ФЕЉТОН - "ПЛАВИ ШЛЕМОВИ" СМЕТАЈУ ХРВАТСКИМ ПЛАНОВИМА: У првој фази рата Уједињене нације спасле су Хрвате и муслимане од пораза

У ЈАНУАРУ 1995. годи­не, „Њујорк тајмс“ на­јављује слање генерала Фредерика Франкса Јуниора, команданта 7. корпуса САД за време Заливског рата. Његов задатак: да помогне уједиње­ње хрватских и муслиман­ских снага.

Ричард Холбрук, Фото Документација "Новости"

Сада, не само што Вашингтон подстиче на рат, него га практично он и орга­низује. У ноћи од 10. на 11. фебруар, званичници ОУН запажају да је конвој Ц-130 падобранима бацио матери­јал важним муслиманским војним базама из Тузле. Један британски официр открива истоветна избацивања падо­бранима 12. и 17. фебруара. Према једном извору ОУН, „ради се о тајној операцији, у то нема никакве сумње, аме­рички демантији су бацање прашине у очи“. А, диплома­те у мисији у Босни оптужују САД за флагрантно кршење забране продаје оружја, из­носи "Фајненшел тајмс". Ге­нерал Роуз, командант ОУН, закључује да се „стратешка равнотежа полако мења на штету српске војске у Босни“.

Наравно, таква политика Сједињених Држава повећава супротности између Вашинг­тона с једне стране, и Париза и Лондона са друге. Међутим, Сједињене Државе позивају да се укине забрана испоруке оружја намењеног муслима­нима, а затим, 11. новембра, одлучују да, у сваком случају, њихови бродови више неће контролисати ту забрану.

Париз и Лондон схватају да се не ради, као што се тврди­ло, о томе да се појача војни притисак на Србе како би их приморали да преговарају, него о томе да се помогне му­слиманима и Хрватима да до­бију рат и да поново овладају територијама. Током неколи­ко дана, тон се подиже, чак и у европској штампи. Даглас Херд, британски министар иностраних послова, чуди се због такве одлуке, а његов француски колега „пита се да ли је сувисла америчка одлу­ка“ да се више не примењује забрана на увоз оружја. „То је први пут да се једна држа­ва попут Сједињених Држа­ва једнострано изузима од одлуке Савета безбедности коју су изгласали и од одлука Атлантског савеза које су би­ле донете једногласно.“

ТОМ ПРИЛИКОМ, док се Париз и Вашингтон свађају, „Ле Монд“ нам одједном са­општава да, на сваки начин, „оружје већ пролази. Довољно је видети преображај који су последњих месеци претрпеле бошњачка владина војска и војска Хрватске, да би се за­кључило како је забрана увоза оружја далеко од тога да се до­следно спроводи“.

Али амерички дневни лист „Интернешенел Хералд три­бјун“ брине се због тих расту­ћих несугласица: „То може да изазове опасност да се Евро­пљани приближе помисли о стварању сопствене војске, ве­роватно преко УЕО (УЕО или УЗЕ, Унија Западне Европе). Уосталом, по речима једног француског дипломате, „НА­ТО треба да прекине са тради­цијом америчких заповести“. А француски дневни лист „Инфо-Матен“ додаје: „Евро­па треба да се ослободи своје техничке и материјалне зави­сности од Сједињених Држа­ва“. По мишљењу француских званичника, чак и Британци најзад схватају да „посебна веза са САД бледи и да су убу­дуће Американци само далеки савезник“.

Тада, одједном, чудноватим наглим заокретом, Сједињене Државе признају „победу Ср­ба“ на терену и њихов мини­стар одбране тврди без ирони­је да треба „наставити (сиц!) са преговорима“. Шта стварно хоће Сједињене Државе: 1. Да спасу бошњачку војску која је у тешкоћама и да јој обезбеде да дочека зиму. 2. Да избегну озбиљну кризу у НАТО. 3. Да избегну погоршање Јељцинове ситуације са његовим станов­ништвом. Али, иза те привид­не изјаве, Сједињене Државе спроводе другу стратегију: наоружати своје штићенике, припремити одлучујућу војну офанзиву.

ДВАНАЕСТОГ јануара ’95, Туђман одбија да проду­жи мандат Унпрофору који истиче наредног 31. марта. Зашто? Зато што "плави шле­мови" у принципу имају ми­сију да посредују између за­раћених страна. А неки војни званичници хоће да спроведу ту мисију. Дакле, они сметају. У првој фази рата, то „посре­довање“ УН омогућило је да се Хрвати и муслимани спа­су од пораза. Али, сада, један западни дипломата признаје „Монду“ да је „Унпрофор, то­ком четири године интервен­ције, учинио велику услугу бошњачкој (муслиманској) војсци омогућавајући јој да ојача“. Сада када су Бон и Вашингтон припремили сво­је хрватске и муслиманске штићенике за важну офанзи­ву, свако „посредовање“ УН било би не само бескорисно, већ и неугодно. У јулу месе­цу, муслиманска влада чак ће посматрачима Унпрофора забранити улазак у болнице!

Петнаестог јула, Туђман изјављује да „не искључује“ нови српско-хрватски рат. Сви су, дакле, упозорени... Али тај ратнички жар не обесхрабрује Сједињене Државе. Напротив, Холбрук, помоћник држав­ног секретара, најављује да ће САД послати једног новог „вој­ног стручњака“ како би ство­рио уједињену војну команду са муслиманима. Припрема се велика офанзива.

ЧУДНОВАТО, 8. фебру­ара, амерички амбасадор у Загребу изјављује: „Нећемо подржати Хрватску ако се она определи за војно решење.“ Изјава за антологију... У ноћи између 11. и 12, Американци падобранима бацају оружје изнад Тузле. Претходних дана, они су упорно тражили да са­мо амерички ловци надгледају подручје.

Ускоро су се стекли сви услови за хрватску и мусли­манску офанзиву. Савет бе­збедности изменио је мандат Унпрофора 31. марта. Број "плавих шлемова" смањен је са петнаест на осам хиљада, а резолуција тачно одређује да НАТО може да интервени­ше „у тесној сарадњи са гене­ралним секретаром“. У истом тренутку, Изетбеговић изја­вљује да се противи продужет­ку примирја.

Да ли је Запад једногласан? У јавном наступу велике си­ле увек показују своју сагла­сност у главним цртама. А неслагања су представљена као споредна или као после­дица посебних околности. Никада та размимоилажења нису представљена као оно што она стварно јесу: израз опречних интереса, борба на смрт како би себи осигурале најбоље стратешке, привред­не, политичке и војне пози­ције.

Али, када се то изблиза по­гледа, откривамо да поновно преузимање иницијативе од стране Вашингтона узнеми­рава више учесника. Шесна­естог марта, сазнаје се да су Изетбеговић и његов пот­председник Ганић били у Бо­ну и састали се са Хелмутом Колом. Безначајна посета? Не, јер у три посете амерички амбасадор у Босни није успео да убеди Изетбеговића да оде у Вашингтон (видети на сле­дећој страници). У ствари, вођа муслимана схвата да се, захваљујући новој политици Вашингтона, Хрватска нада да ће узаптити Босну. Боји се да ће, након извесног вре­мена, Вашингтон пустити да ради ко како хоће. У ствари, савезништво и супарништво увек постоје истовремено. С једне стране, Вашингтон и Бон се слажу да Хрвати и му­слимани нанесу војни пораз Србима. Али, ко треба да за­поведа том пару победника? О томе се распламсавају ма­нипулације.

Бомбардујмо систематски!

ВИЛИЈЕМ Сафир је један од најути­цајнијих америчких уводничара, у новембру 1994. пише: „Да види­мо да ли ће систематско бомбар­довање мостова и путева, залиха муниције, резерви нафте и бара­ка, политичких скупова и малих творница успети да натера Србе да схвате поруку. Ако удружимо наоружавање и обуку бошњачких бораца, интензивно НАТО бомбар­довање могло би да допринесе поновном успостављању равно­теже садашњих снага."

СУТРА: ХРВАТИ И МУСЛИМАНИ НАПАДАЈУ УНПРОФОР

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ЛОРД ОВЕН ОПТУЖУЈЕ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ: Американци су знали су муслимани стварни починиоци злочина на пијаци Маркале

17. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВАШИНГТОН ИГРА НА МУСЛИМАНСКУ КАРТУ: Тајни састанак Регана и папе Јован Павле II 1982. године одредио судбину Источне Европе

16. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације