ФЕЉТОН - ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ АТЕНТАТА, КИДНАПОВАЊА И ПЉАЧКИ: Немачка служба усмеравала усташку емиграцију на растурање Југославије

ГЕОПОЛИТИКА и тероризам су често повезани, а на тлу Европе, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века развио се специфични вид „домаћег тероризма” који је био посебно изражен у Немачкој (али и Италији, Шпанији и Ирској), који би требало у овом контексту поменути.

Фото: Википедија

Постоје три заједничка елемента тероризма: (1) коришћење насиља, (2) политички циљеви, и (3) намера ширења страха у циљној популацији. Према дефиниција Бироа за заштиту Устава Савезне Републике Немачке: „тероризам је спровођење борбе за политичке циљеве, који...се намеравају постићи средствима напада на живот и имовину других особа, нарочито путем тешких злочина (наведених у кривичном закону), пре свега: убистава, уцењивачких киднаповања, паљевина, подметање експлозива, или средствима других актова насиља, која служе за припремање ових криминалних активности.

Од револуционарних терористичких група у СРН (Западна Немачка) далеко је најпознатија „Фракција Црвене армије” (Rote Armee Fraktion – RAF), док су то биле у Италији „Црвене бригаде” (Brigate rosse), у Шпанији ЕТА и Ирској (северној) IRA. RAF  је више позната као група Бадер-Мајнхоф (Baader-Meinhof Gruppe), коју су предводили Андреас Бадер (Andreas Baader), Урлике Мајнхоф (Urlike Meinhof), Гудрун Енслин (Gudrun Ensslin) и Хорст Малер (Horst Mahler) тзв. прва генерација („другу генерацију” су чинили чланови RAF који су наставили са активностима пошто је већина  прве генерације похапшена 1972, а „трећу генерацију” они из осамдесетих и деведесетих), заједно са анархистичком групом „Покрет 2. јун” и тзв. револуционарним ћелијама.  Радило се о групацији која је генерално заступала левичарску идеологију, са елементима марксизма и маоизма, помешаног са радикалним анархистичким ставовима.

RAF  ЈЕ БИО укључен у серије бомбашких напада (честа мета су биле институције и припадници америчких војних снага стационирани Немачкој који су квалификовани као „представници империјализма”), атентата, киднаповања, пљачки банака и сукоба са полицијом која су трајала готово три деценије. Њихова активност је достигла врхунац 1977, када је довела практично до националне кризе, познате као „Немачка јесен”. RAF се сматра одговорним за 34 убиства, као и велики број повређених, уз знатну материјалну штету. Вође „прве генерације” су ухапшене 1971-1972. (Бадер, Енслин, Мајнхоф, Маинс и Распе). Маинс је 1974. умро у затвору од последица штрајка глађу, да би (након убиства јавног тужиоца у Карлсруеу априла 1977) 9. 5. 1976. Урлике Мајнхоф „извршила самоубиство” у својој ћелији под чудним околностима. Преостали су осуђени на доживотну робију.

Припадници RAF су убили Јиргена Понтоа (Jürgen Ponto), председника Drezdner bank, 30. 7. 1977, а 5. 9. 1977. киднаповали председнка Удружења немачке индустрије Ханс Шлајера (Hans Martin Schleyer, иначе бившег нацисту и официра SS) убивши четири његова телохранитеља. Понуђена је његова размена за затворене припаднике RAF-а. Палестински отмичари су уз помоћ RAF-а 13.10.1977. отела Луфтханзин авион са путницима који су требали да послуже за размену (тражили су ослобађање чланова RAF  и PLO), али су терористи побијени 18. 10. 1977. када је авион слетео у Могадиш  (Сомалија) где су га заузели немачки специјалци (јединице GSG 9 ).

Те вечери троје вођа RAF (Бадер, Енслин и Распе) су нађени мртви у својим ћелијама где су „извршиле самоубиство” под чудним околностима (Бадер и Распе револвером, а Енслин вешањем, док је Ирмгард Мелер (Irmgard Möller) имала неколико убодних рана кухињским ножем у груди, али је преживела)  и све то у затвору са максималним обезбеђењем „Штамхајм” (Stammheim). Киднаповани Шлајер је нађен мртав следећег дана 19. 10. 1977. у Француској.

НА ДАН  20. 4.1998. послато је факсом писмо откуцано на писаћој машини на немачком новинској агенцији Ројтерс, са потписом RAF и познатим симболом аутоматске пушке (Heckler & Koch MP 5) на црвеној звезди, у коме се изјављује да се ова група распушта. После тога било је још неколико напада, односно пљачки који су се повезивали са (бившим) члановама RAF, али су се они третирали као криминални чин, а не као терористички акт.
Иначе, постоје информације да су неки чланови RAF били ухапшени у Југославији 1978, али да је за њихово изручење тражено да Немачка преда једног вођу усташке организације у Немачкој, што су немачке власти одбиле, па су ови чланови RAF пуштени. Изгледа да немачке власти овај случај нису заборавиле. Парадоксално је и да Немачка није била вољна да размени припаднике организације која је по њиховој земљи сејала смрт за челника хрватских усташа, што показује да им је он био важнији него да изведу  пред лице правде осведочене немачке терористе.

ИЗ ОВОГ примера можемо, бар делимично,  да изведемо неке закључке какав је однос у СР Немачкој био прем СФР Југославији. Када једна земља на својој територији толерише организације које су оријентисане на терористичке активности према другим земљама, онда се данас обично каже да „спонзорише тероризам”. У СР Немачкој  је после Другог светског рата нашао уточиште велики број припадника непријатељске хрватске емиграције (српска и албанска непријатељска емиграција била је далеко скромнија и по чланству и по активностима) који би се по данашњим стандардим били третирани као терористи, или бар полутерористи, пошто су изводили бројне оружане и бомбашке нападе и атентате у Немачкој и СФР Југославији.

Али немачке власти (посебно када је на власти била конзервативна CDU/CSU) су испољавале врло високу толеранцију и дозвољавале су њихове активности на свом тлу, њихове злочине нису претерано ревносно истраживале, осим када би прешли неку границу која би изазвала веће узнемирење јавног мњења, а када би и били ухваћени чланови ових организација су могли да рачунају на благу казну.

ПОСТОЈЕ информације да је немачка Савезна обавештајна служба, преко својих агената, била углавном упозната са акцијама хрватске емиграције (као и албанске) и да их је до извесне мере контролисала и усмеравала, а поготово у функцији припрема за растурање Југославије, али и после тога. Примењујући „Халштајнову доктрину” СР Немачка  је прекинула дипломатске односе са ФНРЈ 19. 10. 1957. Две земље су ипак наставиле дипломатску комуникацију на посредном нивоу - Француска је заступала СРН у Београду и Шведска је заступала ФНРЈ у Бону. Руководећи се принципима своје политике, СРН је признање НДР сматрала непријатељским чином и стога је потпомагала деловање емиграције као вид притиска на Југославију.

СУТРА:  УСТАШКА ОРГАНИЗАЦИЈА ПОД ЗАШТИТОМ НЕМАЧКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - УЛОГА АУСТРИЈАНАЦА У ЗЛОЧИНИМА У СРБИЈИ: Као народ одани нацизму, на Балкану током Другог светског рата више заступљени од Немаца

03. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

5 9

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ЈЕ БИЛА БАЗА УСТАШКОГ ТЕРОРИЗМА: Допринели наоружавању и обуци припадника ОВК, у време док су били третирани као терористи

02. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

2 6

ФЕЉТОН - НЕМЦИ ОПТУЖУЈУ СРБИЈУ ЗА КОМУНИСТИЧКУ ПРОШЛОСТ: У специјалном возу вратили Лењина, дали новац за Октобарску револуцију

01. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

1 13

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАРУЧИЛИ АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА: У убиство српског кнеза умешана и Аустроугарска

28. 03. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације