ФЕЉТОН - ТИТОВА ВЛАДА КРЕДИТИМА НАПЛАТИЛА РАТНУ ШТЕТУ: Новац подељен „братски” републикама, а жртве биле претежно српске

У ОКВИРУ споразума који су 1973. године постигли председник Јосип Броз Тито и канцелар Били Брант треба указати на један важан детаљ.

Фото: Принтскрин Јутјуб/Н

Немачки преговарачи су условили давање овог кредита од 700 милиона ДМ, као и раније већ одобреног кредита од 300 милиона ДМ, што значи укупно 1 млијарде ДМ, изјавом југословенске владе да се тиме компензира обештећење југословенских жртава нацистичких прогона .

У складу са тим, на седници Одбора за спољну политику СИВ-а Скупштине СФРЈ, одржане 25. 12. 1974. (документ СИВ-а бр. 1207/74), усвојен је текст изјаве (Aide memoirea) од 26. 11. 1973, чији је текст прихваћен Одлуком бр. 184 седнице СИВ-а од 21. 11. 1973, а која гласи: „Влада СФРЈ у принципу прихвата предлог владе СР Немачке  да се износом од укупно милијарду ДЕМ кредита у виду помоћи у капиталу ( Kapitalhilfe) компензира обештећење југословенских жртава нацистичког прогона. Влада СФРЈ је приликом доношења ове одлуке пошла од поверења створеног кроз развијену и плодну сарадњу између СФРЈ и СРН и од интереса двеју земаља да се односи и убудуће успешно и свестрано унапређују, а што је, несумњиво, допринос и широј међународној сарадњи. Влада СФРЈ подразумева да ће поменути кредит у виду помоћи у капиталу бити дат под најповољнијим условима који се дају за кредите овакве врсте, ова средства не могу бити везана за било које пројекте”.

Aide memoire који је у вези са овим кредитом Влада СФРЈ предала влади СРН преко амбасаде у Бону није објављен заједно са Споразумом у „Службеном листу” СФРЈ, нити је са њим заједно ратификован, како је то требало да буде, према Закону о закључивању и извршавању међународних уговора. Међутим, са становишта међународног права, овај Аide memoire је правно ваљан, јер немачка страна, којој је он упућен, не мора да утврђује да ли је овлашћени дипломатски представник који је дао изјаву или уручио текст Аide memoire добио за то овлашћење свог надлеженог органа . Скоро две деценије југословенска јавност није била упозната са постојањем ове изјаве југословенске владе из 1973, којом су немачки преговарачи условили овај кредит, чак је и у информацији Савезног секретаријата за иностране послове (ССИП) из јануара 1990. године, њено постојање прећутано.

СРЕДСТВА  у висини од 700 милиона ДМ добијена на основу Споразума од 10.12.1974, према одлуци СИВ  искоришћена су за изградњу 380 киловатног - кружног далековода око СФРЈ. Додељена су наменска средства за тај објекат банкама у Сарајеву, Титограду, Загребу, Скопљу, Љубљани, Београду и Новом Саду. Део ових средстава додељен је републичким секретаријатима за финансије за Фонд солидарности, део је коришћен за набавке робе из иностранства, а део за одржавање ликвидности у плаћањима према иностранству и за повећање девизних резерви. Значи, добијени новац на име обештећења жртава подељен је „братски” републикама, а жртве су биле претежно српске, с тим да непосредно оштећеним појединцима, за чији рачун је и добијен овај кредит, није плаћен ниједан динар. Иначе, у југословенској штампи често се спомиње веза између трошења овог кредита и НЕ „Кршко”, што јесте био предмет разговора 1972. али се од тога одустало.

Правно стање ствари јесте чињеница да се влада СФР Југославије  према влади СР Немачке  изричито одрекла даљих потраживања само за неке жртве нацистичких прогона, само за убијене жртве, мада су за време вођења преговора о обештећењу жртава постојали добри изгледи да Југославија за број од 950.000 убијених жртава, колико је утврђено на преговорима, добије по 2.200 ДМ по свакој жртви (на бази онога што је СР Немачка  договорила са Француском, где је Француска за 180.000 жртава нацистичког терора добила 400 милиона ДМ или 2.200 ДМ за једну жртву), што је укупно преко 2.090 милиона ДМ, а уместо тога, добијен је само кредит од 1 милијарде ДМ, који се морао вратити.

ПРЕМА интерним информацијама позиција југословенске стране на преговорима у Бону 8-11. 10. 1972. око првог кредита од 300 милиона ДМ била је да се тражи укупно преко 2 милијарде ДМ, али да се на крају пристане (због финансијске кризе у земљи) и на суму од 1 милијарде ДМ . Међутим, наводно је Будимир Лончар, касније амбасадор СФРЈ у Бону и савезни секретар за иностране послове, саопштио (у време паузе у приватном разговору) једном члану немачке делегације ову нашу позицију, тако да немачка делегација није пристала на суму већу од 1 милијарде ДМ.

Чак и после распада Југославије, према Бечкој конвенцији о сукцесији држава у односу на уговоре и Бечкој конвенцији о сукцесији држава у области државне имовине, архива и дугова, те мишљења тзв. Бадинтерове комисије из децембра 1991. Србија има право на репарације у износу који би се договорио са земљама наследницама СФРЈ, као што је то било у преговорима о сукцесији.

Иначе, према Споразуму о сукцесији Србији би евентуално могло да припадне 35,8% репарационих потраживања, с обзиром на пропорције по којима је дељена актива/имовина бивше СФРЈ међу земљама сукцесорима, када је тадашњој СРЈ припало 38%, а након умањења за удео Црне Горе у СРЈ, по утврђеној пропорцији (Србија 94,12%: Црна Гора 5,88%) која је примењена на активу/ имовину након раздруживања ове државне заједнице 2006. (Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије, 2002).

СА ДРУГЕ стране, сматра се да Немачка нема право на против захтев за накнаду за рад немачких ратних заробљеника после рата, нити за имовину Фолксдојчера, јер су они онда били домаћи (југословенски) држављани и према њима су предузимане исте мере као што су чиниле све друге државе према Немцима који су учествовали или помагали нацисте . Информације ради, Радна група за документацију (Херберт Прокле, Георг Вилдман, Карл Вебер и Ханс Зонлајтнер), Друштва за српско- немачку сарадњу (?) у публикацији „Геноцид над немачком мањином у Југославији” из 2004. прецизирала је захтев за обештећење за конфисковану имовину немачке мањине у Југославији од 100 милијарди немачких марака (1990) чији су обвезници, по њиховом мишљењу, све државе наследнице бивше СФРЈ уживаоци те имовине (Србија и Црна Гора, Хрватска, Словенија и БиХ).

Што се тиче актуелизовања питања исплате репарације реални изгледи да се у томе направи неки помак практично не постоје, имајући у виду протек времена, лоше вођене преговоре када је још било могуће нешто учинити, изјаву југословенских власти из 1973, распад Југославије која је била носилац потраживања, те да споразум Немачке и великих сила (тзв. Споразум 4 + 2) из 1990. није третирао ово питање, али и, најважније, садашњу позицију Немачке као велике силе у Европи. Уосталом, то најбоље потврђује неуспешан покушај Грчке (чланице ЕУ и НАТО) да актуелизује питање репарација. Ту не помаже ни ретроактивно поништење одлука о праштању ратне штете (Декларација Народне скупштине Републике Србије из 1991).

На крају, можда је и један од разлога за толикo ангажовање Немачке на разбијању Југославије био да се питање репарација дефинитивно скине са деневног реда.

СУТРА: ВЕЛИКЕ СИЛЕ ДУГО ПАМТЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - БЕСПОШТЕДНА ПЉАЧКА ПРИРОДНИХ БОГАТСТАВА: Планско уништавање и економско израбљивање почело одмах по војној окупацији

11. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ АТЕНТАТА, КИДНАПОВАЊА И ПЉАЧКИ: Немачка служба усмеравала усташку емиграцију на растурање Југославије

04. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕТВАРА У ВЕЛИКИ ХАОС: Распадом СССР, Југославије и Чехословачке створене 22 незвисне државе

23. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ШТЕТА И РЕПАРАЦИЈЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Краљевина Србија изгубила је 28 одсто становништва

10. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације