ФЕЉТОН - ФУДБАЛЕРИ ПРОСЛАВИЛИ ЧУБУРУ ШИРОМ СВЕТА: Спортски коментатор, чувеног гласа Радивоје Марковић, такође је био Чубурац

ВЕЛИКА и славна, стара Чубура имала је и много познатих личности из света професионалног фудбала.

Репрезентација у Монтевидеу, 1930. године, Фото Из књиге „Некадашња Чубура београдски Монпарнас“

Такав је био и дечко са Чубуре, идол међу фудбалерима, Александар Тирнанић Тирке, учесник у историјском успеху наше фудбалске репрезентације на првом Светском првенству у фудбалу, у Монтевидеу 1930. године. Одушевљени народ тада није очекивао такав подвиг младих српских фудбалера. Тим који ће се памтити за сва времена, а који је засијао у победи над Бразилом и умало освојио првенство света, мимо свих очекивања, одушевио је тада све своје навијаче, а нарочито њихове ватрене обожаваоце, Чубурце!

Велики је списак оних Чубураца који су  дали свој допринос не само развоју фудбала већ и многим освојеним клупским и репрезентативним титулама, нарочито у послератном фудбалу. Пинпловало се на Чубури даноноћно, лоптом или крпењачом, ако је требало и са живим јајетом, уз жељу да се постане бесмртан и уђе у легенде! Чубура је упамтила и свог чувеног инжењера Добривоја Зечевића, некадашњег левог крила СК Југославије и државне репрезентације, Љубу Ловрића, играча и голмана СК Југославије, који је постао спортска легенда 1939, после утакмице са репрезентацијом Енглеске. У поратном периоду Љуба је био један од оснивача „Црвене звезде“, био голман а потом и селктор репрезентација Југославије.

Спортски коментатор, чувеног гласа и познатог израза „Ово је драма у шеснаестерцу”, Радивоје Марковић, такође је био Чубурац.

ПОСЕБНО  вредан помена је Аца  Аранђеловић, не само по фудбалском умећу већ и због његове животне одисеје. Генијални фудбалер, велики интелектуалац, Аца је за многе, а нарочито за своје Чубурце био и истински пријатељ. Бити добар човек, била је најважнија титула међу овим људима. Тек онда су долазила у обзир сва остала звања, дипломе, или професије. За Чубурце је било најважније да си „лаф“.

Александар Тирнанић Тирке, Фото ФСС

А Аца је то био, сви су га убрајали у своје пријатеље.  Становао је у улици Престолонаследника Петра, касније  ,,Максима Горког“, играо је за прву послератну, најстарију генерацију „Црвене звезде“. После утакмице Црвена звезда - Понцијана у Трсту, марта 1947, на фудбалском шампионату, Аца је емигрирао у Италију. Играо је за разне италијанске клубове са најпознатијим фудбалерима, као што су Пиола, Кубала, Рива, Ди Стефано...Прелази затим у париски „Расинг”, а онда у мадридски „Атлетико”. Из Шпаније одлази да у Монтреал, затим у Торонто. Најдуже остаје у Аустралији, тринаест година. Тамо је играо за клуб „Београд” из Аделаиде. Од фудбала се опростио у 47  години. После двадесет година живота по иностраним фудбалским клубовима, мултиталентовани Аца, ношен носталгијом враћа се у Београд. У завичају ће своје огромно искуство и знање стечено по белом свету применити у развоју турустичких организација. Остале запамћене његове туристичке туре по  Шпанији , јер је  музеју Прадо изванредно познавао. Био је и велики љубитељ и познавалац опере. Познавао је и био пријатељ многих чувених оперских певача, који су га често поздрављали са подијумима после њихових концерата. Имао је неибичан хоби:  тренутна решења множења неколико шестоцифрених бројева. Ову своју способност деминстрирао је југословенским телевизијским аудиторијем у  емисији „Од главе до пете” Милована Илића Минимакса. Био је понос Чубуре и  велики добротвор,  пре свега ,,мецена“ наших истакнутих сликара.

У ГАЛЕРИЈИ личности из фудбалског света вреди поменути и доктора наука Светислава Милића.  Са чувене пољане, где се даноноћно играло и калили  први  фудбалерски кораци  ,,калили“ су овде разни таленти, да би касније од њих постајале чувене звезде и стигао је  најпре младог тима ,,Црвене звезде“. Као првотимац постаје члан студентске репрезентације Југославије, са којом на „Унивезијади“ у Дортмунду 1953. године, сваја злату медаљу.

Рано је прекинуо активно бављење фудбалом и посветио фармацеутској и научној каријери. Цео радни век је провео у Институту за медицину рада ,,Карајовић” СР Србије у Београду.

Докторску тезу, под насловом „Биотоксиколошки параметри при различитим професионалним експозицијама олову и експозицији становништва `„Мезичке долине`“ одбранио је 1976.године. Објавио је бројне научне радове у земљи и иностранству.

Љубав према фудбалу, науци и према животу на Чубури, Светислав је носио у себи као једнако снажан осећај. Зато је преузео тренирање београдског ,,Обилића“ и то је успешно обављао десетак година. Освојио је са ,,Обилићем“и Куп Београда 1973. године -  била је то круна овог тренерског посла. У каснијим пензионерским годинама био је један од оснивача ,,Звездиних ветерана“, чија је сврха постојања била подсећање на легендарне играче и њихове успехе. Истицао се организовањем  хуманитарне помоћи остарелим и онемоћалим некадашњим  великим  играчима.

СНАЖАН ОСЕЋАЈ

ЉУБАВ према фудбалу и Чубури, познати фудбалери носили су у себи као једнако снажан осећај. Иако су углавном били породични људи, један део њихове личности увек је припадао њиховој заједничкој младости. Чубура њиховог времена стекла се као мала и драгоцена целина у склопу великог града, чији је уникатни стил могао да пружи кри- ла ономе који је био способан да досегне и до самих легенди.

СУТРА:

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРУ: Чубура је била попут „калеидоскопа”, увек је нудила другачије доживљаје и слике

08. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације