукописима које сам налазила после његове смрти: „Ана, ако мислиш да треба, објави овај запис“.

ПОЧЕЛИ  смо са питањима из његовог живота која су ме занимала и о личностима које сам сматрала у нечему важним за његову књижевну биографију и психологију стваралаштва. Међутим, усред тог нашег првог заједничког рада крајем деведесетих, мој отац је одлучио да изда своја сабрана дела и тај задатак поверио професору Новици Петковићу, који је мени доделио посао приређивања четири нове књиге чија би грађа биле необјављене пишчеве дневничке белешке. И управо тада, током ишчитавања очевих дневничких бележака, схватила сам у чему је смисао и посебност слике света романа Добрице Ћосића. Исход рада на дневничким белешкама Добрице Ћосића биле су четири књиге "Пишчеви записи" на којима сам даноноћно радила журећи да на време испратим кола већ издаваних и приређених књига.

Рукопис књиге „Живот за роман“ остао је незавршен и чинило нам се оправдано у сенци важнијег посла.

САМА  структура композиције сабраних дела – 19 књига подељених у четири кола од којих је свако чинила група романа, књига публицистичких текстова из времена писања романа и на крају –  Пишчеви записи одабрани по хронолошком принципу и омеђени временским периодом, такође. Четири кола разумела сам као четири романсијерске фазе међусобно различите и истовремено повезане што су на свој начин потврђивале и дневничке белешке, али и карактер пишчевог политичког ангажмана у есејима и публицистици. Поетичка својства романа и дневничка бележења о стварном времену писца, на необичан начин су се спојила и објаснила смисао нехронолошког редоследа тема романа. Постала је очигледна корелација између имагинарно–романсијерског и историјско–биографског у стваралаштву и животу Добрице Ћосића. И не само то: показало се да је идеја уоквиравања и обухватања времена романа личним дневничким белешкама дубоко повезана са Ћосићевом идејом о интегралном, у извесном смислу њему идеалном роману.

[...] Сабрана дела тј. Дела Добрице Ћосића излазила су 1999/2000. године. Сада је март 2022, а књига „Живот за роман“ још увек је у фајлу у мом компјутеру, дакле недовршена.

Од заједничке књиге лепог наслова удаљавала су нас боловања моје мајке, а њена смрт дубоко нас је помела.

[...] КЊИГУ  „Живот за роман“ потиснули су и други књижевни послови, пре свега они који су се односили на осмишљавање и реализацију делова сложене целине "Личне историје једног доба" (наставак и преименовање "Пишчевих записа") чији садржај је одређивала и сама дужина живота мог оца. Међутим, рукопис нашег разговора био је у мени и на радном столу присутан нарочито у осећању кривице због његове незавршености. Чекао ме је, чини ми се, предуго да му оганизујем коначну структуру. Отац писац, саветовао ме је да „не журим“. За време његовог живота који је све до самог краја био радан, то његово „не жури“, разумевала сам и као потребу да тим послом не скраћујем време за обављање других послова на његовом књижевном имању.

С пуном свешћу о истицању времена његовог живота и желећи да му помогнем да завршимо започете послове, он је као писац заиста желео да текст наших разговора „зри у времену“, како је волео да каже, верујући да ће му смисао и значај мењати време. Било је то веома, веома мудро јер је време које је протицало унело нова значења у теме наших разговора и постављало нова питања пре свега мени. Сада разумем његов предлог да као мото наше књиге узмем мисао Андре Малроа, његовог омиљеног писца, инспиративан, али и опомињући: „Човеку никада не полази за руком да човека проникне до дна; он не проналази његову слику у ширини стеченог знања, он проналази своју властиту слику у питањима што их поставља“ (Антимемоари).

СУТРА: ИЗДАВАЧИ ОБЛИКУЈУ КЊИЖЕВНУ СУДБИНУ

Препоручујемо

Култура

0 2

КУСОВАЦ ЗА "НОВОСТИ": Ми смо страдалнички, поносит народ, чија је крилатица "боље гроб, него роб"

29. 05. 2023. у 15:47

Политика

0 0

ЧУВЕНИ КЊИЖЕВНИК БИО ЈЕ ПОСЛАНИК СКУПШТИНЕ: Његова легитимација сачувана, препознајете ли ко је на слици

19. 04. 2023. у 12:00

ТВ Новости

0 3

СЛОМ ЉУДИ И ИДЕАЛА У ВЕЛИКИМ ПРЕВИРАЊИМА: На снимању правог ратног спектакла, серије "Време смрти", по истоименом роману Добрице Ћосића

18. 03. 2023. у 21:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације