ФЕЉТОН - ЈЕДАН ВАНЗЕМАЉАЦ ПРИСТИЖЕ У БЕОГРАД: У априлу 1992. године Изетбеговић наређује својим трупама да нападну све касарне ЈНА

НА КРАЈУ прве фазе сукоба у Југослвији, Вашингтон схвата да је прекасно да би се поново успоставило јединство државе.

Милан Панић је имао велики лични интерес, Фото Архив „Новости“

Бон је победио у том погледу. Како надокнадити заостатак?

Играти на карту Београда, контролишући тамошњу власт? Или пак, дати предност Муслиманима из Сарајева? У окриљу америчких руководилаца, оцртавају се две струје...

Прва хоће да покуша да употреби Србију или једну мање-више поново скрпљену Југославију како би се супротставили немачкој жељи за ширењем. За то, Вашингтон мора себи да осигура контролу Србије и да победи отпор радника према дивљем капитализму.

Присуствујемо, у јулу 1992, једној историјској премијери. Влада Србије прелази под управу једног грађанина... једне стране земље! Као какав ванземаљац, бизнисмен Милан Панић, амерички грађанин, појављује се у Београду на месту премијера. То је утолико чудније јер су земљу погодиле санкције ОУН. А још чудније: моћни човек Београда, Слободан Милошевић, дао је свој пристанак! То показује да се не противи америчком империјализму толико колико се то говори. У суштини, тај покушај спуштања падобраном остаје веран основној жељи Вашингтона од 1948: искористити јединствену Југославију као мостобран да би се укотвили у источној Европи. Каква је Панићева мисија? Да одстрани струју старе титоистичке гарде, која је оцењена исувише помирљивом према радничким захтевима и нарочито исувише блиска Москви: „Водићу, најављује Панић, политику брзе приватизације, надахнуту изузетно успелим примером Галенике, која је постала испостава ИЦН Фармацеутикалса.“ То готово да и не чуди. Јер власник те америчке групе ИЦН Фармацеутикалс није нико други до... Милан Панић лично! Пословни човек пао с неба има  велики лични интерес у тој мисији Зороа либерализма.

Који су амерички политичари организовали његов скок падобраном? Људи потчињени Кисинџеру: Бент Скоукрофт, у том тренутку саветник за питања државне безбедности, али претходно (од 1982. до 1989) сарадник у веома моћном кабинету „Хенри Кисинџер Асосијејтс“. И нарочито Лоренс Иглбергер, који је био помоћник Државног секретара, а затим, у 1992, Државни секретар.

ИГЛБЕРГЕР има југословенску прошлост, истовремено у јавности и приватно: радећи за Кисинџера у Никсоновој и Фордовој администрацији, био је амбасадор Сједињених Држава у Београду од 1977. до 1980. Од 1986. до 1990, управљао је ЛБС Банком, америчком испоставом Југословенске љубљанске банке и Глобал Моторса, друштвом које је продавало аутомобиле Југо у САД. То  му је  доносили више од 900.000 долара годишње. Овде се плива у чистијом либералном капитализму где политичари извлаче велику финансијску корист идући од јавног ка приватном и обрнуто.

Вратимо се у 1992. годину. У почетку, Милошевић позитивно прима Панића. Али, када схвата да овај није дошао да сарађује, већ да би га отерао, није дуго требало чекати на његову реакцију. Панић ће изгубити председничке изборе у децембру 1992. Сједињене Државе прибегавају прилично простачкој уцени: „Ако Панић не буде изабран, и Србија ће се наћи у рату“. Али та се претња окренула против њих. Њихов специјални изасланик-премијер мораће да се врати кући. Зашто? Зато што се у међувремену једна друга струја наметнула у Вашингтону...

ВЕЋИНА политичких руководилаца Сједињених Држава не верује у српску карту, већ у исламистичку. Од октобра 1991. године, муслимански националисти из Босне траже независност и признање. Међутим, јасно је да одвајање Босне од Југославије може само изазвати метеж. Зато што су програми три националистичке партије из Босне потпуно супротстављени.

Помоћу независности, муслимански националиста Изетбеговић хоће да оствари свој стари план о исламској Босни. Иако Босна има само 44% муслимана, који, уосталом, готово и да нису побожни. Напротив, за хрватске националисте из Босне та независност била би само увод за припајање Хрватској. Иако Хрвати чине само 17% становништва.

Та два решења Срби не желе ни по коју цену. Они се сећају да је једна таква Босна, укључена у хрватску фашистичку државу током Другог светског рата, била обележена масовним убијањем српског становништва...

Петнаестог октобра 1991, Изетбеговић је дао да босански парламент изгласа декларацију о независности. Упркос жестоком српском противљењу. Уосталом, то гласање је прекршило Устав који је предвиђао да никаква одлука не може бити донета без сагласности три заједнице. Дакле, незаконита, та одлука очито је гурнула Босну у правцу рата.      

Међутим, у пролеће 1992, Вашингтон изненада захтева да Европљани без одлагања признају независност Босне. Несхватљив став на први поглед... неколико месеци раније, Сједињене Државе одбиле су да следе Европу кад је ова признала Хрватску и Словенију. Сада руководиоци Сједињених Држава пожурују. Пол-Мари де ла Горс указује на ту невероватну чињеницу: „Могло би се помислити да ће, свесни кобних последица комадања југословенске федерације, они то подржати што је касније могуће. (...) Али, овога пута, све се мења. Десетог марта 1992, Џејмс Бејкер одлази у Брисел и захтева званично од европских министара иностраних послова да одмах признају Босну и Херцеговину јер у противном Сједињене Државе неће признати Словенију и Хрватску. Седмог априла, добио је задовољштину: све западне државе признале су Босну и Херцеговину и, ускоро, она је примљена у Уједињене нације, брже но иједна нова држава у читавој историји Организације.“

ЈЕДАН амерички коментатор, Т. В. Кар, показује да су Уједињене нације примењивале „двоструке аршине „ : „У априлу `92, четири дана пре стварања муслиманске бошњачке војске, председник Изетбеговић наређује својим трупама да нападну све касарне Југословенске народне армије (ЈНА) у Босни. Две седмице касније, југословенска влада најавила је да ће поштовати интегритет Босне и Херцеговине, да ће ЈНА почети да се повлачи 19. маја и да ће се њено повлачење окончати 6. јуна 1992.

Упркос чињеници да је ЈНА јасно показала да се повлачи, Уједињене нације, под вођством Сједињених Држава и Немачке, жигошу Југославију као агресора. Савет безбедности 30. маја изгласава резолуцију 757 намећући економске санкције Југославији (Србији и Црној Гори).

Другог јула, босански Хрвати, који чине 17% становништва Босне и Херцеговине, прогласили су, у оквиру Босне и Херцеговине, посебну државу, коју су назвали хрватска Херцег-Босна. Та територија убрзо је постала саставни део Велике Хрватске, усвајајући исту заставу, новац, регистарске таблице, итд. Као у Хрватској. При свем том, Уједињене нације нису предузеле никакву акцију против Хрватске, што је било у великој супротности са санкцијама које је Савет безбедности наметнуо Југославији, чије трупе се, међутим, нису налазиле у Босни и Херцеговини".

Лична корист

ПИТЕР Галбрајт, амбасадор Сједињених Држава у Хрватској, и Чарлс Редман, амбасадор Сједињених Држава у Немачкој често су се састајала у Загребу. Али, не само да би расправљали о политици. Покренули су оно што се називало „Иранском везом“: иранско оружје продавано је Хрватима и муслиманима уз благослов САД, а Галбрајт и Редман претворили су операцију у плодоносну личну трговину. Афера ће бити откривена тек 1995. године.

СУТРА: ВАШИНГТОН ИГРА НА МУСЛИМАНСКУ КАРТУ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАКО СУ БРАВАРИ ПОСТАЈАЛИ ЧАСОВНИЧАРИ И МЕХАНИЧАРИ: Некада си могао данима да будеш без кинте у џепу, и шта - ништа!

11. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације