ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ЈЕ БИЛА БАЗА УСТАШКОГ ТЕРОРИЗМА: Допринели наоружавању и обуци припадника ОВК, у време док су били третирани као терористи

ТРЕБАЛО би нешто рећи и у вези са захтевом да се открију и судски гоне починиоци паљења немачке амбасаде 2008. који је посебно истакнут 2012 и 2013, али се повремено актуелизира.

Фото: Танјуг/AП

Није спорно да сваки напад на дипломатско-конзуларно представништво неке стране земље треба санкционисати сходно кривичном закону и одредбама Бечке конвенције, али и то има у случају две земље своју предисторију.

Када једна земља на својој територији толерише и/или помаже организације које су оријентисане на терористичке активности према другим земљама, онда се данас обично каже да „спонзорише тероризам” . У Западној Немачкој је после Другог светског рата нашао уточиште велики број припадника непријатељске хрватске емиграције (српска и албанска непријатељска емиграција била је далеко скромнија и по чланству и по активностима) који би се по данашњим стандардима били третирани као терористичке, или бар полутерористичке организације, пошто су изводиле бројне оружане и бомбашке напада и атентате у СРН, као што је паљење зграде југословенске амбасаде у Бону 1962. и убиство њеног службеника, упад у зграду Војне мисије у Западном Берлину 1968 и рањавање шефа мисије, атентати на више наших дипломата, напади на више дипломатских представништава, подметање бомби на железничкој станици и биоскопу у Београду...

У време прекида дипломатских односа између Југославије и СРН (19.10.1957- 31.1.1968) раније дипломатске мисије (тада Уреди за заштиту југословенских интереса) уживале су слабу заштиту, што је емиграција користила, мада ни након обнављања дипломатских односа та заштита није била баш на адекватном нивоу. Иначе, прекид дипломатских односа због признавања НДР, у склопу тзв. „Халштајнове доктрине”, СРН је применила само два пута, у случају Југославије и Кубе, што је такође податак који говори сам за себе.

НЕМАЧКЕ  власти (посебно када је на власти била конзервативна CDU/CSU) су испољавале врло високу толеранцију и дозвољавале су њихове активности на свом тлу, њихове злочине нису претерано ревносно истраживале, осим када би прешли неку границу која би изазвала веће узнемирење јавног мњења, а када би и били ухваћени чланови ових организација су могли да рачунају на благу казну. Постоје чак информације да је немачка Савезна обавештајна служба (BND), преко својих агената, била углавном упозната са акцијама хрватске емиграције ( као и албанске) и да их је до извесне мере контролисала и усмеравала, а поготово у функцији припрема за растурање Југославије, али и после тога .

Парадоксално је и да Немачка није била вољна да размени чланове РАФ ухапшене 1978. у Југославији за вође хрватске терористичке емиграције, што показује да су им ови други били важнији него да изведе пред лице правде осведочене немачке теориристе.
Немачке испоруке оружја Хрватској 1991-1995, укључујући и тешко наоружање (авионе и тенкове из арсенала бивше војске НДР), упркос забранама УН, сигурно се не могу сматрати нечим што доприноси мирном решењу сукоба у региону бивше Југославије, на који је декларативно позивала . Немачки допринос наоружавању и обуци припадника ОВК (и то у време док су и од стране Запада били третирани као терористи и директно супротно Резолуцији СБ УН 1160 из 1998) био је значајан и довео је до тога да криза на КиМ постане још већа.

ПОСЛЕДЊИХ година се Немачка (посебно након појаве и изборних успеха Алтернативе за немачку - AfD), али и од када је земљу „запљуснуо мигрантски талас” (2016), суочава са порастом  „десног” екстремизма (чак и у војсци) и ксенофобије, све већим бројем активних десничарских екстремиста (са 24.000 у 2018, у 2019. порастао на 32.000, од којих се 13.000 сматра потенцијално насилним), али и злочинима које они чине. У 2020. је евидентирано 44.692 политички мотивисаних недела, од којих 23.604 кривична дела крајње деснице, а остатак се приписује екстремистичким левичарским, исламистичким и другим струјама. У таквој ситацији парадокс је да Немачка на међународном плану буде уздржана код осуде нацизма.

Наиме, приликом гласања у УН 17.12.2018. за Резолуцију о борби против величања нацизма и неонацизма коју су предложили Русија (која је предлагач овакве резолуције сваке године од 2005) и још 40 земаља, Немачка и све земље ЕУ, али и региона су биле уздржане (укупно је било уздржано 54 земље), САД и Украјина су биле против (са објашњењем да иако су против нацизма они су за слободу говора, па због тога неће гласати за резолуцију), док је 129 земаља (међу којима и Србија) гласало за резолуцију у којој се изражава „дубока забринутост због глорификације у било ком облику нацистичког покрета, неонацизма и бивших припадника Vafen SS јединица, укључујући и подизање споменика, спомен-обележја и одржавање јавних демонстрација у име величања нацистичке прошлости, нацистичког покрета и неонацизма”.

У ИМЕ чега Немачка може да буде уздржана код усвајања документа који је против величања нацизма и неонацизма? Поготово када у исто време званичници у Немачкој изјављују да је дошло до пораста антисемитизма и да због насилних инцидената није безбедно ношење јеврејске капице на јавним местима. У сваком случају, треба бити опрезан - нови нацисти не носе „свастику” (тако јавно и видно) - на реверу или рукаву, већ (мање видно, али ништа мање идеолошки верно) - у срци и у глави!

У Србији није постојао политичко-идеолошки немачки облик „нацизма”.[...] Сарадника окупатора је било у Србији за време Другог светског рата, као и у свим окупираним земаљама Европе, при чему се они са идеолошке позиције пре могу квалификовати као националисти и антикомунисти, него као нацисти.

ИСПЛАТА  правичних накнада - репарација за причињену штету и жртве је саставни део помирења, али тога није било. Наиме, Немачка је у оба светска рата поред бројних других земаља материјално опљачкала и Србију (Југославију) и довела до великог губитка људских живота, али обештећење мерено десетинама милијарди долара није платила, односно исплатила је несразметно мали износ за причињену материјалну и људску штету. Да је то учинила, позиције и обе земље би биле вероватно другачије, а односи бољи. Са друге стране, Немачка је наплатила цео износ репарација од Француске после 1871. (5 милијарди златних франака) којима је финансирала свој убрзани развој.

Не треба губити из вида да такву бизарност да су мртвим логорашима вађени златни зуби и да је то злато после претапано у немачким државним ковницима у златне полуге које је даље продавано Рајхсбанци која је за то уплаћивала новац на посебан рачун SS тзв. Мелмер рачун. Колико је некадашње „зубно злато” учествовало у резервама Рајхсбанке које су пронађене после рата (око 400 милиона рајхсмарака или око 144 тоне) никада није утврђено, али се зна да је  преко „Мелмер рачуна” обављено 76 трансакција. Било како било, Немачка сада има златне резерве од око 3.400 тона, што су друге највеће на свету (из САД са око 8.100 тона). Многа уметничка и културна добра које су нацисти организовано пљачкали широм окупиране Европе никад нису пронађена.

СУТРА: УЛОГА АУСТРИЈАНАЦА У ЗЛОЧИНИМА У СРБИЈИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације